01.01.00
Politika
06.11.2002.
NOVICA ANTIĆ: NOVO IZNENAĐENJE IZ RUSIJE
Ljubav je uvek moguća
Nad knjigom "Kako sam pojeo psa", odabranih drama Jevgenija Griškoveca. - Istinita metafora jednog krvavog veka. - Prebiranje po noćnim opušcima
Novica Antić: O magiji jednostavnog pripovedanja
Bar kad je o ruskoj literaturi reč, izgleda da iznenađenjima kraja nema - najnovije, stiglo do nas pod šokantnim naslovom "Kako sam pojeo psa", sadrži drame Jevgenija Griškoveca, koje je odabrao i sa ruskog jezika preveo Novica Antić, a nedavno objavio "Zepter Book Woorld" u Beogradu.
Prevodeći sa ruskog i bugarskog jezika, pre svega, dramsku literaturu, Novica Antić je dosad objavio četiri knjige drama i mnoštvo drugih proza, takođe, i poeziju, u raznim književnim časopisima. Pri tom, svi prevodi drama s ruskog jezika su gotovo i jedini koji se igraju u našim pozorištima - na primer, Koljada u Jugoslovenskom dramskom i u Srpskom narodnom pozorištu, Ljudmila Razumovska u Ateljeu 212, Aleksandar Galin u Beogradskom dramskom pozorištu, kao i u teatrima u Vršcu, Kragujevcu, Leskovcu, Užicu, Šapcu, Banjaluci...
Izvanredni prevodilac, Novica Antić je za antologiju savremene ruske drame "Gvozdeni vek" (izdanje Ceptera), 2000. godine dobio najvišu prevodilačku Nagradu "Miloš N. Đurić", koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije.
Inače, naš sagovornik je bio dugogodišnji umetnički sekretar Bitefa, sekretar Ministarstva kulture, a trenutno radi u Centru "Sava".
Krug ljudske nade
Ali, evo nas kod tog iznenađenja "Kako sam pojeo psa", u priči koja u prvih mah izgleda daleka, čak "tuđa", a onda vas uhvati kao da ste upali u vešto skrivenu zamku, i odjednom se razotkrije sve što ste i vi sanjali i šta vam se događa...
? Knjiga "Kako sam pojeo psa", izgleda, može se uzeti i kao logični nastavak antologije "Gvozdeni vek"?
- U pravu ste. Antologija "Gvozdeni vek" počinje sa rodonačelnicom novije ruske drame Ljudmilom Petruševskom i njenom malom dramom "Ljubav" a završava se sa Vasilijem Sigarovom, dvadesetpetogodišnjakom koji je napisao dramu "Plastelin" - naša publika je mogla da je vidi na ovogodišnjem Bitefu. I kao da je to jedan simbolični krug ljudske nade kraja 20. veka, jer Ljudmila Petruševska pokušava da nas ubedi da je ljubav između dvoje ljudi mogućna uprkos svom užasu u kome žive, a na kraju nam mladi Sigarov, na najsuroviji način, ispriča priču o mladiću, gotovo dečaku, koji je još iz utrobe majčine pa do tragičnog kraja svog kratkog života izložen patnjama, poniženjima i najdirektnijem nasilju.
I čini mi se da je to strašna, ili, nažalost, istinita metafora najkrvavijeg veka, 20. veka, koji je protutnjao Rusijom, a i svetom, i od nade u ljubav i mogućnost ljubavi ostavio samo uboge duše koje, kao u drami "Plastelin", jedinu, rudimentarnu, na žalost, slabu utehu, nalaze među četiri zida, prepušteni sebi i svojoj mašti u kojoj vajaju od gline figure ljudi, pokušavajući da kao nekada Naš stvoritelj u njih udahnu život i stvore neke nove, bolje ljude.
I time kao da je sklopljena knjiga 20. veka, pojavljuje se Jevgenij Griškovec i otvara novo poglavlje, možda još strašnije, ali mi to još ne znamo.
? Kad ste se susreli s delom, kakav je bio Vaš prvi utisak, jeste li i Vi bili nekako zatečeni?
