20.06.14
Roman o mornarskoj dusi
"Jedro nade" Nikole Malovica
Objavljeno u magazinu Ona
"Jedro nade", roman nagradivanog Laguninog autora, Nikole Malovica, obelezice, po svoj prilici 2014. godinu. Rec je o obimnom sistemu pisanom 6 godina, koji objasnjava logiku baroka, podrazumeva Jevreje i otkrice Amerike, te poziciju te iste Amerike i Evrope prema Rusiji.
Radnja prati Nikolu Smekiju, ambicioznog modnog industrijalca iz Barija, koji se na poziv gradonacelnice vraca u Perast, grad svojih predaka, da bi ponovo pokrenuo i oziveo tradicionalnu proizvodnju mornarskih majica.
U svetu koji potpuno zavisi od tehnologije, evoluirani Google preuzeo je ulogu boga, pa nadgleda sve i svakoga.
Jedro nade je roman o istorijskom razvitku mornarske majice koja je na Mediteranu mnogo vise od elementarnog komada garderobe. Plavo-bele pruge su jedinica stila sveprisutnog pomorskog kulta, modni mit, ali i olicenje seksualnosti. Na primorju je svako ko nosi prugastoplavu majicu hodajuca avantura.
Kapetanski Perast politicki je odvojen od susednog Kotora. Ima predsednika koji tvrdi da 1492. g. ni na jednom od tri broda s Kolumbom nije plovio katolicki svestenik, ali jeste tumac za hebrejski.
Malovic je kao niko pre njega, u roman utkao logiku primorskog nacina zivota, i ispleo ljubavnu pricu u srcu urbane barokne bajke. Pred nama je izuzetna povest o cuvenom dezenu koji je postao globalni brend, u ciju istoriju su umesani Jevreji, katolicki kraljevi i otkrice Amerike.
Napisali ste roman o najpoznatijem, najseksualnijem i najavanturistickijem modni dezen na svetu, koji je ujedno i vojna uniforma. Sta ce sve o plavim i belim prugama saznati citaoci vase nove knjige?
Sve sto se uopste moze znati: od istorijskog puta teksaskog pamuka, preko industrijske revolucije i potrosackog drustva rodenog u Mancesteru gdje se prvi put javlja jeftina roba, do odgovora na pitanje zasto samo ruska mornarska majica ima uske pruge.
Na beogradskoj promociji "Jedra nade" otkrili ste da uvek nosite prugastoplave majice ili potkosulje. Zasto?
Kazao sam i da nosim samo zelene carape (smeh)! Cujte, ja sam Bokelj od 1694. i mnoge vrece soli pojele su se u mojoj porodici od novca stecenog plovidbom. Kao sto ima logike da prednost dajemo hrani nikloj na nasem tlu, tako ima logike da nosimo simbole koje nas determinisu. Mornarska majica je fenomen. U doba mira simbol je seksualnosti i avanture, a u ratu je uniforma. Nisam vojnik, ali ne iskljucujem mogucnost da ce generacije koje citaju ovaj tekst biti svjedoci velikog rata. Dosije o mornarskoj majici je dosije o vremenima u kojima zivimo.
Knjigu ste pisali sest godina. Kada je tekst klizio a kada zapinjao, postoje li dani, meseci ili godisnja doba za pisanje?
Prepricam svima pitanje koje mi je u programu uzivo postavila voditeljka jedne popularne televizije: ako sam roman pisao 6 godina, koliko sam, pobogu, morao da kratim tekst?! A teksta nema mnogo, svega 310 strana. Voditeljka je mislila da se za 6 godina moze da napise Ilijada i Odiseja, sto i moze - ako se pise bez dubine promisljanja. Ali nekada se provede cijela noc oko jednog pasusa, mozda cak i oko jedne recenice. Stvaranje prave iliti lijepe knjizevnosti ponekad nalikuje rjesavanju komplikovane matematicke jednacine. Vrijeme prolazi u razmisljanju kako izgraditi neke likove, a ne - kako to pomenuta voditeljka misli - u manijakalnom tipkanju po tastaturi.
