Knjiga o Milutinu

27.08.09 NIN

Roman Knjiga o Milutinu nedavno preminulog pisca Danka Popovića, izazivao je polemike o tome jesu li njegove književne vrednosti ravne izuzetnoj popularnosti, da li je u njemu zapisana prava šumadijska politička mudrost i zabranjena srbijanska istorija xx veka, ili su sabrane sve predrasude tzv. zdrave seljačke pameti o nacijama, državama i ratovima, o vlasti i politici posebno

Smrt je uvek rđava prilika, pa ako su odavanje priznanja i simboličko opraštanje tada zapravo suvišni i okasneli, a diluvijalne svečanosti neumesne, kako u takvom času očekivati sabrano, kritičko ocenjivanje nečijeg dela? Smrt ostavlja strašan utisak, niko ga nije savladao da bi se vratio i o njemu dao neko svedočanstvo, kaže Kirkegor - čak ni Crnjanski koji je umeo da napiše da smrti nema. O tome bi Crnjanski i Kirkegor mogli da razmene nekoliko nezaboravnih rečenica. Ima u srpskoj književnosti šta da stane uz najbolje svetske misli.
Ipak, u takvim trenucima često se izgovori previše bespotrebnih reči, mnogi se nadmeću kako bi se pamtilo njihovo a ne tuđe preterivanje. Uz prikladno i neprikladno, suvislo i nesuvislo, ostane previše i rečenog i nerečenog. Množina reči bez kritičkog duha je isto toliko neumesna kao i sumnjičenje bez poštovanja stvaralačkog truda. Kada delo prestane da bude lektira i postane društveni, istorijski i ideološki znak, onda je najvažnije njegovo novo čitanje, ne učvršćivanje njegovog pozitivnog ili negativnog odjeka. Naročito kada se od odjeka sve slabije raspoznaje samo delo.
Paradoks svoje vrste je da jedno delo doživi izuzetnu popularnost i bude jedno od najčitanijih, a da ga četvrt veka kasnije možete lakše naći u kolektivnoj svesti ideološki sukobljenih grupa, nego u knjižarama. Talas je prošao i ostaje za njim pitanje jesu li knjigu svi pročitali, pa više nema ko da je kupuje, ili je vreme trajanja tog štiva prošlo i nova čitalačka pokolenja u njoj nemaju šta da pronađu?
Knjiga o kojoj je reč je, naravno, Knjiga o Milutinu nedavno preminulog pisca Danka Popovića, roman koji je pre četvrt veka bio više nego bestseler. Roman je posebno privukao čitaoce koji inače ne mare mnogo za književnost i izazivao je polemike o tome jesu li njegove književne vrednosti ravne izuzetnoj popularnosti, da li je u njemu zapisana prava šumadijska politička mudrost i zabranjena srbijanska istorija xx veka, ili su sabrane sve predrasude tzv. zdrave seljačke pameti o nacijama, državama i ratovima, o vlasti i politici posebno. Je li to manifest spasonosnog seljaštva ili razočarane zatucanosti, uzvišenosti srpskog domaćina ili propale uskogrudosti. Polemike o političkom smislu i ideološkoj vrednosti priče o Milutinu, naravno, htele bi da budu teže i oštrije nego pitanje književnih vrednosti, kao da politički prodorna knjiga mora biti i književno vredna ili da književno zanimljivo delo ne može biti politička koještarija. Razlozi za obe dileme su već posle nekoliko prvih stranica romana očigledni i nisu nimalo bezazleni. Ako su se dileme utišale kao i čitanje ove knjige, možda ih ne treba ponovo pokretati, a možda je sramota jednog kolektiva, o kojoj i knjiga govori, da nijednu svoju dilemu nije u stanju da raspravi i prepusti je slobodi javne diskusije. To zlokobno precenjivanje ili potcenjivanje koje na kraju završava u neodlučnoj zanemarenosti bez saznanja, to je mera odsustva kvalitetnog dijaloga u kulturi busije i obmane. U kojoj se krokodilske suze rone uz opela i kandila, ili smišlja kako knjige izazivaju ratove. Koliko Rat i mir nije ni ublažio, nekmoli sprečio nijedan sukob, toliko ih ni književna delca, ma koliko bila popularna jedno vreme, nisu mogla izazvati.
