Jugoslavija i Albanija 1945-1948

01.03.21 Institut za savremenu istoriju

U srpskoj istoriografiji ni o jednom susednom narodu ne postoji toliko radova kao o Albancima. Razlog je, naravno, prvenstveno pitanje Kosova, zbog kojeg se to interesovanje proširilo i na matičnu zemlju Šiptara – Albaniju. Iako broj radova o Albaniji zaostaje za brojem onih o Albancima i Kosovu, o odnosima Jugoslavije ili Srbije i Albanije ima više radova nego o odnosima Srbije ili Jugoslavije i bilo koje druge susedne zemlje. S druge strane, broj radova na bilo koju temu iz ekonomske istorije u našoj istoriografiji i dalje nije velik. Knjiga Božice Slavković Mirić Jugoslavija i Albanija 1945– 1948: ekonomski odnosi, iako ne spada u čistu ekonomsku istoriju, osvetljava jedan važan aspekt međudržavnih odnosa koji su raniji autori doduše često doticali, ali nikad dublje osvetlili. Istovremeno, knjiga se bavi politički najškakljivijim razdobljem međusobnih odnosa. Najškakljivijim zato što je baš ono, za razliku od svih koja su mu prethodila ili došla posle njega, najotvorenije za protivrečne interpretacije. To je bio period kada su dve strane pokušale da prvi put prevaziđu tradiciju sukobljavanja i preokrenu je u osnovu buduće saradnje. Ekonomska saradnja je trebalo da bude osnov budućeg jedinstva, ali se na kraju razdoblja pokazalo da je i ona iskorišćena za nastavak politike sučeljavanja.

Knjiga se zasniva na master radu koji je autorka odbranila 2010. godine i sastoji se od Predgovora, Uvoda, četiri poglavlja, Epiloga i Zaključka, za kojim slede zaključak na engleskom jeziku, spisak izvora i literature i imenski registar.

U Predgovoru (str. 9–17) autorka upoznaje čitaoca sa sadržajem rada, metodologijom, glavnim arhivskim i drugim izvorima koje je koristila, kao i sa relevantnom literaturom. Sledi Uvod (19–75), u čijem prvom delu autorka daje pregled političkih, a potom i privrednih odnosa Kraljevine SHS/Jugoslavije i Albanije. U nastavku se kratko osvrće na Drugi svetski rat i veze dva oslobodilačka pokreta pod vođstvom jugoslovenskih, odnosno albanskih komunista. Dalje se iznose štete nastale tokom rata u Jugoslaviji sa pomalo nekritičkim osloncem na podatke koje su posleratne jugoslovenske vlasti u kratkom roku prikupile, a koje su kasnije mnogi istoričari takođe ne mnogo kritički preuzimali. Sledi pregled ekonomskog razvoja Jugoslavije i propisa koji su ga pratili. Više prostora je posvećeno odnosima nove Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, koji je bio osnovni ekonomski oslonac, a istovremeno i uzor novih vlasti. U završnom delu Uvoda, prikazuje se odnos Jugoslavije i Albanije kao mala replika jugoslovenskosovjetskog odnosa – iako je Albanija želela da razvija neposredne odnose sa prvom zemljom socijalizma, Staljin ju je uputio na Jugoslaviju. Sve izneto u Uvodu je neophodno da bi se razumelo dalje izlaganje.

Nastavak izlaganja je podeljen hronološki, po godinama od 1945. do 1948, a svako poglavlje opisuje razvoj tokom jedne godine. Prvo poglavlje (77–115) bavi se počecima ekonomske i druge saradnje dve mlade socijalističke zemlje. Prikazan je međunarodni kontekst u kojem su dve zemlje, posebno Albanija kao slabiji partner, tražile svoj put. Albanija je, zbog slabosti i nepriznavanja od strane velikih sila, bila upućena na tešnju saradnju sa Jugoslavijom. Ona je već započela tokom zajedničke borbe protiv okupatora u ratu, ali je istovremeno bila primetna i težnja novih albanskih vođa da se vežu za Zapad. Tek kad to nije uspelo, oni su se silom prilika okrenuli Jugoslaviji. Iako autorka to ne naglašava, u pitanju je verovatno refleks viševekovnih antislovenskih raspoloženja koja je bilo teško eliminisati preko noći, čak i pod plaštom zajedničke internacionalističke ideologije.

