01.01.00
Dnevnik
10.06.2002.
PRIPOVEDANJE VREMENA
Važno je da ste uvek paradoksalni
Vesna Egerić: BAJRON U VENECIJI; "Zmaj", Novi Sad 2001.
Od kako su živeli Vergilije, Vijon, Botičeli, Bajron, Andrić i još neki poznati genijalci, svet je naš a povlastica u kojoj uživamo čitajući i pripovetke Vesne Egerić. To je osnovna i nepobitna mera ove knjige. Ko pročita naći će se u izazovu raznoraznih vremena. Likovi velikih umetnika, civilizacijskog porekla, u ovim pripovetkama su na dnevnoj distanci sa stvarnim i mogućim. Vesna Egerić je opravdala njihova očekivanja. Zna da piše.
Oni koji su naviknuti na umetničko stvaranje, kao univerzalnu koru čovečnosti, pojavu Vergilija, Botičelija, Bajrona... u pripovetkama Vesne Egerić pročitaće kao činjenice života kao što su voda, skupština, reklamni spot, košarka, ali su u ovim pričama zaokupljeni i jedinstvenošću literarnog zgušnjavanja. Reč je o srećnom preplitanju zauvek dozvoljenih želja, naravno, uz blagoslov talenta ove književnice bez kojeg bi se sve pretvorilo u ilustraciju znanja i opise razmućene dosetke.
Prvo načelo pripovedačkog postupka Vesne Egerić jeste da je na "ti" sa geometrijom duha čuvenih likova. Autorka je osmislila njihov boravak u svojim pripovetkama, što je donelo simbole koji će vam ići uz čitanje i ćutanje. Zahvaljujući Vesni Egerić velikani su se našli u maštovitoj očiglednosti gde su dobili razmere kakve do sada nisu imali, ostali su isti. Od toga imamo vest da je malo važno jeste li na ovom ili onom svetu, važno je da ste uvek paradoksalni.
Opisivanje događaja u ovim pripovetkama odjekuje iznad svih očekivanja. Priče ne obavljaju samo svoju dužnost, već su i prostori jezika. Ideje su autentične, motivi su rukovodeći, a u poetici okretanja peščanog sata, pomerene su pripovedačke forme tako što je intervenisala imaginacija Vesne Egerić. To je duhovito i umereno poboljšanje na pratećim iznenađenjima, da se u svaku pripovetku stekne poverenje. Istovremeno se razaznaje da ovi veliki ljudi nemaju kome da se povere sem čitaocu.
Knjiga pripovedaka "Bajron u Veneciji" napisana je manirom pastira, jer je Vesni Egerić stalo do čuvanja i uvećavanja života, te dinastije trajanja. Vesna Egerić piše o prolaznosti, ali neprolazno. Sa istorijom, što autorki znači uzimanje bezdane misli, obasjava pripovetke. U kontrastu sa vizantijsko plavim u pripoveci "Muzej voštanih figura" ona pripoveda o figurama u Muzeju madam Tiso. Našavši se u stalnoj postavci, katalogizira ih kao mekano pokriće za sudbinu planete. Uočava se utkana ironija da su u voštanoj redukciji epoha - Srbi politički fitilj. Navedena pripovetka se ponaša kao žar u vosku, ali ništa se ne otapa, jer su davno ustanovljena pravila; da bezosećajna obličja, pod nebeskom kapom, propisuju količinu toplote u saznanju. Ova pripovetka je i dokaz da je svet muzej budućnosti. Potpuno se posvetio ustajalom ratu.
Vesna Egerić je objavila veliki pripovedački posao, literarni horizonti su prošireni na sve strane i dobar su vodič čitaocu. Primarni su duhovitost i pulsirajuća rečenica. U fabulama prezentuje strast prema lepoti i ljubavi, prema iskri ploda i delanju. Razabranim podsticajima pripovedanja, sa smislom i emocijama, toliko ljudski i dirljivi, donosi neznane dubine o genijalcima koji su umrli a još su u cvetu mišljenja, o našem svetlu na točenje, o istorijskom bolu od koga svi patimo, o cveću koje voli svoje tenkove.
Vesna Egerić je uspela da to što piše pretvori u znakove u vazduhu. Pored puta ih ima dovoljno, a i krenuli su za nama.
Lazar Kaurin
Marija Mišić
2002.
