Kako sam dobio "Oskara"

16.11.04

O Lazaru Ristovskom - glumcu, zna se, gotovo, sve. Igrao je u filmovima „Hajka”, „Tako se kalio čelik”, „Granica”, „Original falsifikata”, „Vizantijsko plavo”, „Do koske”, „Bure baruta”, „Druga žena”, „Kralj lopova”, „Mali svet”, „Pad u raj”, „San zimske noći”, „Belo odelo”, kao i u velikom broju pozorišnih predstava i televizijskih serija.

O Lazaru Ristovskom - piscu, zna se mnogo manje. Objavio je roman „Belo odelo”, a nedavno, u izdanju „Narodne knjige”, i roman „Kako sam dobio Oskara”.

U romanu „Kako sam dobio Oskara” reč je o snu, stoglavom i svemoćnom, jednog srpskog glumca koji ono što ne može da ostvari na javi - ostvari u snu?

- Literatura kao i umetnost uopšte pruža utočište, kako piscu, tako i čitaocu ili gledaocu. Utočište ili skrovište, od čega? Rekao bih od sebe samoga. Čovek najčešće i najteže sebi priznaje svoje nemoći i svoje strahove.

Zato ljudi rado idu u pozorišta, bioskope, čitaju, sanjaju, jer tamo neko drugi umesto njih preuzima odgovornost za sve. U snovima svako može biti hrabar do besvesti ukoliko zna da upravlja svojim snovima, kao što ja to u romanu radim. U tom poistovećivanju sa junacima iz literature prepoznaje se dobar ili loš čitalac. Prvi put sam imao zapaljenje pluća čitajući „Čarobni breg” Tomasa Mana.

U romanu „Kako sam dobio Oskara” ja se ne stidim da otkrijem perverzne strane moje ličnosti, ne bojim se da se napijam do besvesti, ne plašim se da filozofiram na temu života i smrti.
Ja vežbam da me prolaznost boli što manje.

To je, istovremeno, priča o Americi, o Holivudu, ali i o životu na brdovitom Balkanu?

- Ceo svet je sazdan od suprotnosti i na njima počiva. Noć i dan, dobro i zlo, lepo i ružno, belo i crno, srećno i nesrećno, gore ili dole. Muško-žensko, istok-zapad, Balkan-Evropa-Amerika. To su suprotnosti, ali one čine svet. U romanu se Balkan i Amerika sudaraju žestoko kroz biće glavnog junaka. Taj sudar metaforično govori i o unutrašnjoj borbi dva bića koja čuče u svakom čoveku. O dvojnosti prisutnoj u svemu. Svaki čovek ima u sebi i anđela , ali i malog đavola koji mu čuči na ramenu i čeka svoju priliku da se uključi u igru.

Na koricama knjige piše: otkrivena srpska duša u američkoj skrivenoj kameri. Zvuči i kao moto i kao rešenje rebusa čitavog romana?

- Moglo bi se reći da je u tom rebusu koji stoji na naslovnoj strani knjige i ključ za dešifrovanje sadržaja romana. To je ona veština koju producenti u Americi traže od scenarista: Ispričajte mi vašu priču u jednoj rečenici. Pišući knjigu tu sam rečenicu često imao na umu. Glavni junak Lazar je u priču ušao srcem, a Zapad je ušao razumom. Na tom istorijskom nesporazumu nastaje dramaturška kritična tačka, ili, bolje reći, zapeta koja razdvaja ta dva sveta i čini ih neravnopravnim u igri.

Evropa je, kažete, počela da gubi svoje dostojanstvo, viteštvo i gostoprimstvo. Sve vekovima sticano odlazi u vetar?

- Stara, dobra Evropa, nekada je bila viteška zar ne? Viteštvo se ogledalo u mnogim rukavicama bačenim u lice starom i nazadnom, konzervativnom i kukavičkom, mračnom. Evropom je harala nauka i renesansa, barok i impresionizam, nadrealizam, klasicizam. Evropom je nekada harala umetnost. Malo je od toga ostalo. Evropom haraju političari i parlamenti. Dobrotvorna i mirotvorna društva. Nevladine i vladine organizacije. Evro.
Evropa, tako, polako ali sigurno gubi ono što je vekovima stvarala svojim nemilosrdnim revolucijama. Evropom i svetom danas upravljaju pripravnici.

