PREDGOVOR
Sultan Kan je bio jedan od prvih ljudi koje sam srela kad sam doputovala u Kabul novembra 2001. Provela sam šest nedelja s komandantima Severne alijanse, u pustinji uz granicu s Tadžikistanom, u Hindu Kuš planinama, dolini Panšir, stepama severno od Kabula. Pratila sam njihove ofanzive protiv talibana, živela na kamenom podu, u zemunicama, na frontu. Putovala u zadnjem delu kamiona, vojnim vozilima, na konju i peške.
Kad je talibanski režim pao, otišla sam sa Severnom alijansom u Kabul. U jednoj knjižari naišla sam na elegantnog, sedokosog muškarca. Nakon mnogih nedelja provedenih u barutu i šljunku, gde su se razgovori bavili ratnom taktikom i vojnim nastupom, bilo je opuštajuće prelistavati knjige i ćaskati o književnosti i istoriji. Sultan Kan je imao police koje su obilovale delima na mnogim jezicima, zbirkama pesama, avganistanskim legendama, istorijskim knjigama, romanima. Bio je sposoban prodavac – odlazeći iz prodavnice posle prve posete, ponela sam sa sobom sedam knjiga. Često sam svraćala kad sam imala slobodnog vremena, da bih razgledala knjige i razgovarala s tim zanimljivim čovekom, avganistanskim patriotom koji se mnogo puta razočarao u svoju zemlju.
„Najpre su mi knjige spaljivali komunisti, zatim su me opljačkali mudžahedini, pa su ih ponovo spaljivali talibani“, pričao je.
Jednog dana me je pozvao kući u vreme večere. Na raskošnom podnom prekrivaču sedela je njegova porodica – jedna od žena, sinovi, sestre, brat, majka, nekoliko rođaka.
Sultan je pričao priče, sinovi su se smejali i šalili. Ton razgovora je bio opušten, potpun kontrast jednostavnim obrocima s komandantima u planinama. Međutim, ubrzo sam primetila da žene malo govore. Sultanova lepa žena-tinejdžerka mirno je sedela pored vrata sa svojom bebom, ne progovorivši ni reč. Njegova druga supruga nije bila prisutna te večeri. Ostale žene su odgovarale na pitanja, primale pohvale za hranu, ali same nisu započinjale razgovor.
Kad sam otišla odatle, rekla sam sebi: Ovo je Avganistan. Bilo bi uzbudljivo napisati knjigu o ovoj porodici. Sledećeg dana sam potražila Sultana u knjižari i ispričala mu o svojoj ideji.
„Hvala lepo“, bilo je sve što je rekao.
„Ali to znači da moram živeti zajedno s vama.“
„Dobro došli.“
„Moram da budem s vama, da živim kako vi živite, s tobom, tvojim ženama, sestrama, sinovima.“
„Dobro došli“, rekao je ponovo.
Maglovitog februarskog dana preselila sam se u porodičnu kuću. Jedino što sam ponela sa sobom bili su kompjuter, beležnice, hemijske olovke, satelitski telefon. Od odeće samo ono što sam imala na sebi. Ostalo je nestalo u putu, negde u Uzbekistanu. Prihvatili su me srdačno i osećala sam se divno u avganistanskim haljinama, koje sam nakon izvesnog vremena pozajmila od njih.
Dali su mi jednu prostirku na podu pored Lejle, koja je dobila zadatak da pazi da mi sve vreme bude dobro. „Ti si moja beba“, rekla mi je devetnaestogodišnjakinja prve večeri. „Ja ću se brinuti o tebi“, uveravala me je i skakala svaki put kad bih ustala.
Šta god zatražim, mora mi se omogućiti, naložio je Sultan porodici. Da je dodao kako će svako ko to ne bude poštovao biti kažnjen, saznala sam kasnije.
Čitavog dana su me posluživali hranom i čajem, polako me uvodeći u porodični život. Pričali su mi kad su sami želeli, ne kad sam ih pitala. Nisu bili raspoloženi da pričaju svaki put kad bih uzela beležnicu, ali obično jesu tokom šetnje na bazaru, u autobusu, ili za vreme kasne večere na prostirci. Većinu stvari saznavala sam neplanirano, kao odgovore na pitanja koja se ne bih ni usudila da postavim.
Pišem u književnom obliku, ali osnova za to što pišem jesu stvarni događaji u kojima sam učestvovala, ili koje su mi ispričali glavni akteri. Čitaoci su me pitali: „Kako znaš šta se dešava u glavama raznih članova porodice?“ Naravno, ja nisam sveznajući autor. Unutrašnji dijalozi i osećanja su u potpunosti zasnovani na onome što su mi članovi porodice opisali.