Ko je bio uz vas dok se nije iznedrilo "Jedro nade" i da li je ta osoba prisutna i u knjizi?
Supruga, dakako. Premda, spadam u rijetke koji ne daju djelove teksta bilo kome na uvid da bih cuo komentare. Stekao sam veliko iskustvo, i znam da bi komentari bili oprecni, a pisac ipak ponajbolje zna da li sistem drzi vodu. Ako nije jak i siguran u sebe, razna misljenja mogu samo da ga zbune ili pokolebaju. U obimnom sistemu "Jedra nade" moja ce supruga pronaci sebe. Bice to u ljubavnim opisima samo nama znani trenuci, iako roman nije autobiografski.
Pored mora, nautike, geopolitike, etike i ekologije, u vasim knjigama uvek je prisutna i ljubav. Smatrate li da su to krucijalne teme?
Da. Prigrlio sam misao jednog od najvecih srpskih pjesnika i patriota, Jovana Ducica, da u knjizevnosti oduvijek postoje samo tri teme: Ljubav, smrt i Bog. Ako tih tema nema, ili ako nema jedne od ove tri, nemamo posla s pravom iliti lijepom knjizevnoscu, ma sta drugi kazivali. Sve izmedu kazivanja o Ljubavi, smrti i Bogu, doprinosi boljem slikanju bas naseg ovog vremena.
Po cemu se vasa nova knjiga razlikuje dijametralno od nagradivanog bestselera "Lutajuci Bokelj"?
Nema dijametralne razlike. Razlika pociva u temi, i cinjenici da je "Jedro nade" knjizevno uspjelije od 6 puta nagradivanog "Lutajuceg Bokelja".
Ocekujete li nagrade za "Jedro nade" ili masovnu citalacku publiku?
Da je ona voditeljka koju sam pominjao napisala roman - to bi citale mase. Sto plici tekst, to vise citalaca, glasi formula. Neosporno je da ce "Jedro nade" citati mnogi, ali se ne radi, kako volim da kazem, o stivu za pod suncobran na plazi. "Jedro nade" je kvalitetom do te mjere superiorno u ovom trenutku srpske knjizevnosti, ali je ovaj trenutak u srpskoj knjizevnosti jednak sunovratu svega srpskog.
Kazete za "Jedro nade" da je proruski roman. Zasto?
Putem evoluiranog Googla u romanu vidimo snagu Anakodinog zagrljaja. Koliko god Ujedinjene zemlje stezale Rusiju, popularnost tamosnjeg maritimnog i vojnog simbola ne prestaje da me zadivljuje. Snaga proste pamucne majice kratkih rukava zaista je nevjerovatna: ona je sama stub ruske vojske! Intimno, zovu je morskom dusom, i prugastom drugaricom. Nose je svi: mornari, mornaricka pjesadija, oficiri, cak i generali! Zna se tacan dan, 19. avgust 1874, kada je Veliki knez Konstantin Nikolajevic Romanov, admiral flote, izdao naredbu da mornarska majica postane uniforma. Na pravoslavni praznik Preobrazenja Gospodnjeg.
Paradoksalno je da su Bokelji upoznali Rusiju pre nego Srbiju. Ko je od bokeskih kapetana koje vezujemo uz Rusiju, prisutan i u knjizi "Jedro nade"?
Oduvijek me fascinirala povezanost Boke i Rusije. Upravo su Perastani ispisivali nauticku istoriju najvece drzave na planeti, drzave koja se - za razliku od udruzenih mornarica koje je opsijedaju, ponosno brani sama. Uskim prugama. Nauticki je pedagog, kapetan Marko Martinovic u svojoj Pomorskoj skoli u Perastu obucavao 1698. sedamnaest pitomaca ruskog cara Petra Velikog. Matija Zmajevic, admiral Balticke ruske flote, izvojevao je 1721. pobjedu nad Svedanima u bici kod Ganguta. Ali je i pravoslavac Marko Vojnovic, Hercegnovljanin, bio admiral Crnomorske ruske flote; Petar Vukotic, pravoslavac, ucesnik je Krimskog rata i komandant Sevastopoljske luke; Nikola Vukotic - takode ucesnik Krimskog rata i kontraadmiral Crnomorske ruske flote; Stevan Vukotic iz Grblja prvi je Juzni Sloven koji je oplovio svijet na ruskom ratnom brodu "Pretprijatije", 33 godine prije kapetana iz Prcanja, Iva Vizina, prvog Juznog Slovena koji je vlastitim brodom 1859. oplovio svijet.