Crpe li nekada izuzetno popularna Knjiga o Milutinu svoju draž iz književnog umeća ili zato što u njoj na scenu pripovedanja hoće da izađe nešto posebno, čemu drugde i u drugom obliku nije bilo dato da progovori? Milutinova priča o Milutinu hoće da bude istinita, promišljena, duboka i potresna priča o srpskom stradanju u dva svetska rata, pod otuđenom monarhijom i nepodnošljivom partijom, od jugoslovenstva i komunizma i zato ona treba da bude svedočanstvo o posebnoj vrsti pameti Srbijanca domaćina čija neukost ne osujećuje mudrost po kojoj taj duboki šumadijski kolektivni um treba da bude temelj države i oslonac opstanka i napretka. Da se slušala seljačka misao Šumadije, svima bi bilo i bolje i pravednije. Sve su upropastili nadobudni školci i otuđeni političari, a o navodnoj braći s druge strane reka da i ne govorimo. Nekadašnji čitaoci Knjige o Milutinu su upravo to čeznuli da pročitaju i to su i dobili.
Da li je ta pamet u međuvremenu razočarala nove čitaoce, ili je izašavši u javnost izgubila svoju draž, ili su njeni dometi takvi da se sa njome ništa više ne može pa je i žal zbog njenog odumiranja poslednji vapaj propalih nada? Jesu li možda ovu knjigu nasledile neke druge popularne knjige u kojima se takođe kroz naoko nepretencioznu ispovest i svedočenje kao odgovor na vremena koja su usledila nude, recimo, pamet nekog (lažnog) srpskog pankera, ili (tobože) srpske domaćice, ili (stipendiranog) srpskog izbeglice? Mada manje popularne od Knjige o Milutinu, ove partikularne pameti umesto istorije traže savremenost a umesto etosa kolektiva i moralne žrtve na koju je Milutin spreman nude posvemašnju sebičnost. Ono što je kod Milutina bilo autentično i potresno iščilelo je, likovima manjeg etičkog i sentimentalnog formata ostala je farsa ispovesti i viđenja sveta svojim očima. Ostao je književni oblik u koji može da stane bilo kakva tobožnja mudrost i da sa jednakim pravom – bez obzira na istorijsku verodostojnost – traži da bude uvažavana, uz pitanje po čemu je srbijanski domaćin nužan, a vajna savremena domaćica, pripiti izbeglica i nedotupavni pankerčić nisu, kada oni odista postoje i imaju pravo na neku istorijsku reprezentativnost? Zar bi svi smeli ili morali da budu kao propali Milutin, a niko kao ovi propali savremeni primeri opstanka? Ako je Milutin načisto propao, zašto bi njegova propast vredela više od delimične propasti - kao da to pitaju u svojoj nedostojnosti.
U kolektivnom umu Srbije danas nema na takva pitanja jasnog vrednosnog odgovora. Kada jednom umesto metafizike kao korena istinosti postane moguće sve videti kao puku konstrukciju, odgovora na ovakva pitanja više nema. Milutinova propast zato nije samo Milutinova propast, a sve što je u njemu groteskno nije samo stvar njegove nedoraslosti novom vremenu. Nije samo Milutin zalutao u XX vek pokazujući koliko se i kako izgubilo herojsko, epsko seosko stanovništvo i stanovište prošlosti u njemu, zalutali su i drugi, ali Milutinova nesposobnost da iz svojih opanaka dosegne do savremenosti XX veka samo je prividno veći problem od nesposobnosti savremenosti da makar i na trenutak uđe u Milutinove opanke kako bi videvši da je nešto stvarno bilo veliko, moglo da opstane makar i nešto malo. Srbija je danas iznutra jako mala. Sa Milutinom odlazi iz propalog veka srpske istorije stanovište slobodnog šumadijskog seljaka, na čije mesto nije uspeo da dođe slobodni srpski građanin, dakle hegelijanski rečeno građanin slobodan u Srbiji, a evo gde već stiže slobodna srpska propalica, ništa gora od bilo koje propalice. Milutin je istorijska tragedija, posle njega sledi farsa.
Upravo zato je pitanje književnih vrednosti značajnije od pitanja istorijske reprezentacije, pa bez želje da se potceni sve ono što je Knjiga o Milutinu u jedno drugo doba umela da kaže o odrođenoj monarhiji i nenarodskoj vlasti, o političkoj gluposti i kratkovidosti, o Pašiću i Aleksandru, o socijalistima i jugoslovenskom odboru, a tek o četnicima i partizanima, pa o navodno narodnoj vlasti posle oslobođenja, od sremske Golgote do razračunavanja sa kulacima, važnije je da li je to i takvo govorenje bez obzira na istorijsku dopadljivost ili nedopadljivost književno uverljivo. Ali čitalac koji u Milutinu vidi svoju istinu a ne istinitost umetničkog dela, koga zanima sopstvena politika a ne književnost, kultura, istorija, društvo, celina jednog kolektiva u vremenu, taj možda vidi svu Milutinovu seljačku mudrost, koliko god da je stvarno ima, ali ne vidi Hegelov objektivni duh, nekmoli dijalektiku, pa niti zna šta je najveći nedostatak pravde niti može da pristupi pitanju pravde u istoriji. Tome se ne da pokazati da je pitanje književnih vrednosti presudno, a ne pitanje istorijske identifikacije. Istorijska identifikacija važna je kada je reč o Tekerišu koji se ovih dana sa razlogom slavi, ili ako se postavi pitanje zašto čovek u Srbiji jedva može da nađe Mačkov kamen, a u Kumanovu ništa ne može da nađe. Koliko ima istorijske istine u jednom romanu zavisi od koeficijenta istorijske svesti i slike istorije koje nisu nepromenljive veličine već proizvod istorijskog mišljenja i sukoba istorijskih interesa.