Nikad nisam ovladala darijem, persijskim dijalektom kojim govori porodica Kan, ali je nekoliko članova porodice govorilo engleski. Neobično? Da. Ali moja priča iz Kabula je priča o najneobičnijoj avganistanskoj porodici. Knjižareva porodica je neobična u zemlji gde tri četvrtine stanovništva ne ume da čita i piše.
Sultan je odabrao živopisan i rečit oblik engleskog dok je jednog diplomatu podučavao dari dijalektu. Njegova mlađa sestra Lejla je engleski govorila odlično, pošto je pohađala pakistanske škole dok je bila u izbeglištvu, a večernju školu u Avganistanu. Mansur, Sultanov najstariji sin, takođe ga je govorio tečno, nakon nekoliko godina školovanja u Pakistanu. Bio je u stanju da mi priča o svojim strahovima, ljubavima i razgovorima s Bogom. Opisao mi je kako želi da uroni u proces verskog pročišćenja i dozvolio mi da ga pratim na hodočašću u Mazar, kao nevidljivi četvrti saputnik. U stvari, najviše sam pisala o onome u čemu sam lično učestvovala – o životu u stanu, putu za Pešavar, Lahoru, hodočašćima, kupovinama na bazaru, venčanjima i pripremama za venčanje, hamamu, školi, o Ministarstvu prosvete, lovu na Al kaidu, policijskoj stanici i zatvoru.
Druge stvari nisam lično doživela, recimo Džamilinu sudbinu, ili Rahimulahove ljubavne nestašluke, ili Mansurove susrete s prijateljicama u prodavnici. To su priče koje su mi naknadno ispričane, kao i ona o Sultanovoj prosidbi Sonje, koju sam saznala od učesnika tog događaja – Sultana, njegove majke, Sonje, sestara, brata i Šarife.
Sultan nije dozvoljavao nikome ko ne pripada porodici da živi u njegovoj kući, pa su on, Mansur i Lejla bili moji prevodioci. Naravno, to im je dalo mogućnost da izvrše veliki uticaj na svoju porodičnu priču, ali sam ja dvaput proveravala različite verzije i postavljala ista pitanja svakom od svoja tri prevodioca, čije su se priče međusobno razlikovale.
Cela porodica je shvatala da kod njih živim kako bih napisala knjigu. Ako je postojalo nešto što nisu želeli da napišem, rekli bi mi. Uprkos tome, izabrala sam da porodicu Kan i druge osobe koje opisujem učinim anonimnim. Niko me za to nije zamolio, ali sam osetila da je ispravno.
Dani su mi bili kao dani te porodice. Budila sam se u sivkastoj svetlosti svitanja, s vriskom dece i zapovestima muškaraca, čekala u redu za kupatilo, ili se ušunjala kad bi svi završili. Ako sam imala sreće, još bi mi ostalo tople vode, ali sam brzo naučila da pljusak šolje hladne vode u lice takođe osvežava. Ostatak dana bih provela ili kod kuće sa ženama, posećujući rođake i odlazeći na bazar, ili sa Sultanom i sinovima u prodavnici, po gradu ili na putu. Uveče bih delila obrok s porodicom i pila zeleni čaj sve dok ne dođe vreme da se legne. Bila sam gošća, ali sam se brzo odomaćila. Fantastično su brinuli o meni, porodica je bila velikodušna i otvorena. Imali smo mnogo zabavnih trenutaka, ali sam se retko toliko ljutila na nekog koliko u porodici Kan, retko se s nekim toliko svađala kao tamo. I nikad nisam, kao tamo, imala toliku želju da nekog udarim. Provociralo me je uvek isto: način na koji su muškarci postupali prema ženama. Muška nadmoć je bila toliko utisnuta u njih da se retko dovodila u pitanje. U raspravama se i suviše podrazumevalo da su žene gluplje od muškaraca, da imaju manji mozak i da ne mogu da misle tako jasno kao muškarci.
Mene lično su posmatrali kao dvopolno biće. Kao žena sa Zapada, mogla sam da budem i sa ženama i s muškarcima. Da sam bila muškarac, nikad ne bih mogla živeti u porodici onako kako sam živela, tako blizu Sultanovih žena, a da ne počnu ogovaranja. U isto vreme, za mene nije bilo prepreka da budem žena, ili dvopolna u svetu muškaraca. Kad su se priređivale zabave, posebno za žene, a posebno za muškarce, bila sam jedina koja je slobodno mogla da se kreće iz prostorije u prostoriju.
Izbegavala sam da se pridržavam strogih kodeksa oblačenja za avganistanske žene i mogla sam da idem kuda god sam htela. Kao žena sa Zapada, privlačila sam i mnogo neželjene pažnje. Ipak, često sam oblačila burku, samo da bi me ostavili na miru. Ispod nje sam konačno mogla da zurim koliko god sam želela, a da niko ne zuri u mene. Mogla sam da posmatram ostale iz porodice dok smo bili napolju, a da sva pažnja ne bude usmerena prema meni. Anonimnost je bila oslobođenje, bila mi je jedino utočište, jer u Kabulu jedva da postoje mesta na kojima čovek može biti sam.
