Kamen blizanac

09.01.11

Vesna Trijić, kritičarka „Blica”, kaže da je najprijatnije prošlogodišnje iznenađenje priredio Zoran Petrović svojim prvim romanom „Kamen blizanac” (koji je ušao među 16 romana u užem izboru za NIN-ovu nagradu). „Putovanje njegovog junaka ‘malog sarajskog ič oglama’ Agona po ustaničkoj Srbiji može se pratiti kao razvoj odnosa između naše književnosti i istorije, od epske pesme i žitija do Ive Andrića i Radoslava Petkovića; ubrizgavajući novi život rashodovanim pripovedačkim obrascima, autor svedoči i o sjaju i bedi srpskog postmodernizma”.
„Kamen blizanac“ našao se među 16 romana u trci za NIN-ovu nagradu

Zoran Petrović kaže da je njegov prvi objavljeni roman zapravo napisan kao poslednji iz trilogije koja govori o jednom idealu prijateljstva koji neguju strašno usamljeni ljudi.



- Ako se o trilogiji može govoriti na osnovu toga što Agon, glavni lik, putuje kroz vreme i čini jednom prijatelju ono što za njega niko nikada nije mogao ni hteo. Pitao sam se da li smo dobro protumačili onu Platonovu opasku o srodnim, blizanačkim dušama koje se na svetu traže. Zašto smo taj magnetizam ograničili telesnim? Zašto smo tu dramatičnu potragu, za koju je avantura oko traganja za svetim gralom dečja igra, sveli samo na odnos između polova? Zašto se međusobno ne bi tražile srodne duše prijatelja, kad je već toliko usamljenih ljudi na svetu, i svakim danom ih je sve više - kaže Petrović.



* Usamljenih je sve više, a pojam otuđenosti sve ređe se koristi. Možda zato što je otuđenost postala uobičajena?



- Da li smo se pitali imam li ja koga ko bi za mene uradio bilo šta i to bilo kada i bez ikakve rezerve? Koliko puta smo se razočarali ispraznim moralisanjem onih od kojih smo očekivali trenutnu i bezrezevnu podršku? Koliko smo se samo osećali ojađeno i usamljeno pred saznanjem da su naša prijateljstva, ako ne zasnovana na interesu, ono u osnovi defektna? Neko ko bi trebalo da bude naš blizanac, ogledalo u svetu, ispostavi se da je osakaćen. A to je onda slika i o nama. Da ne može da razume i voli. Kako strašno nas je to povređivalo, ne nas, nego samu srž našeg bića? Ova knjiga govori i o tome. O potrazi za apsolutnom ljubavi, bez obzira da li se radi o onoj između muškarca i žene ili o ljubavi prijatelja. Ljudska duša, uostalom, ne razlikuje polove. Da, rekao sam duša! I taj pojam kao da je proteran iz rečnika umetnosti, podjednako kao i onaj za svakodnevnu upotrebu.



* U kom smislu se o ovoj knjizi može govoriti kao o istorijskom romanu?



- Teško je odgovoriti. Danko Popović, s kojim sam drugovao i napravio jednu knjigu intervjua, izbegavao je da preuzme poziciju pisca istorijskih romana, iako je neprestano tvrdio da je francuska mladež, na primer, istorijski obrazovana upravo na sjajnoj literaturi tog žanra. Nama je to oduvek nedostajalo.

Svi koji su vaspitavani na velikim humanističkim idejama osećaju se poraženo. I utoliko je potraga za srodnom dušom sve beznadežnija

Možda zato što su sa jedne strane naši pisci, sa retkim izuzecima, bežali iz strogih okvira istorijske priče, a sa druge strane, sama istorijografija sve vreme pokušavala da svoja osvetljenja pojedinih događaja izjednači po važnosti i trajanju sa Svetim pismom i tako od naučnog diskursa stvori ponovo legendu, odnosno neku vrstu bazične priče. A bilo je, bogme, i pisaca koji su hteli svojeručno da prave istoriju. Književnost se nije bavila egzaktnim istinama, a istoriografija se nije bavila sumnjama u sebe. To je u mnogo čemu i uticalo na kompoziciju knjige. Uostalom, istorija u despotskim sistemima u kojima su nastajali tajni jezici, kakav je bio i selamski, ima svoje zveri, veštice i junake, predimenzionirane i neverovatnije od onih koje srećemo u bajkama.



* Zašto sada knjiga o izgubljenom jeziku?



- Da, to je zapravo kratak kurs koji glavni junak ponavlja zaglavljen u nekom međusvetu. Seminar o jeziku selama, koji se kao komuniciranje predmetima koje je zahtevalo poetsko tumačenje izgubio sa Osmanlijskim carstvom. Reč je o metafori, jer šta je prirodnije nego pisati o tome u vreme kada se na planeti svake godine izgubi po stotinak jezika. Ako je verovati biltenu „Fondacije za ugrožene jezike“ iz Londona, više od polovine jezika na svetu je na samrti, odnosno, oni se ne prenose adekvatno narednoj generaciji. To znači da se mi i naša deca nalazimo na prekretnici naše istorije, jer će za možda samo dve generacije većina jezika na svetu izumreti.



* A kako se ona još tiče savremenog čitaoca?



- Ovo je priča o našoj generaciji, ali i mnogim drugim generacijama koje su pripremane da budu savršene, a suočile su se sa suludom istorijskom zbiljom na koju su morali u potpunosti ili da pristanu ili da je ignorišu. Rezultat je u oba slučaja bio tragičan. Svi oni koji su vaspitavani na velikim humanističkim i estetičkim idejama morali su osetiti kako ih istorijska praksa iz tih ideja izbacuje. I utoliko je ona potraga za srodnom dušom grozničavija i, izgleda, sve beznadežnija. Pogledajte samo internet, „Fejsbuk“. Koga tamo milioni, mahom mladih ljudi, traže?

Književni obrasci



* Knjiga obiluje brojnim narativnim obrascima koji na svoj način svedoče o domaćoj književnoj istoriji.


- Ja sam kao i moj junak, samo u stilističkom smislu, radio isto, pokušao sam da načinim jedan mali registar književnih postupaka koji su obeležili našu kulturu od epskih uvida do kraja postmoderne. I pri tom, nadam se, uspeo u najznačajnijem, da ispričam zanimljivu priču. Bojim se da smo zaboravili da pričamo priče izvan žanrovskih šema.


Raško Kovačević