Katarina Velika

i ću vladati, ili stradati“

Knjiga pred čitaocem, Katarina Velika, poljskog istoričara i publiciste Kazimira Vališevskog (1849 - 1935), biografija je slavne ruske carice koju su, svojevremeno, nazivali najmoćnijom među ženama sveta. U novom, reprint izdanju izdavačke kuće „Narodno delo“ iz Beograda, koja se idejno i vrednosno naslanja na svoju prethodnicu čiji je najveći broj naslova objavljen između dva svetska rata, pomenuta biografija zadržala je čak i upečatljiv dizajn korica po kojima je nekada bila prepoznatljiva.

Vizuelni utisak pojačavaju unikatne fotografije ruske carice načinjene rukom onovremenih umetnika, dopunjujući utisak o ovoj kontroverznoj ličnosti koja je imala dosta sluha za nauku, umetnost i kulturu i kojoj je, kako se govori, sam Didro nadenuo nadimak Velika, tokom jednog od putovanja po Petrogradu. Katarina Velika vodila je i prepisku sa Volterom, a na osnovu pisama i razgovora sa savremenicima i filozofima onoga vremena, katkad je teško mirila suviše napredne ideje onovremenih francuskih filozofa, izložene na parčetu hartije, sa navikama živog ruskog čoveka koji misli i oseća. Snažno je obeležila razvoj ruske nauke, umetnosti i žurnalistike svoga vremena, posvetivši naročitu pažnju školstvu i zdravstvu. Osnovala je prvi medicinski fakultet u Rusiji, muzej impozantnih postavski, znameniti Ermitaž, a za vreme njene vladavine Sankt Peterburg postao je jedan od vodećih kulturnih centara na geografskoj mapi.

Kazimir Vališevski, autor živopisne biografije koju predstavljamo, doktor pravnih nauka obrazovan u Parizu, živo se zanimao za živote znamenitih ličnosti ruske istorije. Njegove knjige u Rusiji su počele da se štampaju početkom XX veka, dok je najveće zanimanje za njih trajalo do Prvog svetskog rata, da bi se potom naglo probudilo osamdesetih godina prošlog veka. Pored biografije o Katarini Velikoj, Vališevski je pisao knjige o Ivanu Groznom, Petru Velikom, istoriji Poljske i Rusiji u vreme ruske carske porodice Romanov. Njegov istoriografski i publicistički rad nije toliko poznat među domaćim čitalaštvom.

Knjiga pred nama živa je ilustracija jednog sadržajnog i zgusnutog imperatorskog života ispričana u dve celine. U prvoj, naslovljenoj Velika kneginja, dominira pripovest o Katarininom poreklu, detinjstvu, odrastanju i porodici, o okolnostima koje su je dovele u Rusiju, iako nije poticala iz ruskog kulturnog i jezičkog miljea. Pomenuta celina okončava se trenucima dolaska na ruski presto. Deo Carica daje uvid čitaocu u sam proces vladavine i otkriva neke od najznačajnijih osobina koje su bile svojstvene ruskoj carici, njene sposobnosti, sklonosti i navike, njen odnos prema religiji, filozofiji, nauci i umetnosti, upotpunjujući mozaik jedne složene vladajuće ličnosti koja je ostala čuvena po „prosvećenom apsolutizmu“. Odan istoričnosti i verističkom pristupu, Vališevski nipošto ne skriva pojedinosti iz caričinog burnog ljubavnog života, bremenitog strastima i vezama koje joj nimalo nisu služile na ugled i čast.

Sve ovo, međutim, pisanju poljskog autora ne umanjuje lepotu i vrednost, naročito imajući u vidu društveno-istorijske prilike u Rusiji onoga vremena, a najpre činjenicu da nas ova knjiga podseća i na to da svako vreme nameće svoja iskušenja, ali da se, gledano okom pronicljivog čitaoca, nebrojene istorijske i kulturne okolnosti vekovima neumorno ponavljaju bez izgleda na kreativnost. Svako delo o kolosalnim ličnostima kakva je bila Katarina Velika, o značajnim prilikama i događajima iz perioda njenog carevanja, pritajeno nas poziva da pomenute okolnosti prepoznajemo, da na njih ukazujemo, te da iz njih učimo kako ostati i opstati u nekim novim vremenima.