Burku sam koristila i da saznam kako je to biti Avganistanka. Kako izgleda gurati se u tri poslednja, dupke puna reda rezervisana za žene, kad je autobus inače poluprazan, ili biti šćućuren u prostoru za prtljag u taksiju, dok muškarac sedi na zadnjem sedištu. Kako je kad pilje za tobom kao za visokom i privlačnom burkom i kad dobiješ svoje prve burka-komplimente od muškarca na ulici.
Kako sam posle nekog vremena počela da je mrzim! Pritiskala mi je glavu i zadavala glavobolju, jer se iza mrežice vidi loše. Bila je zatvorena, malo vazduha prodire unutra, pa brzo počneš da se znojiš, a sve vreme moraš da paziš kuda gaziš jer ne vidiš sopstvena stopala, kao ni koliko prljavštine skuplja. Mnogo se prlja, u stvari, jako ti smeta. Kako je bilo oslobađajuće skinuti je kad bismo se vratili kući!
Koristila sam burku i kao zaštitu – kad sam putovala sa Sultanom nesigurnim putem do Džalalabada, kad smo morali da prenoćimo na prljavoj pograničnoj stanici ili kad smo bili napolju kasno uveče. Avganistanske žene po pravilu ne putuju sa štosem novčanica od sto dolara i računarom, tako da one odevene u burku drumski razbojnici ostavljaju na miru.
Važno je istaći da je ovo pripovetka o jednoj avganistanskoj porodici. Postoji nekoliko miliona drugih. Moja porodica čak nije ni tipična. Pripada nekoj vrsti srednje klase, ako se o tako nečem u Avganistanu uopšte može govoriti. Neki u njoj su bili obrazovani, većina je umela da piše i čita. Imali su dovoljno novca i nisu gladovali.
Da sam želela da živim u sasvim tipičnoj avganistanskoj porodici, bilo bi to na selu, u velikoj porodici gde niko ne ume da čita i piše i gde se svakog dana bore da prežive. Nisam izabrala ovu porodicu da bih predstavila sve druge, već zato što me je nadahnula.
Boravila sam u Kabulu prvog proleća nakon što su talibani pobegli. Tog proleća javila se krhka nada. Ljudima je bilo drago što su talibani otišli. Više nisu morali da se boje da će ih verska policija maltretirati na ulici, žene su ponovo mogle da se same kreću po gradu, studiraju, a devojčice da pođu u školu. Ali proleće je takođe bilo u znaku razočaranja zbog poslednjih decenija. Zašto bi sad bilo bolje?
Nakon proleća, kako se mir u zemlji već duže vreme održavao, mogao se osetiti snažniji optimizam. Ljudi su pravili planove, sve više žena je burke ostavljalo kod kuće, neke su počele da rade, izbeglice su se vraćale. Režim se, kao i ranije, ljuljao – između tradicionalnog i modernog, između ratnika i lokalnih vlastodržaca. Usred haosa je vođa Hamid Karzai pokušao da balansira i uspostavi politički pravac. Bio je popularan, ali nije imao ni vojsku ni partiju – u zemlji koja je obilovala oružjem i frakcijama koje su se međusobno borile.
Stanje u Kabulu je bilo relativno mirno. Nažalost, dva ministra su ubijena, na jednog je pokušan atentat, a stanovništvo je i dalje bilo izloženo nasilju. Mnogi su se pouzdali u strane vojnike koji su patrolirali ulicama. „Bez njih bi ponovo izbio građanski rat“, govorio je narod.
Zapisala sam ono što sam videla i čula i pokušala sam da saberem utiske u ovoj pripoveci o jednom proleću u Kabulu, o nekima koji su pokušali da zbace sa sebe zimu i zločin – i drugima koji sebe vide kao osuđene da „jedu prašinu“, kako bi to rekla Lejla.
Osne Sejerštad
Oslo, 1. avgust 2002.