U knjizi se prikazuje političko zbližavanje dva režima, a u tom kontekstu se obuhvata i Kosovo i Metohija kao oblast koja je istovremeno (zbog većinski albanskog stanovništva) spajala i razdvajala dve zemlje. Iako autorka to ne potencira, upravo je pripadnost ove pokrajine ležala u temeljima zbližavanja dve zemlje: Titova Jugoslavija se nadala da će Kosovo i Metohija poslužiti kao „mamac“ za uvlačenje Albanije u Balkansku federaciju pod jugoslovenskom (čitaj: Titovom) hegemonijom, dok su se albanske vođe nadale da će zbog takvih želja jugoslovenske strane ne samo ekonomski profitirati, već na kraju i ostvariti vekovni san o pripajanju Kosova i Metohije Albaniji. Iako su takva gledišta u ovom poglavlju kratko izložena, bez njih se ne može razumeti zašto je po sebi siromašna, a uz to i ratom razorena Jugoslavija „odvajala od usta“ da pomogne malog i još siromašnijeg suseda sa kojim odnosi nikad nisu bili dobri.

U nastavku poglavlja predstavljen je brz tempo ekonomskog i svakovrsnog zbližavanja dve zemlje pod novim vlastima: trgovinski ugovor je sklopljen još pre kraja Drugog svetskog rata i potpunog oslobođenja Jugoslavije, već 22. februara 1945. Autorka navodi pomoć koja je iz Jugoslavije počela da teče ka Albaniji, ali i snage u toj zemlji koje su bile protiv dobrosusedske saradnje, a koje su u to vreme jugoslovenski predstavnici identifikovali u albanskom trgovinskom društvu Importeks. Već tada su se javile neke slabosti koje će tokom celog posmatranog razdoblja opterećivati privrednu saradnju dve zemlje. Posebno važan deo ovog poglavlja tiče se uređenja pograničnih odnosa, značajnih za relativno veliki broj ljudi sa obe strane granice koji su tradicionalno ekonomskim interesima (imanja, ispaše, trgovačka središta) bili upućeni na mesta sa druge strane granice. Dosta prostora posvećeno je i sprovođenju agrarne reforme koja je, između ostalih, pogađala i dvovlasnike.

Drugo poglavlje (117–170) govori o 1946, godini kada su postavljeni institucionalni temelji međudržavne privredne saradnje i kada su odnosi, u celini uzevši, bili najbolji. U februaru, albanski vrh (koji nikad nije bio jedinstven i u kome Enver Hodža nikada nije imao takav autoritet kao Tito u jugoslovenskom) okrenuo se strateškoj saradnji sa Jugoslavijom – budući da se druge opcije (saradnja sa Bugarskom, SSSRom) nisu pokazale izvodljivim u tom trenutku. Sredinom te godine takva orijentacija je doživela vrhunac posetom Envera Hodže Jugoslaviji i potpisivanjem sporazuma o prijateljstvu 9. jula. On je bio kruna u nizu sporazuma potpisanih te godine koji su otvarali vrata ekonomskoj i drugim vidovima saradnje (kulturna, vojna, vazduhoplovna, pomorska, humanitarna). Iako su ekonomski sporazumi, koji su nastojali da izjednače i zbliže dve privrede, uglavnom bili na jugoslovensku štetu, Jugoslavija se nadala političkoj koristi od njih. Ovo se jasno videlo na primeru više mešovitih privrednih društava koja su osnovana zajedničkim, ali pretežno jugoslovenskim kapitalom, a od kojih je mnogo veću korist imala Albanija. Već tada se pokazalo da uprkos tome politička korist nije obezbeđena, jer se na albanskoj strani često javljalo opravdano ili neopravdano nezadovoljstvo sprovođenjem sporazuma.

