Kasta Metabarona 1 (1-5)

14.07.07 Politika

Bredi: (...) Šta Vam to stripovi mogu ponuditi –- što film ne može?
Žodorovski: Jabuka je jednako vredna koliko i kruška.

Kasta metabarona je jedan od onih konvoja (dobro napisanih i bolje nacrtanih) strip-tomova, koji čine čast i produžavaju život žanra tzv. space-opere, i iznova je (kroz svaki medij) definišu – duhovitošću, razuđenošću, živopisnošću lokacija i likova u ogromnim vremenskim i prostornim rasponima, i, naravno, vrlo francuskim spojem heroizma i intrigantne melodrame.

To su univerzalni kvaliteti strip serijala Kaste. Iako se on, u okviru kultnog serijala Inkal, stvarao od 1981. do 2003, kada je okončan.

Osobenost Kaste je – Žodorovski (pre dosta godina, dolazeći sa francuskog govornog područja, Hodorovski nam je stigao kao Žodorovski).

Jer, Žodorovski je čovek-enigma. Već lista zanimanja mu je impresivna: glumac i pantomimičar, pisac drama i scenarija za strip i film, reditelj, kompozitor, producent, psihoterapeut, tarotolog i okultist, ili kako se to danas zove – New age spiritualista.

Rođen pre 78 godina u Čileu, u porodici Aškenazi Jevreja (Uroš Smiljanić će nam, u korisnom pogovoru Kaste, objasniti kako je majka Žodorovskog plod kozačkog silovanja odeske Jevrejke), primio je državljanstvo svake zemlje u kojoj je stigao da izuje cipele, izneveravajući odmah i njih rečima: „Ja nemam nacionalnost. Moja zemlja su moje cipele.” Ta izjava je, verovatno, trebalo da nas uveri u njegov anarhizam, ali otkriva samo izvestan fetišizam prema obući. Od polovine šezdesetih, u Parizu je učio pantomimu kod Marsoa, navodno snimio, sada izgubljen, film „Odsečena glava”, radio sa Morisom Ševalijeom i vaskrsavao nadrealizam sa Toporom i Arabalom, sa kojima je začeo i „Panični pokret”, posvećen bogu Panu, u čiju je slavu napisao, kao član grupe, više knjiga i drama. Sedamdesetih je režirao u avangardnom teatru u Parizu i Meksiko Sitiju, snimio u Meksiku kontroverzne filmove Fando y Lis (1967, po Arabalu), El Topo ( Krtica, 1970), Sveta planina (1973), koje ga etabliraju kao kultnog sineastu, koji „svoje filmove pravi sam”, budući da ih režira, piše scenario i muziku, glumi, itd. Čak i njegovi neuspesi postaju slavni: finansijska propast kolosalne ekranizacije Dina (1975, po Frenku Herbertu), sa Orsonom Velsom, Salvadorom Dalijem, Gigerom, O? Benonom, Žiroom i grupom „Pink Flojd”, kao prokletstvo, skršila se o leđa Dejvida Linča. Film Kljova (1979.) je opravdano zaboravljen, a od devedesetih, sa Mebijusom (Žiroom) i drugima počinje rad na brojnim stripovima. 1989. režira Svetu krv, a 1990. Duginog lopova, sa Šarifom i O? Tulom, kojeg se autor, s pravom, odriče. Zatim, grafički romani, recimo, zabavna Ludača svetog Srca, sa Mebijusom, i gotovo sjajan Sin pištolja sa Besom, vraćaju nas njegovoj staroj, neskrivenoj, mesijanskoj orijentaciji.

Navodno, on sprema nastavak svog najboljeg filma, Sinove Krtice, i bavi se svojom „psihoterapijom” – psihomagijom. Smiljanić nas u pogovoru Kasti uverava da Žodorovski „jedino nije pripovedač”, već „mitolog”, ali biće pre da se radi o mitoman(ijak)u. On je čovek-priča, možda zanimljivija od mastila svih ostalih priča koje oko sebe, kao oktopod, ispušta. Kao psihoterapeut-čarobnjak, on mora da tvrdi da sve (pacijentove – a čitav XX vek i njegov New age prirepak su – taj pacijent) priče potiču iz istog (mitskog) „jezgra”, čije zračenje opravdava pacijentovu bolest. Svaki mudar jungijanac to radi, jer zna da je kreativnost lekovita, a odricanje od stvaranja vodi u ludilo. Ali Žodorovskog, kao lik psihomaga, stvorio je on sam, pisac. Kako da piscu verujemo da je više išta drugo? Osim maštoviti pisac? Uostalom, ne treba zaboraviti da Žodorovski svoje biografske magle plete kao holivudska propagandna odeljenja i agenti glumica u doba nemog filma: senzacije su ono što prodaje robu.

Doduše, Žodorovski nema izbora, već samo poreklo „lutajućeg Jevrejina” upućuje nas na istorijske i estetičke korene žodoverzuma.

Spoj anarhije i mističke, pravoslavne teologije Dostojevskog (ali i Kazancakisa) preko anarhističkog, haotičnog, aristokratsko monomanijačkog ubistva boga Ničea... uz modernu evropsku literaturu i filozofiju, socijalističku/komunističku revoluciju i anarhističke pokrete, svojim pohodom na Južnu Ameriku, rezultira „magijskim realizmom” Borhesa, Fuentesa, Kortazara... Okultni, mistički, uvek na svoj način anarhistički, svetionici Kroulija, Gurđejeva, Štajnera, OTO-a, Zlatne zore, psihodelija hipija (i Hopija), velika parada astrologije, alhemije, spiritizma, istočnjačkih gurua i etno-revamp veštaca i šamana, kao i potpuna (anarhična) sloboda evropskih umetničkih pravaca, poput nadrealizma – svi oni grade šarenu hipnotičku vrtešku-kaleidoskop, koji ne može ne pogoditi Žodorovskog u centar srca/tarot-karte, koja mu je i vizit-karta, u Ludu. Inkalov lik DiFool to i ne krije. I ceo Svet, Svemir tada se izvuče iz bočice mastila.

(Ako je potrebno, to će se postići stvaranjem novih mitova, ili, u međuvremenu, pričanjem zanimljivih priča kao što su Kaste metabarona. )

Biće da je Žodorovski do sada već shvatio svoja (brojna) ograničenja. I verujem da sada žuri kako mi, njegovi „pacijenti”, ne bismo prozreli njegovu šaradu.

Borislav Stanojević