Migozarad! (Proći će!) GRAFIT NA ČAJDŽINICI U KABULU PROSIDBA Kad je Sultan Kan smatrao da je došlo vreme da sebi nađe novu ženu, nije bilo nikoga ko bi mu pomogao. Najpre se obratio majci. „Dosta ti je ova koju imaš“, odgovorila je ona. Zatim je otišao najstarijoj sestri. „Toliko volim tvoju prvu ženu“, rekla je. Isti odgovor je dobio i od ostalih sestara. „To je sramota za Šarifu“, kazala je tetka. Sultanu je bila potrebna pomoć, prosac ne može sam da zatraži ruku devojke. Avganistanski običaj je da jedna od žena iz porodice obavi prosidbu i bolje pogleda devojku, kako bi utvrdila je li vredna, dobro vaspitana i prava domaćica. Ali nijedna od žena oko Sultana sad nije želela da ima ikakve veze s prosidbom. Sultan je sebi izabrao tri devojke koje bi mogle biti pogodne za sledeću ženu. Sve su bile zdrave i lepe, i u daljem srodstvu s njim. U Sultanovoj porodici samo se izuzetno ženilo izvan familije; smatrano je najpametnijim i najsigurnijim da se venčava s rođacima, i to najbolje bliskim. Najpre je pokušao sa šesnaestogodišnjom Sonjom. Imala je tamne bademaste oči i sjajnu crnu kosu. Dobro građena i bujna, a i sposobna da radi, pričalo se. Porodica joj je bila siromašna, a Sultan odgovarajuće blizak rođak. Baka njene majke i baka njegove majke bile su sestre. Dok je Sultan umovao kako bi mogao da zatraži ruku svoje izabranice bez podrške žena iz porodice, njegova supruga je išla unaokolo srećna, ne znajući da devojčurak rođen one godine kad su se ona i Sultan venčali, sad obuzima misli njenog muža. Šarifa je počela da stari. Kao i Sultan, prešla je pedesetu. Rodila mu je tri sina i ćerku. Za čoveka na njegovom položaju bilo je krajnje vreme da pronađe novu ženu. „Pa onda idi sam“, rekao mu je na kraju brat. Pošto je malo razmislio, Sultan je shvatio da mu je to jedino rešenje i jednog jutra se uputio kući šesnaestogodišnjakinje. Njeni roditelji su ga srdačno dočekali. Sultana su smatrali velikodušnim čovekom i njegova poseta je uvek bila dobrodošla. Sonjina majka je poslužila čaj. Sedeli su u dnevnoj sobi, na ravnim jastucima poređanim uza zidove napravljene od drveta i ilovače, razmenjivali učtive fraze i pozdrave sve dok Sultan nije zaključio kako je vreme da iznese svoju ponudu. „Imam prijatelja koji želi da se oženi Sonjom“, rekao je roditeljima. Nije to bio prvi put da neko traži ruku njihove ćerke. Bila je lepa i vredna, ali su roditelji smatrali da je premlada. Sonjin otac više nije mogao da radi. Ubod nožem u leđa mu je presekao nekoliko kičmenih nerava i od tad je ostao paralizovan. Lepa ćerka je mogla doneti veliki miraz, pa su roditelji stalno čekali bolje ponude od onih koje su do tad dobili. „Bogat je“, počeo je Sultan. „U istoj branši kao i ja, dobro obrazovan i ima tri sina. Ali žena je počela da mu stari.“ „Kakvi su mu zubi?“ – upitaše brzo roditelji, ukazujući na prijateljeve godine. „Otprilike kao moji“, odgovori Sultan. „Prosudite.“ Star je, mislili su roditelji. Ali to ne mora da bude mana. Što je muškarac stariji, veću cenu će dobiti za ćerku. Cena mlade se određuje prema godinama starosti, lepoti i sposobnostima, kao i prema statusu porodice. Kad je Sultan Kan izložio svoju ponudu, roditelji su rekli ono što se od njih i očekivalo. „Premlada je.“ Reći bilo šta drugo značilo bi jeftino je prodati tom bogatom, nepoznatom proscu, o kome je Sultan tako toplo govorio. Ne treba da pokažu kako su već zainteresovani. Znali su da će se Sultan vratiti, jer je Sonja bila mlada i lepa. Vratio se sledećeg dana da ponovi prosidbu. Ovog puta je sreo i Sonju, koju je video još kad je bila devojčica. Poljubila ga je u ruku, u znak poštovanja prema starijem rođaku, a on ju je blagoslovio poljupcem u kosu. Sonja je osetila napetu atmosferu i skupila se pod ispitivačkim pogledom ujaka Sultana. „Pronašao sam ti bogatog muža, šta misliš o tome?