Od dva filmska scenarija napravili ste dva romana. Da li je ta mešavina postupaka, koja dovodi do novih žanrova, deo postmodernističkog pristupa literaturi?

- Prvi roman „Belo odelo” nastao je posle snimljenog filma. On je napisan u prvom licu kao ispovest malog čoveka ophrvanog velikim temama.
Roman „Kako sam dobio Oskara” prvo je bio scenario, pa je pretočen u roman. Mislim da on nije u pravom smislu reči postmodernistički. Kad se kaže postmoderna u književnosti moja prva asocijacija jeste - neformalno. Znači slobodno, svakojako, neobavezno. Pod tim neformalno onda se podvlači svašta i svemu se daje predznak postmodernističkog.
Trudio sam se da roman „Kako sam dobio Oskara” ne robuje formi, ali sam, gde god sam to mogao, suštinu hteo da približim klasičnom romanu u kome okosnicu čini jedna posve čudna priča.

Glavni junak romana je Lazar. U kojoj meri je ova knjiga autobiografska?

-Život posmatram otvorenih očiju, kao i moj glavni junak, sa izraženim osećanjem za igru. Odmah posle toga se usamljujem, jer usamljenost pretpostavlja dobro mesto za posmatranje. Ložu u kojoj se možete smejati sebi samom, ali i drugima, a da vas niko ne vidi. Usamljenost je privilegija i od nje ne treba bežati. To sam ja.

U Americi dobijate „Oskara” (u snu) baš one godine kada Amerikanci bombarduju Srbiju?

- Mnogi su se krugovi zatvorili baš u ovoj knjizi. Dvehiljadite u januaru, neposredno posle bombardovanja Srbije bio sam u Holivudu sa filmom „Belo odelo”, koji je bio naš kandidat za Oskara. Ta iskustva sam preneo u knjizi „Kako sam dobio Oskara”. Pomešao sam fikciju i stvarnost, sa punim opravdanjem.
Mogu da kažem da način na koji se Oskari dele, možda, nije najpravičniji, ali onaj ko konkuriše već pristaje na ta poznata pravila igre i mora biti spreman da u dodeli Oskara učestvuje i politika i geostrateški položaj kandidata i nacionalnost i seksualna sklonost autora.
Ali to je samo jedna velika igra, koja je inspiracija mnogima.

Da li ste, posle ova dva romana, postali pisac ili ste samo odglumili pisca?

- Odgovoriću vam ovako: „Narodna knjiga”, naša najveća izdavačka kuća, ukazala mi je poverenje i počast da štampa moj roman kao piscu, ne kao glumcu. Ja znam da knjiga i pisaca ima mnogo, a da je vremena za pisanje sve manje. Zato sam požurio da ostavim svojih nekoliko napisanih redova u toj velikoj knjizi vremena.

Zoran Radisavljević

01.11.04

Svima je poznato da je Lazar Ristovski uspešan i glumac, i producent (producentska kuća „Zilion“), i scenarista, ali je, čini se, manje poznato da je i pisac. Njegov roman „Kako sam dobio Oskara“ (izdavač „Narodna knjiga“) zaista je privukao pažnju čitalačke publike na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu.

Reč je o duhovitoj i intrigirajućoj priči u kojoj se mešaju stvarnost i fikcija, a u kojoj se govori o svojevrsnoj Lazarevoj avanturi u Holivudu. Tačnije, delo preispituje američki san poredeći ga, u izvesnom smislu, sa našim današnjim životom. Pomenimo i podatak da je to njegovo drugo spisateljsko delo jer, prisetimo se, prvo je bilo roman „Belo odelo“.