Za vas je knjizevnost zbirka znalacki ukrstenih reci - kako je to definisao Pavic. Koliko ste vezani za njegovo delo i da li biste voleli da i vama jednog dana podignu spomenik u Moskvi?
Izuzetno postujem covjeka koji je zasluzio dvije Nobelove nagrade, a nije dobio ni jednu samo zato sto je bio prokazene nacionalnosti. Spomenik u Moskvi? Iako se Pavicu dogodio, to ziv covjek ne moze da ocekuje.
Branislava Micic
18.06.14
Kako je mornarska majica povezana s Kolumbom, katoličkim kraljevima i Jevrejima?
Nikola Malović
Književnik Nikola Malović za Telegraf priča o svojoj novoj knjizi "Jedro nade" koja se bavi nastankom mornarskog dezena, ali i tome koliko je teško u Crnoj Gori misliti na srpskom, zašto za Bokelja nije kompliment kada ga nazovu Crnogorcem i kako žive srpski pisci koji se nalaze među odabranih dva odsto književnika koji "jedu lebac od pisanja"
O prvoj rečenici romana “Lutajući Bokelj” kojim se književnik Nikola Malović izdigao iz za svakog pisca ukletog ambijenta anonimnosti pričalo se više nego o bilo kojojromanesknoj uvertiri.
Tada je pisac zabeležio: “Još uvijek mislim na srpskom”... Deceniju kasnije, dok u rukama držimo njegovu novu pisanu avanturu “Jedro nade” (Laguna) čini nam se da ovajKotoranin misli i piše – isto.
Sa istom autentičnom primorskom strašću i nezadrživom otvorenošću ovoga puta prati imenjaka Nikolu Smekiju, ambicioznog modnog industrijalca iz Barija, koji se na poziv gradonačelnice vraća u Perast, grad svojih predaka, da bi ponovo pokrenuo ioživeo tradicionalnu proizvodnju mornarskih majica.
Kroz izuzetnu storiju o razvitku mornarske majice koja je na Mediteranu mnogo više od elementarnog komada garderobe i u čiji su istorijat umešani bitka kod Trafalgara, Jevreji, katolički kraljevi i otkriće Amerike, Malović iz sasvim novog ugla osvetljava genezu čuvenih plavo-belih pruga, koje su postale globalni brend.
O nastanku mornarskog dezena, ali i tome koliko je teško u Crnoj Gori misliti na srpskom, zašto za Bokelja nije kompliment kada ga nazovu Crnogorcem, i kako žive srpski pisci koji se nalaze među odabranih dva odsto književnika koji “jedu lebac od pisanja” sa Malovićem pričamo u jednom od beogradskih kafića otvarajući razgovor osvrtom na moto romana, svojevrsnom kako je sam naziva utopijom – “Naša perspektiva je u našoj retrospektivi”.
- Moto dolazi iz usta Miloša Miloševića (1920-2012), doživotnog admirala (danas bi se reklo NVO) – Bokeljske mornarice, najstarijeg udruženja ljudi na planeti zemlji (od 809) – počinje priču za Telegraf Malović nastavljajući – Moto je univerzalan jer sve Zemljane poziva na razum: izvucimo ono što je provereno najbolje iz naših nacionalnih priča, i napravimo svet da valja. Svak ko bi kazao da je takva perspektiva utopija, bio bi u pravu. Svak ko bi kazao da ćemo u suprotnom najebati, bio bi u pravu.
Među enciklopedijskim podacima o mornarskoj majici i naglašenim peraškim nautičkim istorijatom, primat svakako drži svojevrsna storija o najpoznatijem moreplovcu svih vremena Kristiforu Kolumbu? Zašto je bio jedna od najmisterioznijih ličnosti koju poznaje istorija i na koji način se u romanu osvrćete na njegovu jevrejsku prošlost?