Treće, najobimnije poglavlje (171–310) bavi se sprovođenjem postignutih sporazuma na raznim poljima, funkcionisanjem mešovitih društava, trgovinskom razmenom, kao i investicijama, odnosno kreditima. U praksi, međutim, ekonomsko zbližavanje je istaklo sve slabosti u odnosima dve zemlje na raznim poljima. One su u kombinaciji sa hroničnim nepoverenjem Envera Hodže i dela albanskog državnog i partijskog vrha sredinom godine dovele do okretanja Albanije Sovjetskom Savezu. Do njega je došlo posle posete Envera Hodže Moskvi u julu. Od tada zahlađenje odnosa postaje sve očitije i izraženije. Iako autorka posvećuje veliki deo ovog poglavlja jugoslovenskim privrednim aktivnostima u Albaniji, ulaganjima, kreditima, trgovinskoj razmeni itd., sve to nije moglo da zaustavi rastuće nepoverenje albanske strane.

Poslednje poglavlje (311–389) prikazuje kraj ekonomskih i političkih veza dve zemlje tokom 1948. godine. U prvom delu se razmatra usložnjavanje jugoslovensko-sovjetsko-albanskih odnosa u prvoj polovini godine, koje će dostići vrhunac Rezolucijom Informbiroa 28. juna. U nastavku je prikazan gotovo munjevit prekid ekonomske i svake druge saradnje od strane Albanije i njeno okretanje protiv Jugoslavije i njenih predstavnika u Albaniji. Obuhvaćena je i bljutava propagandna kampanja u kojoj je jugoslovenska pomoć prethodnih godina prikazana kao kolonijalna eksploatacija, a početak pravog procvata Albanije stavljen u vreme posle raskida saradnje sa Jugoslavijom i početka masovnije saradnje sa SSSR-om. Ostatak poglavlja se bavi stvarnim rezultatima privredne saradnje tokom prve polovine godine. Na mestu je pitanje: da li je ovo poglavlje moglo biti drugačije komponovano – da bi se u većoj meri očuvao hronološki princip izlaganja primenjen u celoj knjizi.

U završnom delu naslovljenom „Epilog. Bilans ekonomskih odnosa Jugoslavije i Albanije 1945–1948“ (391–404), uz mnoštvo tabela (kojih ima i u ostalim poglavljima), sumirani su pre svega kvantitativni podaci o ekonomskoj saradnji dve zemlje. Dat je jasan pregled toga šta se izvozilo i uvozilo, koliko se ulagalo sa svake strane. Iz svega proizilazi da je Jugoslavija tu najviše ulagala i uprkos neispunjavanju planova (usled subjektivnih i objektivnih slabosti na obe strane) mnogo više doprinosila. Jugoslovenska ekonomska premoć je bila tolika da bi zaista izgledala kolonijalno (kako je albanska propaganda tvrdila) da nije bila dobronamerna. Ovako, bila je, po rečima Milovana Đilasa, „skupa i nepravična“ [prema Jugoslaviji!], a objašnjenje koje on za nju daje, a autorka usvaja, bila je želja jugoslovenskog vrha da se dve zemlje ujedine. Ovo bi ne samo ojačalo socijalizam na Balkanu već, nadali su se, uklonilo teritorijalne sporove i nacionalnu netrpeljivost. Ispostavilo se da je motivacija bila idealistička, a rezultat potpuni promašaj. Ni posle kakve-takve „normalizacije“ odnosa 1954. godine, dve zemlje neće postati prijatelji, a teritorijalni sporovi i međunacionalna mržnja još uvek traju. Knjiga se završava Zaključkom (405–410), u kome su još jednom istaknuti glavni momenti političke i ekonomske saradnje socijalističke Jugoslavije i Albanije.