“ – upitao ju je. Sonja je gledala u pod. Odgovor bi značio kršenje svih normi. Devojka nema šta da misli o proscu. Sultan je došao i treći put, ali sad donoseći prosidbene poklone. Prsten, ogrlicu, minđuše i narukvicu – sve u crvenom zlatu. Odeće koliko god poželi. Trista kilograma pirinča, sto pedeset litara jestivog ulja, kravu, nekoliko ovaca i petnaest miliona avgana, što je oko tri hiljade norveških kruna. Sonjin otac je bio više nego zadovoljan onim što je video; poželeo je da upozna tog tajanstvenog čoveka koji je toliko ponudio za njegovu ćerku. Sultan ih je čak uverio da on pripada familiji, ali tako spretno da nisu uspeli da se sete kako su ga već ranije sreli. „Sutra ćete videti njegovu sliku“, rekao je Sultan. Sledećeg dana je uz malo podmićivanja poslao tetku da Sonjinim roditeljima otkrije ko je, zapravo, prosac. Sa sobom je ponela sliku samog Sultana Kana, i prenela im jasnu poruku kako imaju sat vremena da se odluče. Ako pristanu, on će biti veoma zahvalan, a ako je odgovor ne, to neće stvoriti zlu krv između njih. Jedino na šta Sultan ne pristaje je večito premišljanje, možda da, a možda ne. Roditelji su pristali pre nego što je istekao predviđeni sat. Sviđao im se Sultan Kan, ali i njegov novac i položaj. Sonja je sedela na tavanu i plakala. Kad se misterija oko prosca razrešila i roditelji odlučili da se zahvale i pristanu, očev brat se popeo do nje. „Prosac je ujak Sultan“, rekao je. „Pristaješ li?“ Ni reč nije prešla preko njenih usana. Sedela je sa suzama u očima i pognute glave, skrivena iza dugog šala. „Tvoji roditelji su prihvatili prosca“, rekao je stric. „Ovo ti je jedina prilika da kažeš šta želiš.“ Sedela je skamenjena, prestrašena i oduzeta. Znala je kako ne želi da pođe za tog muškarca, ali je znala i da mora slediti želju roditelja. Kao Sultanova žena, popela bi se nekoliko stepenika na lestvici avganistanskog društva. Velika cena koju će platiti rešila bi mnoge porodične probleme. Novac koji roditelji dobiju pomogao bi braći da kupe sebi dobre žene. Ćutala je, i time zapečatila svoju sudbinu: ćutanje znači pristanak. Dogovor je sklopljen, datum venčanja dogovoren. Sultan je otišao kući da ispriča velike novosti porodici. Zatekao je svoju ženu Šarifu, majku i sestre kako sede na podu oko činije s pirinčem i spanaćem. Šarifa je mislila da se šali, smejala se i uzvraćala šalom. I majka se smejala Sultanovoj šali. Nije ni sanjala da bi on mogao isprositi devojku bez njene saglasnosti. Sestre su bile preneražene. Niko mu nije verovao sve dok im nije pokazao maramicu i slatkiše koje prosac dobija od nevestinih roditelja kao dokaz veridbe. Šarifa je plakala dvadeset dana. „Šta sam loše uradila? Kakva sramota! Zašto nisi zadovoljan mnome?“ Sultan ju je molio da se sabere. Niko ga u porodici nije podržavao, čak ni njegovi rođeni sinovi. Pa ipak, niko se nije usudio da bilo šta kaže. Sultanova volja se uvek morala poštovati. Šarifa je bila neutešna. Velik udarac za nju je bilo to što je njen muž odabrao nepismenu devojku koja nije završila ni prvi razred. Ona sama je izučila za nastavnika persijskog. „Šta to ona ima što ja nemam?“ – pitala je jecajući. Sultan se izdigao iznad suza svoje žene. Niko nije želeo da dođe na proslavu veridbe. Ali je Šarifa gubitnički morala da u sebi proguta knedlu i dotera se za proslavu. „Želim da svi vide kako daješ svoj pristanak i podržavaš me. U budućnosti ćemo svi živeti zajedno i ti moraš pokazati da je Sonja dobrodošla“, zapovedio je. Šarifa je oduvek popuštala svom mužu, i sad u ovome, u najgorem, pokorila se, prepuštajući ga nekoj drugoj. Zahtevao je čak da ona bude ta koja će prstenovati njega i Sonju. Dvadeset dana nakon prosidbe usledila je svečana proslava veridbe. Šarifa je stegla srce, pretvarajući se da je sve u redu. Rođake su sve učinile da razotkriju njena prava osećanja. „Tako grozno za tebe“, govorile su. „I tako zlo od njega. Mora da ti je užasno.“ Dva meseca posle toga, na muslimansko novogodišnje veče održano je venčanje. Šarifa je odbila da dođe. „Neću izdržati“, rekla je mužu. Žene u porodici su je podržale. Nijedna nije kupila novu haljinu za venčanje, niti se našminkala u meri u kojoj je venčanje zahtevalo. Imale su jednostavne frizure i usiljene osmehe – iz poštovanja prema odbačenoj koja više neće deliti postelju sa Sultanom Kanom. Postelja je sad bila rezervisana za mladu, prestrašenu nevestu. Ali krov nad glavom će deliti svi, sve dok ih smrt ne rastavi. LOMAČA ZA KNJIGE Pucketavo hladnog popodneva, novembra 1999, kružni tok kod Čarhai e Sadarata u Kabulu bio je nekoliko sati osvetljen blistavom lomačom. Klinčadija