- Moram da vam kažem, zaista iskreno, prvi utisak kad sam pročitao upravo dramu "Kako sam pojeo psa", jeste jedna zbunjenost i nedoumica da li je to jedno zaista značajno i važno delo ili je to možda nešto što je samo autoru bitno. Ali, kad prođe nekoliko dana, i kad iz vaše podsvesti počinju da isplivavaju situacije koje je on ugradio u dramski tekst, vi shvatite da je to što Griškovec piše onaj neodvojivi deo vas, koji nikada niste mogli da formulišete. I onda mi je pala na pamet definicija slikarstva koju je izgovorio veliki Teofan Grk, učitelj Rubljova. On je rekao da u ikoni, odnosno slici sve mora da bude "jednostavno, bez ikakvog kićenja". Upravo takav je Griškovec.
? Sasvim jednostavno pripovedanje, a o suštinskom u ljudskom životu - nije li nam, na primer, svima zajedničko ono o stidu, o situacijama kad se posle čovek stidi, ili, iskustvo iracionalne mržnje nekog učitelja, licemerne parade uvođenja prvaka u mehanizam drukčijeg života, i sve do definitivnog gubitka sebe u mašini koja se može zvati i Ruska ratna mornarica, ali i bilo kako drugačije?
- Potpuno ste u pravu. Dok sam prevodio, a to mi potvrđuju i ljudi koji su čitali knjigu, jednostavno prepoznajemo situacije i osećanja kroz koje prolazimo. Zapravo, Griškovec govori o našim malim ljudskim tamnicama koje se zovu škola, rođendani na kojima ne dobijamo poklone koje želimo, porodica u kojoj nas uporno ubeđuju da smo nešto drugo, a ne ono što mislimo da jesmo, vojska u kojoj branimo otadžbinu, a koja nije zemlja u kojoj smo se rodili... I prolazeći kroz te naše male tamnice, jednog dana vidimo da smo mi, zapravo, postali neko drugi. Taj drugi ima naše lice, naše ruke i oči, ali to više nije ono biće ustreptalo i puno nade koje je maštalo da se otvori drugačijem svetu i životu.
Šta nam ostaje
? Suštinski, u čemu je magija Jevgenija Griškoveca?
- Magija je upravo u tome što nije sve baš tako crno kao što nam u prvi mah izgleda. Dakle, raščistili smo sa svetom, ali ostaje nam ono što je u nama i ostaje nam uživanje u kratkotrajnim, krhkim i propadljivim trenucima, kada na momenat osetimo punoću života. Ti trenuci mogu da izgledaju vrlo banalno, ali oni su pravi. Kod Griškoveca je to uživanje u ostacima novogodišnje večere prvog dana nove godine i novog milenijuma. Ili, dim cigarete, jutarnje prebiranje po noćnim opušcima, ili, maštanje da si Elvis Prisli...
? Nije li za njega, gotovo u duhu renesansnog umetnika, sve to nađeno i u igri, u mnogim vidovima iskazivanja?
- Vaša konstatacija o Griškovecu kao o renesansnom umetniku je vrlo precizna i istinita. On je mlad čovek, rođen 1967. u Sibiru, diplomirao je filologiju, kao dvadesetogodišnjak osnovao je svoje putujuće pozorište, menjao je profesije, zaista, bio mornar Ruske ratne mornarice tri godine... A sada je umetnik koji izvodi sam svoje monodrame na najprestižnijim festivalima, kao što su festivali u Avinjonu, Bonu, Beču, Berlinu, Jerusalimu i Rusiji, naravno. Dobio je sve najznačajnije pozorišne nagrade u Rusiji, uključujući i nagradu na festivalu "Zlatna maska" u Moskvi, a to je praktično najprestižniji ruski festival domaćih dramskih tekstova.
Kao dramski pisac drži predavanja na mnogim pozorišnim akademijama Evrope. I sve to nije uticalo na njega i njegov život. Još uvek živi daleko od prestonice, u Kalinjingradu, ili, nekada slavnom Kenigzbergu, rodnom mestu velikog Kanta. Živi sa svojom suprugom i šestogodišnjom ćerkicom, koje ga prate na svim njegovim putovanjima.
Terorizam
Našeg sagovornika Novicu Antića, na kraju, pitamo i šta će nam, posle Jevgenija Griškoveca, ponuditi iz bogate ruske literature:
- Evo, još smo pod utiskom slika o tome kako je, na žalost, terorizam, u najbukvalnijem obliku ušao i u pozorište - te čitave noći sam slušao vesti o upadu terorista u jedno moskovsko pozorište, i više se nije znalo šta zapravo živimo, i šta je umetnost, a šta život...