Knjiga Božice Slavković Mirić, koja ne samo obimom nego i kvalitetom značajno prevazilazi i ono što se u predbolonjskoj eri očekivalo od magistarskih radova, a pogotovo ono što se sada očekuje od bolonjskih master radova, predstavlja značajan doprinos istraživanju jugoslovensko-albanskih odnosa posle Drugog svetskog rata. Autorka je na vrlo detaljan način osvetlila ekonomski aspekt tih odnosa, ali nipošto samo ekonomski. Predmet njene pažnje jeste i prevažni politički kontekst, odnosno politička motivacija koja je stajala iza ukupnog ekonomskog angažovanja siromašne Jugoslavije u još siromašnijoj Albaniji. Dotaknuti su i drugi aspekti (obrazovni, vojni itd.), značajni za integraciju Albanije u širu balkansku socijalističku zajednicu. Već sama količina jugoslovenskih dokumenata, bogatstvo podataka prikupljenih u njima koji su omogućili da se osvetle mnoga pitanja, svedoče o značaju tog projekta za tadašnji jugoslovenski vrh. Zahvaljujući prirodi i sadržaju tih dokumenata autorki je bilo moguće da prikaže albansko viđenje međudržavne saradnje i da na taj način u velikoj meri nadoknadi nemogućnost korišćenja izvorne albanske građe. Znanje albanskog jezika, tako retko kod naših istoričara, omogućilo joj je i da koristi relevantnu albansku literaturu koja služi kao dobra dopuna vrlo obimnoj srpskoj i jugoslovenskoj. Svojim kvalitetima ova knjiga je znatno uvećala fond našeg znanja o jednom aspektu jugoslovensko-albanskih odnosa čije važnosti su mnogi istraživači bili svesni, ali kojeg su se doticali samo u prolazu.