Govoreći za „Blic“ o knjizi „Kako sam dobio Oskara“, Ristovski kaže da sve što jedan umetnik uradi nosi sa sobom rizik da bude vrednovano kao autobiografsko i lično. „Mislim da je čak neizbežno izbeći tu vrstu pitanja, kao što i sam odgovor mora uvek, manje ili više, zavisno od hrabrosti autora biti potvrdan. Sve ono što bi čitalac voleo da mu se dogodi u životu, a to mu se ne događa iz raznih razloga, ja kao autor preuzimam na sebe. Meni se u romanu događaju stvari o kojima čitalac samo sanja, u koje ne sme da se upusti jer nije dovoljno hrabar ili dovoljno spreman da prizna. U romanu ‘Kako sam dobio Oskara’ ne stidim se da otkrijem perverzne strane moje ličnosti, ne bojim se da se napijam do besvesti, ne plašim se da filozofiram na temu života i smrti. Mnogi bi to možda voleli da urade u životu. Priču sam stavio u formu sna da bih ipak podario realnu mogućnost onim stvarima za koje će svi misliti da mi se možda nisu desile.“

„Oskara“ ste, dakle, dobili u nekoj vrsti sna. Volite li da sanjarite ili možda bežite od realnosti?

- Što se „Oskara“ tiče, on je san svakog filmskog stvaraoca, ma koliko on to pokušavao da predstavi drugačije. To je vrh. Ja težim vrhu. To mi je motiv za napredovanjem i usavršavanjem. Neki dostižu svoje zvezdane trenutke rušeći, razgrađujući ili se trudeći da omalovaže ono što je neko napravio. To su dva principa u životu i oba ta principa funkcionišu. Šta su neostvareni filmski kritičari, cinični i maliciozni kolumnisti, kritizeri kojih ima u svakoj oblasti života. Oni su nepotvrđeni umetnici. To je realnost. U snu je mnogo lepše. Tamo se dobijaju i „Oskari“.

Otkud poriv i potreba da napišete knjigu o svom snu?

- Ta forma je potreba da se kaže istina. Da sam sve ovo rekao u romanu koji bi bio sled realističkih događaja, otišao bih u sferu vulgarnog, a to nisam hteo. Dakle, to što piše u knjizi može biti istina, ali je ona morala biti izrečena u vidu sna da bi bila prihvatljiva. Koji bi čitalac, inače, poverovao da se glavnom junaku, tj. meni, sve te stvari koje se događaju mogu desiti stvarno? A mnoge od njih su mi se desile, ma koliko vama to izgledalo nemoguće. Da čitaoci ne bi pogrešno protumačili moju knjigu, ona nije nikakva autobiografija. Ona je celovito književno delo. Ne bojim se da i čitaoci i kritika u vrednovanju mog romana koriste najoštrije kriterijume.

Ko danas (realno) dobija „Oskara“? Ima li nekih finansijsko- političkih pozadina u toj priči?

- Mogu da kažem da način na koji se „Oskari“ dele možda nije najpravičniji, ali onaj ko već konkuriše pristaje na ta poznata pravila igre i mora biti spreman da u dodeli „Oskara“ učestvuje i politika, i geografski položaj, i nacionalnost, i seksualna sklonost autora odakle film dolazi. Ali to je samo jedna velika igra, koja je inspiracija mnogima.

Vaš roman ima odlike scenarija za film. Hoće li prerasti u film?

- Zanimljiva je činjenica da je ova priča bila pre deset godina osnova za moj scenario, ali da se igrom slučaja ona pretočila u roman. Sada kada sam napisao roman, javili su se interesenti sa onog istog mesta u kome se radnja priče događa, a to je Holivud; te se interesuju za scenario. Sledeće leto je vreme kada će se ovaj film izgleda najzad snimiti.

Ako jednog dana realno dobijete „Oskara“, šta bi to moglo promeniti u vašem životu?

- Pa ja sam ga već dobio. Je l’ da da se nisam ništa promenio?

