Kaporova školica

u su se prozu sanjali najlepšiemotivni snovi.O tome kako je bio eksluzivni uvoznik američke kulture i raspojasanimnjujorškim danima, razuzdanom ljubavnom životu, ali i o romansi sa JelisavetomKarađorđević koja mu je bila rol model za glavnu junakinju romana „Zoe“ govoreintimni svedoci.Kasnije je napravio kolut nazad, neki veruju kolut napred, i od pisca utrapericama postao pisac u maskirnoj uniformi i to je bilo njegovo novo poglavljeprofesionalnog života. Opčinjenost Radovanom Karadžićem odnela mu je dobar deopublike, ali donela je nova iskustva koje je ovaj majstor pripovedanja pretakao unezaboravne priče od kojih se diže dijafragma.Slikarske pustolovine, besane noći i obitavanje po tuđim ateljeima, dok nijenapravio svoj, u koji je utkao veštine najvećih majstora platna svojevrsna su školicaza sve koji se nađu pred štafelajem. A raspon tog crtačkog upijanja i traženjaseizmografa duše je veliki: od gimnazijskih profesora do Stojana Aralice, PeđeMilosavljevića i Miće Popovića. Koloritno. Ulje na papiru.Posebno je poglavlje o čoveku koji je imao apsolutni sluh za prijateljstvo i biosabrat sa Danilom Kišom, Zukom Džumhurom, Liberom Markonijem, Oljom Ivanjicki,Matijom Bećkovićem, Vidom Ognjenović, Mihizom, Igorom Mandićem, ArsenomDedićem i svim ljudima koji su palili svetiljke i lampione u ovoj balkanskoj krčmi. Otome kako su se rušile i obnavljale kule od tih emotivnih karata pričaju oni koji su dosada ćutali.Ova knjiga je i svojevrstan hedonistički meni, gde se prepliću dogodovštine izkafana sa beogradske Čubure sa onim sa Menhetna, i gde se iskonsko uživanjesluži umesto deserta.Kapor je dosta pisao o sebi, cedio je iz svojih iskustava, ali ovde je prvi putobjavljena njegova istinska biografija, koja se guta kao dobar kolač posle ručka ilidižestiv posle večere.