Zoran Janjetović

01.06.20

Tokovi istorije

Druga knjiga Božice Slavković Mirić, kao i prethodna, bavi se pitanjem jugoslovensko-albanskih odnosa i predstavlja nastavak njenih proučavanja odnosa Jugoslavije i Albanije sredinom 20. veka. Knjiga je nastala na osnovu master rada koji je temeljno dopunjen novom građom i saznanjima o temi. Prilikom pisanja korišćen je veliki broj dokumenata iz političke arhive Diplomatskog arhiva Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, Arhiva Jugoslavije, Arhiva Srbije i Vojnog arhiva. Vidimo da je korišćena primarno građa jugoslovenskog porekla, pohranjena u arhivima u Beogradu, dok je u literaturi prisutno korišćenje knjiga albanskih pisaca, kao i nekoliko vodećih naučnika iz inostranstva, uglavnom na engleskom jeziku.
Božica Slavković Mirić se u istraživanju oslanjala na radove prethodnih istraživača koji su se bavili pitanjem balkanske federacije neposredno nakon Drugog svetskog rata i pitanjima saradnje, a kasnije raskola u odnosima Jugoslavije i Albanije. Najvažnija korišćena dela su radovi Branka Petranovića, Đorđa Borozana, Ljubodraga Dimića, Milorada Komatine i sveobuhvatno delo Aleksandra Životića o analizi jugoslovensko-albanskih diplomatskih odnosa u prvih deceniju i po nakon Drugog svetskog rata.
Prilikom analize autorka je davala komparativnu kritiku izvora, analizirani su kvantitativni podaci o saradnji, a u osnovnom tekstu se nalazi veliki broj tabela koje svedoče o planovima dve zemlje i njihovom izvršenju. Tabele govore i o trgovinskoj razmeni, o postojećim kapacitetima u Albaniji i drugim pojedinostima iz segmenta privrede. Odnosi između dve zemlje, posete, slika Jugoslavije u albanskoj periodici obrađeni su kvalitativno i praćen je razvoj tih odnosa od 1945. do 1947, kada možemo reći da imaju gotovo nesmetan uspon, koji se i dalje nastavlja sve do maja 1948. godine kada je sukob Jugoslavije i SSSR-a počeo da se oseća i u satelitskim zemljama i kada Albanija izlazi u potpunosti i, kako se pokazalo, trajno iz jugoslovenske orbite.
Cilj istraživanja je bio izučavanje ekonomske saradnje dve zemlje u prve tri godine nakon završetka rata. Imajući u vidu vrlo složene srpsko-albanske odnose kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, važno je bilo da se celom poduhvatu pristupi sa naučne strane. Posleratna ekonomska saradnja je već decenijama sporna tačka i bilo je važno analizirati izvore koji svedoče o toj saradnji kako bi se ona što bolje razumela. Treba imati u vidu da je to bila saradnja dve privredno slabo razvijene i tehnološki zaostale zemlje, pritom teško postradale u ratnim dejstvima. Prekid saradnje je bio nasilan, propraćen sukobom Jugoslavije, sa jedne strane, i SSSR-a, zemlje de fakto vladara Istočne Evrope, i njegovih saveznika, sa druge strane.
Knjiga je podeljena na četiri poglavlja, uz uvod i zaključak, prateći kritički aparat i spisak izvora i literature. Imajući u vidu da su odnosi Albanije i Jugoslavije bili vrlo složeni i pre Drugog svetskog rata, autorka je u uvodnom poglavlju dala pregled odnosa dve zemlje i iz međuratnog perioda, iz kojeg se može videti težnja Jugoslavije za uticajem na tom prostoru i njeno sukobljavanje sa Italijom na albanskom tlu koji se završio porazom Jugoslavije. Naredna poglavlja pokrivaju svaku godinu odnosa 1945–1948. i uz njih ide naslov koji sažeto objašnjava kakav je bio karakter te saradnje: prvo je označeno kao „počeci saradnje“, drugo „prijateljstvo Jugoslavije i Albanije“, treće „kriza u jugoslovensko-albanskim odnosima“ i četvrto „Albanija se okreće protiv Jugoslavije“. Na kraju svakog poglavlja nalazi se kratki zaključak, dok se na kraju u velikom zaključku daje evaluacija celokupnih odnosa. Na ovaj način autorka je olakšala čitaocu praćenje velikog broja podataka koji su pratili spoljnu i unutrašnju politiku Albanije, stanje privrede, kao i brojne planove, njihovo izvršenje, teškoće u trgovini, transportu, izgradnji i usklađivanju privrednih sistema dve zemlje.