Tatjana Nježić

25.10.04

GLUMAC Lazar Ristovski - po drugi put među piscima. Prvo je obukao "Belo odelo" a onda se zaputio pravo u Los Anđeles po Oskara. U letu kroz sopstvena snoviđenja, otvara čitaočevu maštu, poigravajući se na granici stvarnog i nestvarnog. Sa dozom pitke ironije posmatra jednog Lazara na sceni životnih iskušenja. Na trenutak se budi, ali priča se iznova ponavlja i nastavlja.

Na tom putešestviju, Lazar Ristovski se ovih dana obreo i na Sajmu knjiga, gde je promovisan njegov roman "Kako sam dobio Oskara".

- Nije to bila klasična promocija, nego sam samo potpisivao knjigu na štandu "Narodne knjige". Priznajem da je to za mene bilo uzbudljivo iskustvo, jer sam prvi put to radio. Odziv čitalaca je bio toliko veliki, da je štand bio potpuno zagušen. I na moje, ali i na oduševljenje izdavača moglo bi se reći, onako neskromno, da je prošlo zaista sjajno. Došli su i moji prijatelji i poznanici, ali i "slučajni" čitaoci.

Kako se osećate u društvu pisaca?

- Da budem iskren, nisam se osećao baš prijatno. Zato što se smatram pomalo uljezom u tome. Možda je to malo ružna reč, ali, ja sam čovek koji, ipak ne živi od toga. Ne zarađujem hleb pišući , kao što to pisci rade. Ta moja mala nelagodnost je, čini mi se možda čak i prirodna. Ali moram da kažem da sam od njih, naročito onih koji pišu za "Narodnu knjigu" zaista lepo prihvaćen, pa nisam imao razloga da se osećam nelagodno, ali to je prosto moj intimni doživljaj.

Vi ste ipak na svom terenu, jer već imate spisateljskog iskustva?

- Moja prva knjiga "Belo odelo" izašla je posle filma, a ovde je to išlo obrnutim redom. Napisao sam scenario "Kako sam dobio Oskara" pre deset godina i dobio sam laskave ocene, čak i nagradu na jednom konkursu za scenarija u Engleskoj. Ekranizacija priče, bila je preskupa, negde oko 10-15 miliona dolara u to vreme a i sada bi bila toliko. Odustao sam od namere da snimim film i pretočio sam to štivo. Sada sam, međutim, dobio neke ponude iz Amerike, direktno iz Holivuda, da po ovoj knjizi napravim ponovo scenario i da po tome snimim film.

Kako biste sebe definisali kao pisca, od stila do žanra?

- Roman je u postmodernističkom maniru. Dakle, ima delova, koji su, ako je meni dopušteno da to kažem, čak i filosofska literatura, negde je i duhovit, a u nekim segmentima liči i na Bukovskog. Jedna mešavina žanrova, najgrublje rečeno. "Belo odelo" je bila ispovest u prvom licu, ne moja lična nego tog zastavnika. Ispovest jednog običnog, malog junaka. Roman "Kako sam dobio Oskara" je žanrovski potpuno drugačiji. Teško mi je da govorim kritički o tome, ali otprilike bi to moglo da bude jedna mešavina žanrova.

Koja je Vaša omiljena literatura?

- Ne pišem po uzorima na nekog i na ono što mi se kao čitaocu do sada dopadalo. Ja sam oduvek voleo klasičnu literaturu. Dostojevski i Tomas Man su moji omiljeni pisci.

Kakve su Vam ocene dali Vaši prijatelji i čitaoci, koji su ovih dana kupili knjigu?

- Već sledećeg jutra posle promocije javljali su mi se prijatelji da mi čestitaju i kažu šta misle. Ima nekoliko vrsta reakcija. Dakle, javljaju mi se žene, kojima je roman vrlo provokativan. U tom smislu moglo bi se reći i da je ženski roman. Ne po tome kako sam pisao, već po tome kako čitateljke reaguju. Intrigantan je - najčešće su bile ocene, koje sam čuo od svojih prijatelja. Ima vremena da i književna kritika, kaže svoju reč. Voleo bih samo da kritičari budu vrlo strogi prema mom romanu, ali i objektivni.

B. Niković