Milutin je znak jednog istorijskog interesa, ali to se brižljivo krije u ovom romanu. To šta je istorijski interes samog Milutina, pritajeno u njegovoj ličnoj tragediji, pokazuje se kao opšta vrlina a ne kao usko, partikularno stanovište, i kada poneko pokušava to i da mu kaže, jer je reč o velikom pripovedačkom lukavstvu uma, to ostaje nemoćno spram njegove seoske dovitljivosti i njegovih pitanja na koja nema odgovora. Milutinova propast predstavljena je kao propast Srbije kao takve, u onome što je u njoj najbolje - ali da li je to u njoj odista najbolje, to nije pokazano, jer to je zapravo osnovna književna obmana, to što je prećutano moguće je prećutati zbog književnog oblika a ne zbog istorijske istine. Knjiga o Milutinu napisana je u obliku kazivanja koje se sastoji i od govorenja i od prećutkivanja, a zatim je izloženo jednoj posebnoj obradi koja prepokriva to što je prećutano naoko prirodnim oblikom zapisa. U tome je zavodljivost pripovedačke obmane stekla naoko „prirodan“ pripovedni oblik, ideološki obojena projekcija predstavlja se kao prirodan oblik svedočanstva, kao istinita i istinosna priča.
O tome da Milutinovo stanovište nije i opšte stanovište, mogla bi se knjiga napisati, knjiga o našoj propasti da niti se Šumadija može razvući da prepokrije vaskoliko srpstvo, niti se sve što je srpsko može sabiti u meru Šumadije. I ta nerešenost je zapravo osnovna književna obmana ovog dela koje misli da je šumadijska propast mera svih propasti, da ona ima neko više istorijsko i pijemontsko pravo sama po sebi. U meri u kojoj je ideal slobode, ona jeste slika vodilja, u meri u kojoj je i slika skučenosti, ona je ispod granica vrline. Zato se Milutin ne može olako odbaciti bez obzira na to da li nam je drag, blizak, vredan, ili je mučan, stran, primitivan. Njegova pritajena pamet, obaveštenost i seljačko lukavstvo pitanja samo su odora u kojoj roman nastoji da afirmiše superiornost njegovog humanističkog stanovišta i prikrije njegovu ograničenost. Ali kao što pitanje para volova nije odgovor na pitanje XX veka, tako ni pozicija epohalne skučenosti nije odgovor na pitanje opstanka u doba tehnološke reprodukcije, apsolutnog zla koje se kao totalitarna ideologija pojavilo na površini sveta,čovekove slobode, privatnosti ili komunikacije.
Milutin je oblik mita o čoveku domaćinu, ali se odjednom tu izgubilo da je to šumadijski domaćin i da hegelijanska transformacija tog domaćina u čoveka kao takvog nije moguća ukoliko za njega, domaćina iz Šumadije, nema univerzalnosti kao takve. Ako čovek domaćin nije i čovek uopšte, a on je to onda i kada je Srbin, i kada je Južni Sloven, i kada je Nemac ili Evropljanin, taj mit ostaje samo pritajeni istorijski interes za koji se mora pronaći moralno pokriće. To u književnosti nije moguće, velika književnost to ne dopušta. Da jeste, onda bi Milutin koji zna šta i kako treba, domaćin, bio superioran u odnosu na izgubljenog, pometenog nihilističkog Čarnojevića Miloša Crnjanskog. A da nije tako videće svako ko Knjigu o Milutinu stavi uz Dnevnik o Čarnojeviću, gde odmah postaje jasno šta je vrhunska, neprolazna književnost, šta je književna mudrost. Takva provera moguća je i uz seljačku mudrost sa kojom se susreće Pekićev Simeon u Zlatnom runu, romanu čiji narativni i hermeneutički potencijal upravo u vreme Knjige o Milutinu pokazuju prednosti dr ugačije konstitucije romana i pripovedanja. Kritički pogled na istoriju je od Grobnice za Borisa Davidoviča do Hazarskog rečnika i Pekićevog Novog Jerusalima imao manje ideološki, a više umetnički rezultat. Tu je srpska književnost ravna remek-delima svetske literature.


Aleksandar Jerkov