- Iako je o Kristiforu Kolumbu napisano na stotine knjiga, o njemu se ne zna ništa. Ni kako je izgledao, ni da li je bio Italijan, Španac ili Portugalac...? Ako je bio sin tkača iz Đenove, zašto je onda istorijski sasvim škrt na italijanskom, i kako je moguće da vanredno poznaje prošlost Jevreja, nautičke mape i svu složenost navigacije? Kolumbo naređuje da svi mornari, njih 120, budu ukrcani do ponoći 2. avgusta 1492. Čudno, uzmemo li u obzir užancu iliti običaj da su se pomorci obično provodili do kasno, s prostitutkama, i po krčmama. Ali biva jasnije ako znamo da u ponoć ističe zabrana katoličkog kraljevskog para, Izabele Kastiljske i Ferdinanda Aragonskog, po kome se niti jedan Jevrej više ne sme naći na Iberirijskom poluostrvu. Kazna je smrt. Španija je u 15. veku proterala 300.000 Jevreja. Hitler će u 20. veku da ponovi ono što se dogodilo u Kolumbovom vremenu.
Zašto smo u školama učili da je na Kolumbovom putovanju bilo katoličkih sveštenika, a nikada niko nije pominjao tumača za hebrejski, ili činjenicu da je po iskrcavanju prvo “zdravo” bilo izgovoreno upravo na hebrejskom?
- Zato što je trebalo da pročitamo knjigu “Segel der Hoffnung” Simona Vizentala.Najčuveni lovac na naciste tvrdi da s Kolumbom plove zajedno konverzosi, pokršteni Jevreji, Rodrigo Sančez, Alfonso de la Kalja i mnogi drugi. Tu je brodski lekar Maestre Bernal – Jevrej, i ranar Marko – Jevrej, ali je pravo otkriće činjenica da deo posade čini Luis de Tores – imenom znani tumač za hebrejski! Kolumbo je, dakle, verovao u tvrdnje Eldada had Danija, čoveka koji je kazivao o Hazarima, i bio otkriće srednjovekovnim španskim Jevrejima, time što je tvrdio da u Aziji žive potomci izgubljenih 10 izrailjskih plemena.
Da se vratimo na čuvene prugaste majice. Da li je istina da su se prvi put nosile u čuvenoj bici kod Trafalgara?
- Sva istraživanja upućuju na to da su 21. oktobra 1805, mornari na obe zaraćene strane po prvi put bili uniformisani jednako – u mornarske majice. Reč je o velikoj pomorskoj pobedi engleskog admirala Nelsona nad Napoleonovom udruženom francusko-španskom flotom, u kojoj Engleska nije izgubila niti jedan brod, ali jeste poginuo admiral Nelson.
U čemu se razlikuju mornari nekad i danas?
- Iako još uvek zvanično spadam u “mlađe” srpske pisce, svojevremeno sam predavao književnost pitomcima Pomorske akademije u Kotoru, današnjim pomorskim oficirima.Kazivao sam da su mornari na jedrenjacima pili vodu iz jedne čaše privezane za bure, i da je samo kapetan imao svoju. Brašno je odreda bilo crvljivo, a katranisana odeća za rad po oluji – oličenje neudobnosti. Današnji pomorci plove na sigurnim plovilima, tehnologija ih upozorava na klimatske opasnosti, fizički su očuvani, ali nemaju iskustvo avanture, ako ni zbog čega, a ono zato što je celi svet već pronađen i proučen. Kada je supruga mog rođenog brata, kome je kao pomorcu posvećeno “Jedro nade”, mislila da ga je s Tivatskog aerodroma ispratila na avion preko Tivta, Beograda, Frankfurta, Dubaija, do Singapura, ni slutiti nije mogla da će celog dana potom, dok je spremala ručak sebi i 2-godišnjem sinu, razgovarati s mužem u video vezi, te da će videti Singapur očima laptopa s terase tamošnjeg hotela.