Upravo ovih dana prevodim dramu koja se zove "Terorizam" - napisali su je braća Presnjakov, nova imena ruske drame. To je bolno istinita drama o tome kako se terorizam, u stvari, rađa u našim svakidašnjim ljudskim odnosima.
Rada Saratlić
01.01.00
Politika
26.09.2002.
IZDAVAČKI PODUHVAT CEPTERA
Traganje za nadom
Dve značajne knjige: Savremena američka drama, u izboru Jovana Ćirilova, i drame Jevgenija Griškoveca
Kao jedan od pratećih programa Bitefa, juče su u Pres-centru festivala, u prostoru Pozorišta na Terazijama, u Beogradu, predstavljene dve knjige od velikog značaja za naš pozorišni život. Prva, naslovljena "Pre i posle ?Kose?" posvećena je savremenoj američkoj drami, u izboru i sa predgovorom Jovana Ćirilova, a zasluga pripada i nekolicini naših vrsnih prevodilaca. Druga, pod naslovom "Kako sam pojeo psa", donosi drame Jevgenija Griškoveca, u izboru i prevodu našeg poznatog prevodioca sa ruskog jezika Novice Antića.
Tim poduhvatom izdavačka kuća Zepter Book World, koja obeležava i pet godina postojanja, nastavlja seriju dramske literature.
Novo doba, prekretnica
Izbor Jovana Ćirilova "Pre i posle ?Kose?", veoma skup izdavački poduhvat, na više od 700 strana, donosi drame: "Staklena menažerija" i "Tramvaj zvani želja" Tenesija Vilijamsa, "Smrt trgovačkog putnika" Artura Milera, "Pećinski ljudi" Vilijama Sarojana, "Ko se boji Virdžinije Vulf" Edvarda Olbija, "Kosa" Džeroma Ragnija i Džemsa Radoa, "Tom Pejn" Pola Fostera, "Nevidljiva ruka" Sema Šeparda, "Isus Hrist superstar" Tima Rajsa ? Endrjua Lojda Vebera, "Varijacija na temu divljih pataka" Dejvida Mameta i "Izopačeni" Martina Šermana. Podsećajući da su klasične drame američke literature odigrale veoma značajnu ulogu u našem pozorišnom životu, Ćirilov kaže da, sem "Virdžinije Vulf", ove drame nisu dosad štampane, ni Tenesi Vilijams ni Miler Olbi, pa to samo po sebi kazuje o značaju ovog dela.
A šta su suštinski za naš pozorišni život značile te drame, veoma ilustrativno je govorio Dejan Mijač, počev od "Staklene menažerije", pa "Smrti trgovačkog putnika", koje je, kaže, još kao student doživeo kao šok, novo doba... Potom će doći "Kosa", prekretnička tačka i izraz pobune, društvenog revolta, suočenja, dakle, u vreme Vijetnamskog rata, američke nacije sa svojom odgovornošću, porazom i moralnim, manipulacijom politike ljudima...
Zanimljivo je bilo i podsećanje Ileane Ćosić, prevodioca Olbijeve drame "Ko se boji Virdžinije Vulf", o putu ovog dela do scene Ateljea 212, izvanrednim sluhom Mire Trailović za dobar tekst, kao i o tome kako je ova fascinantna predstava živela i na mnogim drugim scenama bivše Jugoslavije.
A dramu "Tramvaj zvani želja" Tenesija Vilijamsa, na inicijativu grupe glumaca, na čelu sa Radmilom Andrić i Mišom Janketićem, njeni prevodioci Dragoslav Andrić i Vera Nešić preveli su u rekordnom roku, za nekoliko dana. Bilo je, kao što su rekli juče, prepreka da stigne do scene ? ali život joj je trajao više od deset godina ? blizu tri stotine predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje su punile salu.
Jednostavnost bez kićenja
A kad je reč o novoj ruskoj dramaturgiji, u tom kontekstu i o čudesnom Jevgeniju Griškovecu, Mijač tu, kao centralnu temu, nalazi "traganje za nadom", nalazeći joj ishodište i u prethodnom periodu sovjetskog društva, bolnom, traumatičnom. Reč je, dakle, na tragu Čehova, o pogledu koji i otkriva nešto iznutra, to jest, iznova o velikoj temi obogotvorenja čoveka...
Rada Saratlić