se okupljala oko plamenova koji su se ocrtavali na njihovim prljavim i vragolastim licima. Derani su čikali jedni druge – ko će se usuditi da se najviše približi vatri. Odrasli su samo kradomice bacali poglede na lomaču i užurbano prolazili. Tako je bilo najsigurnije, jer svi su mogli da vide da to nije vatra koju su zapalili ulični čuvari kako bi ugrejali šake, već lomača u službi Boga. Haljina bez rukava kraljice Soraje gužvala se i savijala pre nego što se pretvorila u pepeo. Isto se dogodilo s njenim belim, lepo oblikovanim rukama i ozbiljnim licem. Uz nju je goreo njen muž, kralj Amanula, i sve njegovo ordenje. Čitav niz kraljeva cvrčao je na lomači, zajedno s devojčicama u avganistanskoj narodnoj nošnji, mudžahedinskim vojnicima na konjima i nekolicinom seljaka na kandaharskom bazaru. Tog novembarskog dana verska policija je savesno obavila posao u knjižari Sultana Kana. Sve knjige sa slikama živih bića, bilo ljudi bilo životinja, istrgnute su s polica i bačene na lomaču. Požutele stranice knjiga, nedužne razglednice i velike, stare enciklopedije žrtvovane su plamenu. Zajedno s dečurlijom oko lomače je stajala pešadija verske policije s pištoljima, dugim puškama i kalašnjikovima. Ovi muškarci su sve one koji su voleli slike, knjige, skulpture, muziku, ples, film i slobodu mišljenja smatrali narodnim neprijateljima. Tog dana su ih brinule samo slike. Jeretičke tekstove su previđali, čak i kad su stajali na policama pravo pred njihovim očima. Vojnici su bili nepismeni i nisu mogli razlikovati pravoverje talibana od jeresi, ali mogli su da razlikuju slike od slova i živa bića od mrtve prirode. Na kraju je ostao samo pepeo; zahvaćen vetrom, pomešao se s prljavštinom i prašinom na ulicama i u kanalizaciji Kabula. Iza svih je stajao knjižar, lišen nekih od svojih najdražih knjiga, sa po jednim talibanskim vojnikom sa svake strane, a onda su ga strpali pravo u auto i odvezli. Vojnici su zatvorili i zapečatili knjižaru, a Sultan je otišao u zatvor zbog neislamskog ponašanja. Srećom, naoružani glupaci nisu gledali iza polica, razmišljao je Sultan na putu ka zatvoru. Prepredeno je smestio najopasnije knjige tamo. Odatle ih je vadio samo ako bi neko tražio baš njih i, naravno, ako bi osetio da se može pouzdati u tog koji pita. Sultan je ovo očekivao. Mnogo godina je prodavao nedozvoljene knjige, slike i dela. Vojnici su često dolazili i pretili mu, uzeli bi po nekoliko knjiga i odlazili. Dobijao je pretnje od talibana s najvišeg mesta i čak bio pozvan kod ministra kulture, u pokušaju vlasti da preobrati tog preduzimljivog knjižara da radi u njenoj službi. Sultan Kan je rado prodavao neka od talibanskih dela. Bio je slobodni mislilac i smatrao da svaki glas treba da se čuje. Ali zajedno s njihovim mračnim učenjem prodavao je istorijske knjige, naučne publikacije, ideološka dela o islamu, a naročito romane i poeziju. Talibani su smatrali da su rasprave jeres, a sumnja greh. Sve osim učenja Kurana napamet je bilo nepotrebno, čak opasno. Kad su talibani preuzeli vlast u Kabulu u jesen 1996, iz svih ministarstava su uklonjeni stručnjaci, a postavljene mule*. Sve je, od centralne banke do univerziteta, bilo u njihovoj vlasti. Cilj im je bio da ponovo stvore društvo u kakvom je živeo prorok Muhamed na Arabijskom poluostrvu u 7. veku. Čak i kad su talibani trgovali sa stranim naftnim kompanijama, za pregovaračkim stolom su sedele mule, bez tehničke podrške stručnjaka. Sultan je osećao kako zemlja pod talibanima postaje mračnija, siromašnija i zatvorenija. Vlast se protivila svakoj modernizaciji, nije imala želje ni da razume ni da prihvati ideje o napretku ili ekonomskom razvoju. Odbacivala je naučne rasprave, bilo da su vođene u zapadnom, bilo u muslimanskom svetu. Njihov manifest je pre svega činilo nekoliko šturih tačaka o tome kako narod treba da se oblači ili da se pokriva, kako muškarci treba da poštuju pozive na molitvu, a žene da se izdvajaju iz ostatka društva. Loše su poznavali islamsku i avganistansku istoriju, a nije ih ni zanimala. Sultan Kan je sedeo u automobilu između neukih talibana, ljut što su njegovom zemljom vladali ili ratnici ili mule. On sam je bio verujući, ali umereni musliman. Molio se Alahu svakog jutra, ali