Kako postati i ostati glup (u 39 lekcija)

14.06.05

Ne verujem u mržnju i bes, moja reakcija nije agresija. Ružne stvari zaslužuju osmeh-podsmeh

Dobrosav Bob Živković, ilustrator iz Beograda, ovogodišnji je dobitnik nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos popularisanju književnosti za decu. Ovo priznanje obogatiće Živkovićevu „riznicu” nagrada: zauzeće mesto uz dva „Zlatna pera” i četiri „Nevena” za najbolje ilustrovane dečje knjige. Do sada je Dobrosav Živković ilustrovao više od sto knjiga iz oblasti dečje literature i naučne fantastike, a njegovi radovi su nezaobilazni u „Politikinom Zabavniku„ i „Velikom dvorištu”, dok su izdanja „Kreativnog centra”, izdavačke kuće iz Beograda, prepoznatljiva, između ostalog, i po njegovim crtežima.

Upravo po tome će i ovaj intervju biti jedinstven i ekskluzivan. Dobrosav Bob Živković je odlučio da svoje odgovore ilustruje i lako ga je prepoznati na svakom crtežu. I dok nam je dao punu slobodu kada je tekst u pitanju, da „sečemo, krpimo i popravljamo” reči, zamolio nas je samo da „ ne docrtavamo crteže”. Nismo ni pomišljali na to, a videćete i zašto.

Zašto baš ilustracije za decu. Zašto naučna fantastika. Bežite od nekog?
– Ako bežim, bežim od dosade i gluposti. Crtam stvari koje volim da čitam. Za mene ne postoji nikakva razlika između dečje književnosti i (naučne) fantastike. Nekako su to priče – putovanja koje mene raduju pa sa uživanjem prihvatam da budem učesnik u njima. Dosadne i glupe knjige izbegavam, drame i socijalna tematika već čine suviše veliki deo moje svakodnevice pa ih ne tražim i u knjigama. Dela ispunjena mudrošću nemaju potrebu za mojim ilustracijama – sama sve kažu. A naučni radovi? Nisam siguran kako bi izgledala ilustrovana „nuklearna fizika”, ali moram da priznam da bi to bio izazov.

Da li su pisci koje ilustrujete teži od sopstvenih knjiga. Ima li sugestija, primedbi ili su Vam ruke odrešene. Ko je jači – pisac ili ilustrator?
– Pisci i ja se dopunjujemo. Ima autora koje sam ilustrovao, a nikada nisam upoznao. Ali zato sa onima koje poznajem zajedno planiram knjige, zajedno zamišljamo i sadržaj i ilustracije. Ravnopravni smo partneri, nema tu nikakvog sukoba.
Za mene je priča ili knjiga najsličnija traču na devojačkoj žurci: pisac ispriča trač, ali sam siguran da bi bio očajan da on nema odjeka. Zato su tu čitaoci da uzdahnu: „Slatka moja, nije valjda!”... „Ma ne mogu da verujem!”... „Pričaj mi još!”... A ja, kao ilustrator, imam ulogu dosadne komšinice koja na dobar trač uzvikne: „Ma nije to ništa! A da vidite šta sam ja čula!”. I, onda hvatam priču, malo je menjam, malo kvarim, malo popravim, nakitim, ukrasim. Moguće da joj smetam, ali moguće i da uz mene postaje zabavnija.

Osmeh je najčešća reakcija svakog ko pogleda Vaše ilustracije. Verovatno to nije jedino što želite da postignete.
– Nećete verovati, jeste. Osmeh je jedino što se trudim da postignem, ali to nije malo. Postoje najmanje dva razloga da se neko nasmeje. Prvi je onaj manje lep. Ponekad probam da ukažem kako glupost može biti smešna. Ja ne verujem u mržnju i bes, moja reakcija nije agresija. Ružne stvari zaslužuju osmeh-podsmeh. Nekako se uvek smuvaju u pomrčinu, a ja se potrudim da ih izvučem na površinu, nacrtam i prikažem u pravom svetlu. Karikaturno i smešno jer su i one takve. Drugi razlog za „osmeh” je negde i u ovom intervjuu. Ja dajem intervju za veeeeliku „Politiku”! Dobijam nagradu Zmajevih dečjih igara.
Nekada sam zbog crtanja dobijao trojke iz matematike i dvojke iz fizičkog, pretio mi je ukor iz vladanja. Moj otac mi je donedavno govorio da je vreme da se nečim ozbiljnim bavim u životu.
A sada, ne samo da zarađujem na mom igranju i maštanju nego dajem ozbiljne intervjue u ozbiljnim novinama. To je prelepo, ali dabogda živeli u toliko srećnoj zemlji među toliko srećnim ljudima da moje igranje i moje smejanje ne bude nikakva novost ni razlog za nagrade.

Da li ilustrovanje narodnog stvaralaštva zahteva poseban pristup? Kako najbolje nacrtati bajku? A zagonetku?
– Nisam siguran da postoji neki recept kako crtati bilo šta pa ni narodno stvaralaštvo. Ili bar ja nisam dovoljno pametan da ga dam. Već sam rekao da je moj posao neka vrsta razgovora sa piscem, knjigom, pričom. Ja razgovaram, odgovaram, dopunjujem priču svojim crtežima. Nije problem „razgovarati” sa narodnim stvaralaštvom jer ja sam deo tog naroda. Tu sam vaspitavan, odrastao sam na tim pričama i pesmama. Ja samo vraćam ono što mi je dato. S druge strane, slike i priče iz sveta ne razlikuju se previše od onih iz mog naroda. Obožavam delo Tolkina, ali jednaki uticaj na mene imale su i priče moje bake Milice. Možda pokušavam da povežem i pomirim „Međuzemlju” sa rodnim Pirotom.

Posetili ste „Nacionalni park Srbije”, objasnili „Kako postati i ostati glup”, pojasnili „Seks za početnike”. Sve u svemu, „Bez dlake na jeziku”. Koji je recept za pravu meru kada treba nacrtati nešto što je delikatno, škakljivo ili degutantno?
– Kada bih se trudio, merio, premeravao i odmeravao, znam ja sebe, garant bih pogrešio. Ja sednem, pročitam tekst i nacrtam svoj komentar-mišljenje o njemu. Onoliko koliko sam ja pristojan, toliko su pristojne i moje ilustracije. Koliko sam ja zabavan, toliko su i moje ilustracije – nadam se. Koliko sam ja vulgaran, toliko su i moji crteži – plašim se. Ja nemam nikakvu posebnu kontrolu nad svojim radom. Samo se nadam da su me roditelji lepo vaspitali, još bolje naučili šta je lepo, šta ružno, a da sam do sada shvatio šta je pravedno a šta nepravedno.

Jelena Nikolić