Da li ste ikada imali prilike da se sretnete sa gusarima?
- Ne, ako ne računam političare sašle s brdah, ili one koji Bokokotorskom primorju dolaze stalno morem.
Kažete da Bokelju ne činite kompliment ako ga predstavljate Crnogorcem. Zašto?
- Zato što mi u geografskom smislu nismo Crnogorci, nego Bokelji. U Vukovo doba, pre 200 godina, u Srbiji i Crnoj Gori, jedan je pismen išao na čak 10.000 nepismenih. U Boki na 100 ljudi ima 30 pismenih. Jer su pomorci, pa moraju. Oni donose iskustva, knjige, semena, jezike, znanje, ukuse, boje, mirise.
Na nedavno okončanom oficijelnom beogradskom susretu književne Grupe P-70, čiji ste jedan od osnivača, kazali ste da svega dva odsto srpskih pisaca može da “jede lebac” od pisanja. Šta to znači?
- Upravo to. Da svega dva odsto srpskih pisaca prave iliti lepe književnosti može da živi od pisanja na način da im je zagarantovana vekna hleba dnevno, što – pazimo – nije malo uopšte. U opoziciji piscima prave iliti lepe književnosti (koji ne mogu da umru od gladi, hvala Vuku), jesu estradni tekstopisci i TV voditeljke koji su, u izdavačkom paketu, poznati zato što su poznati. Ali nije književnost sve što ima formu knjige. Roman “Jedro nade”, pisan šest godina, obeležiće, sve su prilike, 2014. godinu.
Katarina Vuković
04.06.14
Fenomen mornarske majice
NIKOLA MALOVIĆ
Roman „Jedro nade” puni nam oči pričom o najpoznatijem, najseksualnijem, avanturističkom modnom dezenu na svetu, koji je ujedno i vojna uniforma, ili logo 21. Veka
Novi roman „Jedro nade” Nikole Malovića, objavljen u „Laguni” prati istorijat mornarske majice, koja je „na Mediteranu mnogo više od komada garderobe:jedinica stila pomorskog kulta, modni mit, ali i oličenje seksualnosti”. Glavni junak „Jedra nade” je Nikola Smekija, ambiciozni modni industrijalac iz Barija, koji se na poziv gradonačelnice Marije Zmajević vraća u Perast, da bi ponovo pokrenuo proizvodnju mornarskih majica. Gradonačelnica je žena koja „sebe noću žrtvuje za dobrobit Perasta” – i glasniku Ujedinjenih zemalja, i koja pred izbore obećava „težak i strm put”. Ona računa i na novac za obnovu grada koji će dobiti od kreditora Adama Oza. Smekija se vraća u grad svojih predaka, i istražujući slojeve istorije Perasta, on se i zaljubljuje...
Nikola Malović (Kotor, 1970) je između ostalih, autor višestruko nagrađivane knjige „Lutajući Bokelj”, koja je ovenčana nagradama „Borislav Pekić”, „Laza Kostić”, „Lazar Komarčić”, priznanjem „Majstorsko pismo” i Oktobarskom nagradom grada Herceg Novog...
Perspektiva, kako navodite, počiva u retrospektivi, stoga je izvorište vašeg romana istorijska predodređenost Peraštana za „morske dužine i širine”. U toj njihovoj odluci začeta je ideja o najstarijem mediteranskom motivu prugaste, plavo-bele mornarske majice?
Za moto romana uzeo sam reči Miloša Miloševića, doživotnog admirala Bokeljske mornarice, 13 vekova starog udruženja pomoraca: „Naša perspektiva je u našoj retrospektivi”. U vremenima koja se opasno ubrzavaju, moto postaje univerzalan. Roman „Jedro nade” puni nam oči pričom o najpoznatijem, najseksualnijem, avanturističkom modnom dezenu na svetu, koji je ujedno i vojna uniforma, ili logo 21. veka. „Jedro nade” je roman o globalnom fenomenu mornarske majice.
Kroz lik glavnog junaka Nikole Smekije prelamaju se i povesti o peraškim starim plemićkim porodicama, palatama iz 17. i 18. veka...