bi najčešće prečuo ostala četiri molitvena povika, sem ako bi ga verska policija odvukla u najbližu džamiju zajedno s drugim muškarcima koje bi pokupili na ulici. Nevoljno je poštovao post za vreme Ramazana i nije jeo između izlaska i zalaska sunca, u svakom slučaju bar ne tako da ga neko vidi. Bio je veran svojim dvema ženama, strogo vaspitavao decu i učio ih da budu dobri, bogobojažljivi muslimani. Prema talibanima, koje je posmatrao kao nepismene seoske sveštenike, osećao je samo prezir. Talibanske vođe su takođe poticale iz najsiromašnijih i najkonzervativnijih delova zemlje, gde je pismenost bila na najnižem nivou. Iza hapšenja je stajalo Odeljenje za promovisanje vrline i borbu protiv greha, poznatije kao Ministarstvo za moral. Za vreme saslušanja u zatvoru, Sultan Kan je gladio bradu koja je bila pravilne dužine jedne stisnute pesnice, baš kako su talibani zahtevali. Ispravljao je svoj šalvar kamez,* takođe prema talibanskim standardima – tunika ispod kolena, pantalone ispod članaka. Na njihova pitanja odgovarao je ponosno: „Možete spaliti moje knjige, možete mi zagorčati život, možete me čak i ubiti, ali nikad ne možete izbrisati istoriju Avganistana.“ Knjige su bile Sultanov život. Još otkad je dobio svoju prvu knjigu u školi, knjige i priče su ga zarobile. Rodio se u siromašnoj porodici i odrastao 50-ih godina u selu Deh Kudaidad blizu Kabula. Ni majka ni otac nisu umeli da čitaju, ali su skrpili novac za njegovo školovanje. Pošto je bio najstariji sin, ušteđevina je trebalo da se potroši na njega. Sestra rođena pre njega nikad nije kročila u školu i nikad nije naučila da čita ili piše. Danas jedva ume da gleda na sat. Uostalom, jedino je bilo važno da se uda. Ali Sultan je bio predodređen da postane veliki čovek. Prva prepreka je bio put do škole; mali Sultan nije hteo da ide u školu jer nije imao cipele. Majka ga je poslala da se spremi. „O da, možeš ti to, videćeš“, rekla je i ćušnula ga po glavi. Uskoro je sam zaradio novac za cipele, i tokom čitavog školovanja radio je puno radno vreme. U jutarnjim satima pre početka nastave i svakog popodneva, sve dok se ne smrkne, pekao je cigle da zaradi novac za porodicu. Kasnije se zaposlio u prodavnici. Roditeljima je rekao da je plata upola manja nego što je stvarno bila. Ostalo je štedeo da bi kupio knjige. Bio je tinejdžer kad je počeo da radi kao prodavac knjiga. Upravo je započeo inženjerske studije, ali tad je bilo teško pronaći udžbenike koji su mu bili potrebni. Na putovanju s ujakom u Teheran slučajno je pronašao sve naslove koje je tražio na jednom od bogatih knjižarskih bazara. Kupio je nekoliko kompleta koje je potom prodavao kolegama studentima u Kabulu po dvostrukoj ceni. Knjižar je bio rođen i spasen. Kao inženjer, Sultan je učestvovao u izgradnji samo dve zgrade u Kabulu, pre nego što ga je strast prema knjigama odvukla iz sveta građevinarstva. Opet su ga zaveli knjižarski bazari Teherana. Dečak sa sela lutao je među knjigama u persijskoj metropoli, između starih i novih, antikvarnih i savremenih, i nailazio na dela za koja nikad nije ni sanjao da postoje. Kupovao je čitave sanduke persijske poezije, knjige o umetnosti, istoriji, i biznisa radi, bestselere – udžbenike za inženjere. Kod kuće u Kabulu, između prodavnica sa začinima i ćevabdžinica u centru grada, otvorio je svoju prvu, malu knjižaru. Bilo je to 70-ih, kad se društvo kolebalo između modernog i tradicionalnog. Vladao je liberalni, pomalo lenji regent Zahir Šah i njegovi neodlučni pokušaji da modernizuje zemlju izazivali su oštru kritiku pripadnika verskih krugova. Kad se desetina mula pobunila protiv toga da se žene iz kraljevske porodice pojavljuju javno bez vela, bačeni su u zatvor. Broj fakulteta i škola u zemlji primetno se povećao, a s njima su došle i studentske demonstracije. Vlast ih je odlučno ugušila i nekoliko ljudi je nastradalo. Iako nisu održavani slobodni izbori, bilo je to vreme kad se pojavilo obilje partija i političkih grupa, od radikalnog levog krila do verskih fundamentalista. Grupe su se međusobno borile, a u zemlji se širila atmosfera nesigurnosti. Ekonomija je stagnirala nakon tri godine bez kiše i za vreme katastrofalne gladi 1973; dok je Zahir Šah bio na lečenju