Knjiga imena

27.11.06

Kako Lambert Streter, junak romana „Ambasadori” Henrija Džejmsa, doživljava preobražaj u Parizu, a kako Mili Til, junakinja romana „Krila golubice” od princeze Njujorka u Veneciji postaje „stvorenje spaseno od brodoloma”, odgoneta u svojoj knjizi ogleda „Gradovi, sobe, portreti” (izdavač Književno društvo „Sveti Sava”, 2006) Biljana Dojčinović-Nešić, docent na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Svoja istraživanja Biljana Dojčinović-Nešić potkrepila je delimično i feminističkim teorijskim pristupom, ali je izgradila osobenu analizu koja nas gotovo „uvlači” u svest junaka. Naša sagovornica drži kurs angloameričkog romana, a doktorirala je na temi „Pripovedni postupci u romanima Džona Apdajka”.

Neka od klasičnih dela svetske književnosti sagledali ste sa stanovišta savremenih teorija telesnosti. Kako te teorije otkrivaju probleme identiteta u delima Henrija Džejmsa, Virdžinije Vulf, Šarlot Gilmen?
– Otkrivaju ih pre svega kroz blisku vezu likova sa sredinom iz koje potiču i koja na njih utiče, u jednom procesu prožimanja i neprekidne promene. Jer, telesnost je ovde reč koja treba da označi celovitost ljudskog bića, a ne samo i nikako samo jedan njegov aspekt. Sama činjenica da u delu napisanom krajem 19. veka naiđete na jednu tako jasnu sliku, gotovo da bih rekla – ilustraciju, sada aktuelnih teorijskih razmišljanja o odnosu duh-telo, granicama našeg ja, kao što je to „nauk o ljuski svakog čoveka” koji izriče madam Merl mladoj Izabeli Arčer, predstavlja poziv da se ono pročita ponovo, imajući u vidu i taj ugao. Kada je reč o junakinji Virdžinije Vulf, Klarisi Dalovej, problem integrisanosti bića zapravo jeste tema čitavog romana, kao i u priči Šarlot Gilmen, gde sama junakinja, a ne njen dvojnik, sklizne u ludilo. Sredina u koju su likovi postavljeni, u kojoj borave, prostori introspekcije, projekcije, izolacije, nije tek puki ram njihovih portreta, naprotiv.

Šta je to „drugo” za čim ste tragali u ovim delima?
– Drugo može biti ono neiskazano, prećutano a sveprisutno, kod Henrija Džejmsa, na primer. Ili, u slučaju romana Virdžinije Vulf i njegovih filmskih i književnih obrada, ono što se iznenada pojavljuje kao sadržina jedne nove priče ili dela; drugo je i velika tema priče Šarlot Gilmen i romana Kejt Šopen – to je žena koja želi da stvara ili da voli izvan zabrana i društvenih zagrada, ali je isto tako to i priča o recepciji ovih dela. Romani Margaret Etvud i Džona Apdajka tematizuju upravo različitost junakinja u odnosu na sopstvenu društvenu sredinu.

Kako ste sagledali interaktivni odnos i „fluidnost” identiteta, gradova i tela?
– Pre svega kroz teorijsku prizmu Elizabet Gros koja te pojmove koristi – odnose prožimanja sa sredinom za koje upotrebljava reč interfejs i pojam fluidnosti koji preuzima iz teorija ženskog pisma, pri čemu oba treba da opišu upravo stalnu promenu, tok, kretanje. Ta vrsta teorije veoma je bliska književnosti, ona je delom i sama književnost, i zato mi se čini da nudi rečnik kojim se može opisati odnos lika i okoline na obuhvatan način. Fluidan je odnos sobe u kojoj Izabela Arčer bdi do zore i njenih misli koje i njoj i nama otkrivaju šta se krije iza maske savršene ledi; nema oštrih granica između Mili Til i Venecije – one su jedno, živo, bolesno telo; gde povući liniju između gospođe Dalovej, koja na vest o Septimusovoj smrti ima utisak da gori, i svega što je i nas i nju do te slike dovelo? Ambivalentnost, nerazlučivost, u stvari je umetnički efekat koji pokušavam da opišem upravo ovim pozajmljenim pojmovima.

Posebnu pažnju posvetili ste problemu ženskog stvaralaštva, prevashodno iz ugla teoretičarki, u analizi dela Virdžinije Vulf, Kejt Šopen i Šarlot Gilmen. Zašto u svom vremenu ova dela nisu bila vrednovana na pravi način i po čemu je značajna priča „Žuti tapet”?
– Virdžinija Vulf jeste bila uvažavana, ali je duboko i dramatično preživljavala izlazak u svet svakog svog romana. Nije, naravno, bila čitana kao što se danas čita, ne samo sa etiketom najznačajnije spisateljke modernizma, nego i prethodnice čitavog jednog pravca u savremenoj teoriji književnosti. Sa Šarlot Gilmen i Kejt Šopen priča je sasvim drugačija. Šarlot Gilmen je bila poznata, pre svega, po svom humanističkom radu i delima poput studije „Žene i ekonomija” koja je odmah prevedena na sedam jezika, a priču „Žuti tapet” je napisala iz ličnog iskustva i sa jasnim ciljem da skrene pažnju na neodgovarajući lekarski tretman takozvanih histeričnih poremećaja. Kada je priča o junakinji koja od takvog tretmana poludi ispunila svoju namenu – Sajlas Vir Mičel, lekar o čijem je metodu reč, navodno je odlučio da izmeni način lečenja, Gilmenova je uzviknula: „Nisam uzalud živela”. Ali, nije lako plasirala priču, naprotiv. Onda je, sedamdesetih godina 20. veka „Žuti tapet” iznenada pročitan kao priča o odnosu među polovima – i priča je postala u pravom smislu reči kultni tekst ženskog pokreta, a potom i tekst koji se čitao kao paradigma celokupne dotadašnje feminističke kritike, njenih inovacija i ograničenja. U mnogobrojnim esejima i studijama razmatra se upravo to pitanje „zašto nije bila prepoznata ranije”, uključujući i debatu sa implicitnom sumnjom: „Je li to uopšte dobro?”. Slično je i sa romanom „Buđenje” Kejt Šopen. Ovoj autorki je roman o „kreolskoj Bovari” zapečatio spisateljsku karijeru i time možda i gurnuo u smrt pet godina posle objavljivanja. Čest odgovor u oba slučaja jeste da sredina nije bila spremna da prihvati da iz ženskog pera izađu tako žestoke osude društva i tako beskompromisne i jasne slike užasa izolacije, i otvorenih opisa ženske osećajnosti i težnje ka samostalnosti.

Marina Vulićević