Karlote

16.11.15 e-novine.com

Vlajković će ostati tamo gde je i do sada bio, u slepom crevu srpske književnosti. Niko ga neće proglasiti za heroja, ali ni za zloću. Nije mu suđeno da bude veliki pisac i ne treba od toga praviti bilo kakvu dramu. Njegova se bibliografija može uvećati za još koju stavku, od srca mu to i želim, ali to nikakvo pomeranje u kanonu ili na tržištu neće izazvati. I to je otprilike to
Postoje pisci čija je produktivnost zadivljujuća, a opet dobar deo onoga što se naziva uobičajenom čitalačkom publikom mahom nije čuo za njih. Retko se dogodi da su to nepravedno zapostavljeni autori, geniji koji su silom ostali u zapećku svojih manje talentovanih, ali neuporedivo probojnijih kolega i koleginica. Uglavnom su u pitanju skribomani ograničenog dometa koji svoje tekstove prodaju po provincijalnim bibliotekama, u pozorišnim zabitima, lažu i mažu po školama, diluju sa direktorima i nastavnicima, čitaju po domovima penzionera i u KUD-ovima, na sastancima raznih amaterskih književnih klubova kojih ima u svakoj mesnoj zajednici, stalno niču novi da vape za Kosovom ili ređaju stihove k"o pasijans o ljubavi, mladosti, lepoti, krajoliku.
Današnji autor od objavljenih šesnaest romana, pet zbirki pripovedaka, nekoliko desetina radio i televizijskih drama, desetak pozorišnih komada i dva realizovana filmska scenarija zove se Svetozar Vlajković i neka me bude sramota vo vjeke vjekov, ali ja do sad nisam čuo za njega, a kamoli nešto njegovo čitao. Ove je godine kod kultnog izdavača LOM objavio svoj roman Karlote, ali obimna i precizna bibliografija autorova na kraju knjige ukazuje da mu ovo nije prvi roman u ovoj izdavačkoj kući. Naime, poznato je da LOM ima do fanatizma vernu publiku, te da je Flavio Rigonat, vlasnik, urednik i prevodilac ove izdavačke kuće uspeo da publici nametne svoj ukus, ali me je ova knjiga potpuno iznenadila. Mislim da je iz konteksta jasno da je u pitanju prilično razočaranje, odnosno negativno iznenađenje. Uvaženi gospodin Vlajković je izgleda jedan od onih sklonih pisanju, ali lišenih talenta, te razloge što nikad za njega nisam čuo treba očigledno tražiti u toj činjenici. Možda i u onoj bizarnoj koju navodi kao svoj najveći domet u kratkoj biografiji (koja prethodi bibliografiji), a ona kaže da je on jedini srpski pisac koji i dalje živi u kući u kojoj se rodio na Čuburi. Kakva je to pretenciozna nebuloza! O čemu ona uopšte govori, šta znači? Kome je bitna? Da li je to uticalo na kvalitet njegovog pisanja? Da li ga to čini gradskom facom? Možda nešto propuštam, ali mi se čini da ukorenjenost nije najsrećnija okolnost koja može da zadesi pisca. A Čubura baš i nije neki svet. Ona je deo jednog malog, provincijalnog wannabe velegrada, koji tripuje sopstveni značaj u svetu. Beograd je velik samo u odnosu na ostale gradove u Srbiji, i to je sve. Ni manje ni više od toga.

Teško je defenisati temu romana Karlote. Njega čini šest epizoda nazvanih po mestima i vremenu u kojem se odigravaju. Prvih pet epizoda vezane su neposredno ili posredno za 1968. godinu i studentske demonstracije. Pripovedač nije lično bio umešan u njih, ali je kao i mnogi drugi bio svedok i komentator onoga što se dešavalo, najpre u glavnom gradu Francuske, potom u Beogradu, a zatim i na Korčuli, među Praksisovcima, u nekim gradovima u Nemačkoj gde je poslat da snimi emisiju o levičarima, te naposletku ponovo u Francuskoj, gde se osećaju posledice lipanjskih gibanja. Poslednje poglavlje napisano je iz današnje perspektive, iz Beograda i predstavlja neku vrstu rekapitulacije pripovedačevog života s osvrtom na sudbine likova koji su kroz narativ prošli. Sama ova struktura ne bi bila ni najmanje sporna da su te epizode imalo zanimljive. Ono što najviše smeta jeste potreba autora da komentariše, odnosno - kako se to popularno kaže - da filozofira. Naime, ako negde postoji problem u vezi sa onom starom razlikom između prikazivanja (showing) i pripovedanja (telling), onda je to u ovom romanu. Naime, pasusi u kojima pripovedač iznosi svoje stavove o događajima iz šezdeset osme zauzimaju previše prostora i razvodnjuju priču koja je i ovako postavljena prilično labavo. Karlote, junakinja po kojoj roman nosi ime, u stvari predstavlja neku vrstu simbola, metafore za revolucionarni zanos i patos jer je ona, bože moj, udovica jednog od Če Gevarinih zamenika. Muž joj je ubijen na oči u džungli Južne Amerike. Istovremeno, Karlote za pripovedača znači i nešto drugo, oslobođenu libidalnu energiju, skidanje bračnih okova, rešavanje svog statusa sa Elenom koja „ne prati njegove potrebe“. Međutim, Karlote je i Beatriče, neka vrsta vodiča kroz savremeni svet levičara i revolucionara, kako pravih, tako i lažnih, ali sve je to smušeno, zamrljano i književno više nego neubedljivo. Prosto, knjiga je starinska i kao takva pripada jednom zaboravljenom vremenu koje nije uspela ni da približi dovoljno e da bismo je čitali kao neku vrstu dokumenta

Verovatno je dodatnu falš notu na čitav narativ dodao i pripovedačev reakcionarizam, urođeni oportunizam koji ne predstavlja onu zdravu dozu ironije prema svemu postojećem koja označava stav, već preobučeni religiozni fundamentalizam, ono što stoji u radikalnoj suprotnosti sa idejama levice iz šezdeset osme. To što revolucija nije uspela, ne znači da su njene ideje manje važne danas i ovde, štaviše. Stav „sve je to isto“ nije stav koji promišlja. Iako pokušava da dobije na značaju i da se gradira provlačenjem kroz šezdeset osmu u dva grada, Korčulansku školu te kroz komentare u vidu Bader-Majnhof grupe ili Pariza početkom sedamdesetih, on se samo razgolićuje kao neka vrsta hrišćanskog nihilizma (ma kako to paradoksalno zvučalo) koji naposletku, u poslednjem poglavlju pokušava da se opravda upravo ljubavlju, kao najvećom od svih vrlina. Jer kad pripovedač upita Karlote da li veruje u revoluciju, ona mu kaže da je jedina revolucija koja se dogodila na svetu Hristova i da ta i dalje traje. Nije nego!

Vlajković će ostati tamo gde je i do sada bio, u slepom crevu srpske književnosti. Niko ga neće proglasiti za heroja, ali ni za zloću. Nije mu suđeno da bude veliki pisac i ne treba od toga praviti bilo kakvu dramu. Njegova se bibliografija može uvećati za još koju stavku, od srca mu to i želim, ali to nikakvo pomeranje u kanonu ili na tržištu neće izazvati. I to je otprilike to.

Piše: Vladimir Arsenić