Kako upokojiti Drainca

27.02.11

Neki su danas državni pisci, nacionalni penzioneri, a ja opet disident, jer sam razočaran što je komunistički sistem zamenila partokratija


Još sa pojavom njegovih prvih knjiga šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka, Ivan Ivanović (Niš, 1936) izazvao je mnoge sporove u našoj književnosti. Za roman „Crveni kralj” dobio je presudu na dve godine robije, koje su mu, posle velikih polemika u javnosti – oproštene, s tim što je, ipak, morao da napusti mesto profesora književnosti u Kuršumliji. Prešao je u Beograd i posvetio se pisanju o jugu Srbije, zavičaju koji ga je i prognao.

Polemički ton njegovih dela nije izgubio oštricu ni danas, kada za sobom ima 25 knjiga. Među njima su 18 romana – najpoznatiji su „Arizani”, „Jugovac”, „Braća Jugovići”, „Vojvoda od Leskovca”...– četiri knjige pripovedaka, tri rasprava... Neka njegova dela su dramatizovana, kao „Arizani”, „Šopska ambasada” i izvode se u pozorištima. Neosporno, Ivanović je stvorio najobimnije delo o srpskom jugu, počev od Bore Stankovića i Stevana Sremca do najsavremenijih pisaca.

Najnovijom knjigom „Kako upokojiti Drainca”, u izdanju beogradske izdavačke kuće Still art, opet je Ivan Ivanović izazvao buru, naročito na tom svom rodnom jugu. U uvodnom delu knjige naznačio je da ovo delo pripada „antropološkoj književnosti”.
Do sada smo imali antropološke eseje Nikole Miloševića, a sad Vi proklamujte antropološku književnost. Šta obeležava, po Vašem mišljenju, tu vrstu književnih dela?

Ja sam bio student Nikole Miloševića i od njega sam naučio da analitičkimislim i da se i najsloženije filozofske tememogu izlagati jasno i razumljivo. Kad sam došao u situaciju da analiziram sebe, odnosno da svojusudbinu stavim na anatomski sto, nužno sam potražio teorijski osnov za taj posao u radu Nikole Miloševića. Tako sam otkrio svoju antropologiju književnosti.

Jedna od priča u Vašoj knjizi je pravi „čas anatomije” na katedri za književnost u Nišu. Zašto ste tome dali toliku važnost, kad i sami kažete da na ovom fakultetu o Vašim delima nikada nije raspravljano?

Reč je o noveli „Svinjarska farma”, koju sam napisao u vidu književne raspravena Filozofskom fakultetu u Nišu sa realnim profesorima kao njenim akterima. U njoj se branim od pamfletskih knjiga nastalih u Toplici sa ciljem da dezavuišu moj književni i ljudski integritet. Profesori i studenti u književnoj radioniciraspravljaju o prljanju estetike od strane para književnika,što, inače, nije originalna toplička pojava, jer je imala uzor u jednom od najprljavijih književnih tekstova, humoreski „Vojko i Savle”.
Vaša knjiga „Kako upokojiti Drainca” cela odiše nemilosrdnom vivisekcijom ljudi i pojava iz zavičaja. Vi tu, ponekad, idete i u samu porodičnu intimu nekadašnjih svojih prijatelja. Je li to baš primereno „lepoj književnosti”?
Tačno je da se čitava moja književnost može tretirati kao ljudska komedija koja se igra u južnoj Srbiji. Međutim, zavičaj je tu samo scena, pozornica, mesto događanja. Dva velika pisca, obojica profesori u južnim krajevima, Sremac i Domanović, od kojih sam učio majstorsko pismo,takođe su postavili svoje komade na tu scenu. Prihvatam da sam karikirao, ismejavao, narugivao se, portretisao, svoje savremenike, ali odbijam da sam ulazio u parodičnu intimu ljudi. Kad sam za junake uzimao realne ljude, bavio sam se samo njihovim javnim delom, onakvim kakvo su ga oni sami predstavili. U knjizi koja je povod ovog razgovora ništa nije izmišljeno, pogotovo ne imputirano: pisac je samo analizirao ili, neka bude, vivisecirao, javne aktere zajedničke nam društvene i političke scene. Da parafraziram izvanredan aforizam leskovačkog pisca Radeta Jovića: „Trudio sam se da na malečku stolicu sedim, ali da u golemo nebo gledam”. Da li sam od južne Srbije načinio univerzum, nije na meni da sudim.

Vas kao opsesija prati progon komunističkih vlasti. Međutim, i Vi ste bili deo nove, demokratske vlasti – pomoćnik ministra za kulturu. I opet ste nezadovoljni. Zašto?

U vezi sa mojim statiranjem u malenoj izbi Ministarstva kulture, mogu samo da kažem da sam bio činovnik bez ikakvih ovlašćenja, kako materijalnih tako i upravljačkih– sve i da sam hteo, nisam mogao ništa da promenim. Interesantno je da mi to što sam posle trideset godina ponovo potpisao platni spisak najviše zameraju („Šta ćeš tamo, to nije tvoje društvo!”) oni koji su za sve to vreme uživali sve moguće društvene privilegije, pravili karijeru, dobijali stanove, putovali po svetu, dobijali nagrade, rečju, da upotrebim duhovit izraz čuvenog predratnog leskovačkog narodnog poslanika Todora Tonića, „tatka na narod”, bili sinekurčići. Danas su oni državni pisci, nacionalni penzioneri, urednici državnih preduzeća, a ja sam ponovo disident, jer sam razočaran što je komunistički sistem zamenila još gora partokratija.

Stiče se utisak da ste, braneći velikog polemičara Drainca u Vašoj knjizi, u stvari branili sebe, kao da ste pisali sopstvenu apologiju, po onoj Sartrovoj – „Pakao, to su drugi”. Može li na taj način pisac sam sebe da odbrani? ,
Tačno je da je „antropološki ciklus” moja književna odbrana, u sokratovskom smislu anologija. Istina, svako dobro književno delo se brani samo sobom, njemu nisu potrebni advokati. Ali moj položaj je bio specifičan, bio sam najnapadaniji srpski pisac novijeg vremena. Stoga sam odlučio da svoju odbranu iznesem za života, uz sav rizik da je suvišna. Pri tom se nisam rukovodio Sartrovom tezom da su pakao drugi, naprotiv, najviše sam se podsmevao samom sebi. Ako generacije koje dolaze odluče da me čitaju ili izučavaju, videće u meni pisca koji je, kao pre njega Drainac, sam sebi kritički osvetljavao i često se sebi narugivao. Jedino bih voleo da te generacije mogu da kažu za mene, kao za Drainca, da sam bio pisac krvave istine i čovekovog prava.
Dragan Borisavljević