24.09.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Čestarom duše volšebnika
Poniranje do zaumnog, osvetljavanja slojevitosti pri razobličavanju začudnosti u psihologiji junake svojih priča, primarno je svojstvo proznog koncepta Ranka Pavlovića (1943), banjalučkog pesnika i prozaiste zavidnog stvaralačkog opusa. - NJega prevashodno zanimaju samotnjaci - opaska je kritičara Petra Đakovića - žene i ljudi do samog dna beznađa porinuti, kasno pronađeni i od sebe.
Pisanje o nekom ili o nečem, za ovog pisca je identično procesu otvaranja školjke, a ono što od svega ostane i obelodanjuje se belinom papira, p(r)ogled je kroz pukotinu od ljušture u čijem je središtu samo srce. - Zatvorite oči i uši, otvorite srce - kaže jedan od likova u romanu (ili noveli) “Kako uhvatiti leptira”. - Samo tako možete da dođete do istine, naravno, ako su vaša i moja istina iste, ili makar slične jedna drugoj.
Delo “Kako uhvatiti leptira” za potku ima rekonstrukciju okolnosti koje su Mladena Matića, centralnu ličnost, inače, službenika jednog spoljno-trgovačkog preduzeća, dovele do toga da “odleti” kroz prozor kancelarije sa jednaestog sprata, a sve u jurnjavi za leptirom, svojom strašnom traumom iz užasnog detinjstva. Leptir je po njemu metafora te zle kobi koja mu sve čini ništavnim, sićušnim, za život i radost u njemu tako nepodesnim.
Za pisca kojem je stalo samo do dobre, realističke priče, sled događanja koja su prethodila nesreći (samoubistvu) bio bi dovoljan. Pavlović, međutim, ostvaruje rizičniji, istovremeno i zahtevniji naum: iz ugla svih aktera ove zanimljive priče, bliske, u pogledu kompozicije, detektivskom romanu, da prođe čestarom duše volšebnika Matića i svih njegovih nužno bliskih saputnika čije različitosti u kazivanju u pero isledniku /piscu doprinose rašomonskom traganju za mogućom istinom. Roman je tako postao mozaik od trideset i šest razdrobljenih, pa u jednu celinu iznova sklopljenih delića ogledala u kojem se tek krajem priče ukazuje čovek i njegovo (ne samo Matićevo) pravo lice.
Kako se pri skoku sa jedanaestog sprata čuo “reski zvuk u hiljade komadića rasprskavajućeg stakla i stravičan Matićev krik”, tako se kroz svaki delić ove psihološke drame, uz šuškanje papira iznova osluškuje sve ono što je Matića i njegove saputnike, među njima i poneke sapatnike, kroz život pratilo, učinilo ih tragičnim, instrumentalizovanim, bez izgleda da se oslobode ožiljaka vidnih samo kroz pukotinu ljušture u čijem je središtu samo srce.
I bolji poznavaoci Pavlovićevog proznog koncepta teško će se oteti utisku da je roman “Kako uhvatiti leptira” Ranka Pavlovića izvestan iskorak u iksustvu tvorenja kratkog psihološkog romana u kome je realističkoj priči tesno, a za jedan mukom iščvornovat život, ostvaren u sadejstvu boli svih jedinki (od kojih je sazdan svet), ima tek poniranjem u svet nevidljivog zbivanja, kako bi to rekao Bela Hamvaš, sasvim dovoljno prostora za krik.
David Kecman Dako