U monografiji se analizira nekoliko ključnih pitanja koja do sada nisu bila predmet ovako detaljne analize. Prvo je da li je ona postojala i u kojoj meri su realizovani planovi. Drugo pitanje je karakter te saradnje i u kakvim okolnostima se ona odvijala. Treće važno pitanje kojim se bavi ova knjiga jeste koliko su obe zemlje imale koristi od takve saradnje. U svojoj analizi Božica Slavković Mirić je dokazala da je glavni korisnik ove saradnje bila Albanije, jer je bila manje razvijena. Jugoslavija je dobila određene sirovine poput bitumena i kamenog uglja, važnog u teškoj industriji za topljenje metala, ali bilans kapitala koji je uložila, kao i njeni administrativni i diplomatski resursi koji su korišćeni za nabavku razne opreme u svetu premašivali su ovu dobit. Oprema je kupovana albanskim novcem, ali uz jugoslovensko posredovanje, jer Albanija to nije mogla sama da učini. Može se reći da je Albanija, čiji se sused Grčka nalazila u građanskom ratu, a ona sama bila slabo komunikacijski povezana, imala velike koristi od dobrih odnosa sa Jugoslavijom i pomoći koju je slao zvanični Beograd u vidu materijala, opreme i kadrova.
Monografija pak nudi najbolji odgovor na pitanje u kojoj meri je Jugoslavija pokušala da pripoji sebi Albaniju i kako je taj proces tekao. Zapravo još tokom rata Komunistička partija Albanije (KPA) je bila pod snažnim uticajem i „mentorstvom“ Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ovaj odnos je podsticalo i sovjetsko rukovodstvo. Čak i tokom rastućih tenzija između bivših saveznika i osnivanjem Komunističkog informacionog biroa krajem 1947, Albanija nije postala član te organizacije niti je bila prisutna na sastanku 28. juna 1948. u Bukureštu kada je Jugoslavija odstranjena iz Kominforma, već je samo dobila instrukcije kako da se postavi na 9. plenarnoj sednici KPA. Takođe, Albanija sve do kraja 1955. nije bila članica Organizacije ujedinjenih nacija. Prvi odlazak Envera Hodže u Moskvu desio se tek sredinom 1947. godine. Sam Staljin je bio inicijator i pokrovitelj saradnje dve partije i balkanske federacije između Jugoslavije, Bugarske i Albanije. Delovalo je u pojedinim trenucima da će Albanija biti utopljena u novu federaciju tri komunističke zemlje. Međutim, iz analize dokumenata možemo videti da je privredna integracija išla na bazi uzajamne koristi, gde je svaka strana morala da napravi određene ustupke u pogledu cene određenih proizvoda i pariteta valute.
Iz gorenavedenog se jasno vidi da se u prvim posleratnim godinama Albanija nalazila na periferiji sovjetskih interesa i da je tek raskid odnosa između SSSR-a i Jugoslavije prekinuo međusobnu saradnju.
Autorka je analizirala obe struje unutar KPA. Prvu je predstavljao Enver Hodža, doživotni generalni sekretar KPA i de fakto vladar Albanije. Ona je bila rezervisana u zbližavanju sa Jugoslavijom, ali je prihvatala svu ekonomsku pomoć koja je od nje dolazila, što i govori o karakteru ekonomskih odnosa dve zemlje. Prilikom kidanja odnosa i proterivanja jugoslovenskih službenika iz Albanije, isto rukovodstvo se trudilo da privoli stručnjake da uzmu albansko državljanstvo i ostanu u Albaniji. Hodža i njegova struja želeli su da ostvare direktne odnose sa SSSR-om, jer su se nadali izdašnijoj pomoći od najmoćnije socijalističke zemlje. Drugu struju, suprotstavljenu Hodžinoj, predvodio je Koči Dzodze, ministar unutrašnjih poslova Albanije i član politbiroa KPA. On je smatrao da je zbližavanje sa Jugoslavijom od koristi i najveće važnosti za ubrzani razvoj Albanije. Ove dve struje su inače imale sporne tačke i po drugim pitanjima i vodile su borbu za prevlast u KPA.
Raskid jugoslovensko-albanskih odnosa desio se kasnije nego što bi se očekivalo na prvi pogled. Iz analize dokumenata vidimo da je odluka Staljina da se povuku svi sovjetski savetnici bila jednaka i za Jugoslaviju i za Albaniju. Odluka je poništena tek intervencijom albanskog rukovodstva. Ona pokazuje da je za Moskvu, bar u privrednom aspektu, Albanija bila vezana za Jugoslaviju.
Novom monografijom uvećana su naša saznanja o posleratnom privrednom razvoju obe zemlje, ali i dugoročnim jugoslovenskim i albanskim planovima nakon rata. Kroz knjigu možemo da pratimo i sprovođenje ideje ujedinjenja balkanskih naroda, koji su preko noći nacionalnu državu zamenili državnim socijalizmom, uz sav prateći prtljag nerazvijenog i preovlađujuće agrarnog društva. I pored svih teškoća koje su pratile ambiciozne planove, možemo videti da je integracija većeg prostora dugoročno mogla biti korisna za sve u datoj razmeni i modernizaciji. Verovatno bi najveće koristi imala Albanija kao država, ali i jugoslovenske republike oko nje Crna Gora i Makedonija, kao i tada AP Kosovo i Metohija. Međutim, kako je ceo poduhvat okončan iznenada, Jugoslavija je ostala sa velikim gubitkom, budući da je, srazmerno svojim mogućnostima, mnogo uložila.
Milan Piljak