Perast je u romanu prikazan kao barokna bajka: opisan je mediteranski ambijent sastavljen od palata i palacina, ulica koje meandriraju, vegetacije, i ambijenta jedinog fjorda na Mediteranu – Boke Kotorske. Kraljevina Jugoslavija pronašla je iza Velikog rata Perast kao mrtav grad, i u njega seli maritimnu manufakturu. Ta će se manufaktura razviti u fabriku „Jadran – Perast”, koja će na prostorima nekadašnje Jugoslavije da proizvede najviše vojnih, mornarskih majica. Ali daleko da je samo o tome reč.
Plavo-bele pruge vezane su za jednu čuvenu bitku s početka 19. veka?
Da, za bitku kod Trafalgara, koja se odigrala 21. oktobra 1805. godine između britanske flote predvođene admiralom Nelsonom, i Napoleonove francusko-španske armade. Ratnici na obe strane bili su uniformisani, po prvi put, u prugaste majice.
Roman kazuje i da je dezen tekovina demokratije, jer ga nosi veliki broj ljudi. Osim toga, simbol je i savremenog mučeništva oličenog u jeftinoj radnoj snazi?
Demokratičnost mornarske majice vidi se u svakom sezonskom trenutku, jer su pruge fenomen. Opažamo ih istovremeno u Berlinu, Rimu i Tokiju; Vašingtonu, Briselu i Londonu. Dopada mi se što ste pronašli i da su mučeničke, upravo zbog jeftine radne snage, uglavnom kineske. Stručnjaci kažu da je nemoguće pričati minut o pamuku, a da se ne pomene Kina.
Dve su Marije likovi vašeg romana, lice i naličje ženstvenosti. Jedna je oličenje ljubavi za lepo, druga se prostituiše za politiku. U jednoj dekadentnoj slici i antiutopiji, druga Marija deo je opšte globalne zavere, i priprema teren za centralizaciju moći. Priprema teren za takozvanog predsednika Perasta, Adama Oza?
Postoji i treća Marija, a ona je takođe, pored Svetog Nikole, zaštitnica pomoraca, što je u nautički potentnom Perastu važan simbol. Političarka pak Marija neobična je po tome što njena prostitutska uloga nije skrovita, već revolucionarna, u odnosu na priznanja: „Kog homoseksualca da izaberemo?”, recimo bivšeg ministra inostranih dela jedne evropske zemlje.
Oz, po tome što lako poprima različite likove, i po ključnoj opredeljenosti za materijalno, za apsolutnu moć nad kupljenim teritorijama, podseća na nečastivog koji želi da prigrabi moć mediteranskog simbola. Zbog čega je ovaj junak vaše proze Jevrejin i šta znači metafora stvaranja obećane zemlje u Perastu, i drugim delovima sveta?
Čarobni Oz je ključ za tumačenje čitaoca. Ne može se „Jedro nade”, kao obiman sistem koji se otima tumačenju, čitati, a da sve što ste rekli ne dovedete u pitanje. Na prvu loptu generalni negativac Adam Oz, vlasnik „Perasta” i vlasnik prava na fabrikovanje kultne mornarske majice, nema posvedočenih zlodela. Videli ste da je Adam Oz go, opazili ste da je neobrezan, čuli ste da nije rođen kao muško, on sam ne potvrđuje da je Jevrej. Tvrditi da je Jevrej znači upirati prstom u Nikolu Malovića kao antisemitu, zanemarujući sve vreme ljudskost, humanost i brigu za budućnost čovečanstva. Oz će ispričati priču koja menja tok nama znane istorije. Najveći moreplovac svih vremena, Kristifor Kolumbo, bio je jevrejskog porekla. Istražujući istoriju nautičkih dužina i širina, koristio sam se spoznajama čuvenog Simona Vizentala. Ni na jednom od tri broda koja su 1492. plovila za Ameriku nije bilo, iako smo učeni suprotno, katoličkog sveštenika, ali jeste bio imenom znani Luis de Tores, tumač za hebrejski. Roman kazuje kako i otkud.
Marina Vulićević