J E D N O M U P E R L E Z U - Petar ŽebeljanTrebalo je hrabrosti za ovu knjigu. I ljudske i spisateljske. Ljudske - da se otvori jedan neočekivano surov svet detinjstva iznikao iz paorsko - spartanskog vaspitnog kodeksa, a spisateljske - da se u vreme kompjuterske književnosti ispriča jedna potpuno lična, pomalo spora i starinska priča o odrastanju. Kome? Vršnjacima koji su je i sami skrajnuli u sećanje ili mladima koji ne bi ni znali da je ma ko rastao "JEDNOM U PERLEZU"? Namenjena je, čini se, strpljivom čitaocu koji ne juri za radnjom, ne očekuje odveć dinamičnog junaka i privržen je kratkoj proznoj formi.Petar Žebeljan ispričao je svoju priču u dvadeset četiri slike. Bolje je reći - u dvadeset četiri fotografije, jer ova zbirka na svojih stotinak stranica donosi upravo atmosferu porodičnog albuma: događaje i ljude "uhvaćene" dok idu za svakodnevnim poslovima, zatečene u tuzi, iznenađene u grubosti, ponegde nameštene za "slikanje" pred kulisama od ćilima, u svečanim prilikama, u stavu dostojanstvenih i strogih domaćina, kao na stvarnim fotografijama koje u knjizi mestimice potkrepljuju sećanja, uvek iz vizure ćutljivog posmatrača - dečaka koji se ni kao odrastao čovek ne određuje prema njima, čvrsto rešen da ispriča KAKO JE BILO. Ali, sećanje zna i da prevari. Na fakta legne patina i dokumentarna proza neprimetno pređe u umetnost. Izbrušena i sugurno vođena rečenica sklizne u "zagrcnuti krik", kao u priči o tamburašima, i otkrije, ne pritajenu spisateljsku ambiciju, već pritajenog pisca.Taj grč STVARNO : MOGUĆE prisutan je u čitavoj knjizi i zbunjuje pedantnog čitaoca koji bi da je žanrovski odredi. Zbirka tematski povezanih umetničkih reportaža ili zbirka priča, knjiga sećanja...? Opredelimo li se za umetničku reportažu, istorija psa Satanaila i stidljivo dečačko upoznavanje sopstvene ličnosti kroz reči i oči drugog u zapisu NADNIČARI npr., neće se srećno uklopiti. Tretiramo li sadržaj knjige kao priče, primetićemo da se mnoge među njima, zbog odsustva radnje, tek skiciranih likova i opšte šturosti kazivanja, ne bi mogle tu da nađu. Nesrećni SATANAIL ne bi se bez natezanja mogao naći ni među sećanjma, jer je reč o priči sposobnoj da živi i izvan ove knjige. Ali, recimo da to i nije preterano važno. Kao što nije važno ni hoće li ovu pismenu knjigu stariji preporučiti mlađima ili će je mladi ponuditi odraslima i ko će kome čitati tumačenja "manje poznatih reči" sa četrnaest poslednjih stranica. A taj rečnik, posebna je vrednost ovog štiva, putokaz poput onog na poleđini porodične fotografije bez koga teško da bismo i sebe prepoznali jednom kad se nakupe godine.Na Žebeljanovim "fotografijama" jasno se, medjutim, raspoznaju muški i ženski likovi - prvi, upadljivim prisustvom, a drugi ili potpunim odsustvom ili tek kao slučajnim izlaskom pred objektiv; prvi, po pravilu, u pozi praktične strogosti i grubosti, koje reflektovane na svet životinja zatičemo u pomenutom SATANAILU, UMIRIVANJU KERUŠE i KONJSKOM GROBLJU ili kao vaspitni princip primenjene na samom junaku - piscu ( ZBOGOM ŠKOLO ); drugi, odnosno, ženski likovi na stranicama knjige žive s blagošću i potpunim razumevanjem kakvo može da ima samo majka, koja se retko oglašava, ali kad progovori , govori u ime svog jedinca ( ZBOGOM ŠKOLO ), sa strpljenjem i miloštom, koje dete prepoznaje u tetkinoj blizini i pamti u ukusu kompota, atmosferi salona s foteljama od pruća, u velikoj avanturi po pijacama prestonice ( TETKA DUŠIČINI ŠTENDERI, TAZE HLEB I DVA RUČKA ... ).Šteta je što Petar Žebeljan nije ranije prikupio hrabrosti da objavi svoju prvu knjigu. Desetak godina ne bi presudno umanjilo distancu tako neophodnu za ovu vrstu proze, a oslobodilo bi autora za nove priče, do kraja ispričane, poput SATANAILA, pa u sledećim knjigama ne bi bilo zametaka ( NADNIČARI, KONJSKO GROBLJE, VITEZ I RIĐA ) ugušenih potrebom da se sve kaže ONAKO KAKO JE BILO, koju je pisac postavio sebi kao prevashodan zadatak, čini se, pre iz skromnosti čoveka koji kasno ulazi u književnost, bar na ova njena vrata, nego zbog nemanja stvaralačke snage da to učini.