u Italiji, kraljev rođak Daud izvršio je državni udar i ukinuo monarhiju. Režim predsednika Dauda nametao je još više zabrana nego režim njegovog rođaka. Ali Sultanova knjižara je cvetala. Prodavao je knjige i časopise koje su izdavale različite političke grupacije, od marksista do fundamentalista. Živeo je u selu s majkom i ocem i svakog jutra je išao biciklom do prodavnice u Kabulu a uveče se vraćao kući. Jedini problem bilo je majčino neprekidno gunđanje kako treba da se oženi. Stalno je predlagala nove kandidatkinje, ovu rođaku, onu komšinicu. Sultan još nije želeo da zasniva porodicu. Imao je nekoliko flertova u isto vreme i nije žurio s odlukom. Želeo je da bude slobodan kako bi mogao da ide na poslovna putovanja u Teheran, Taškent i Moskvu. U Moskvi je imao prijateljicu, Ruskinju Ljudmilu. Nekoliko meseci pre nego što je Sovjetski Savez izvršio invaziju na Avganistan, decembra 1979, pogrešio je prvi put. Kabulom je vladao beskompromisni komunista Nur Muhamad Taraki. Predsednik Daud i čitava njegova porodica, sve do najmanje bebe, pobijeni su u državnom udaru. Zatvori su bili puniji nego ikad, desetine hiljada političkih protivnika uhapšeno je, mučeno i pogubljeno. Komunisti su želeli da učvrste kontrolu nad zemljom i pokušali su da uguše islamske grupe. Mudžahedini – sveti ratnici – započeli su oružanu borbu protiv režima, borbu koja će se kasnije pretvoriti u beznadežnu gerilu protiv Sovjetskog Saveza. Mudžahedinima su pripadali ljudi različitih ideologija i učenja. Razne grupacije su izdavale časopise kako bi podržale džihad – borbu protiv nevernog režima – i islamizaciju zemlje. Režim je pojačao pritisak na one koji bi mogli da sarađuju s mudžahedinima i bilo je strogo zabranjeno štampati ili rasturati njihove ideološke časopise. Sultan je prodavao i časopise mudžahedina i časopise komunista. Štaviše, patio je od manije sakupljanja i nije mogao odoleti a da ne kupi po nekoliko primeraka svih knjiga i časopisa na koje bi naišao, da bi ih zatim prodavao po malo višoj ceni. Smatrao je kako treba da obezbedi sve što narod želi da kupi. Publikacije koje su najviše zabranjivane krio je pod tezgom. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što se za njega saznalo. Jedan kupac je bio uhapšen s knjigama koje je kupio kod Sultana. Policija je izvršila raciju i pronašla nekoliko nedozvoljenih časopisa. Zapaljena je prva lomača. Sultan je priveden na saslušanje, pretučen i osuđen na godinu dana zatvora. Smešten je u odeljenje za političke zatvorenike, gde su pribor za pisanje, papir i knjige bili najstrože zabranjeni. Mesecima je piljio u zid, dok nije uspeo da, podmitivši jednog od stražara u paketima hrane koji su mu stizali od majke, prokrijumčari knjige. Od tad je svake nedelje uz hranu dobijao i poneku knjigu. Među hladnim kamenim zidovima povećalo se njegovo zanimanje za avganistansku kulturu i književnost, produbio je poznavanje persijske poezije i dramatične istorije svoje zemlje. Kad je izašao bio je još uvereniji u ispravnost svoje borbe i još više je želeo da širi znanje o avganistanskoj kulturi i istoriji. Nastavio je da prodaje zabranjene časopise, i islamske gerile i komunističke opozicije okrenute prema Kini, ali je bio oprezniji nego ranije. Vlasti su ga držale na oku i pet godina kasnije ponovo je uhapšen. Još jednom je dobio priliku da iza zidina meditira o persijskoj filozofiji. Sad su, međutim, dodali još jednu optužbu: bio je petit-bourgeois, malograđanin, što je bio jedan od najgore zloupotrebljavanih termina u komunizmu. Optužba je glasila da je zarađivao novac na kapitalistički način. Ovo se dešavalo u vreme kad je komunistički režim u Avganistanu, usred ratnih stradanja, pokušavao da raskrsti s rodovskim društvom i uvede srećni komunizam. Pokušaji da se poljoprivreda kolektivizuje doveli su do velikih patnji stanovništva. Mnogi siromašni seljaci nisu želeli da uzmu zemlju oduzetu bogatim veleposednicima jer se sejanje na ukradenoj zemlji protivilo islamskoj veri. Sela su se podigla u protest i komunistički društveni projekti imali su veoma malo uspeha. Posle izvesnog vremena vlasti su se predale; rat, koji je nakon deset godina uzeo jedan i po milion avganistanskih života, iscrpeo im je svu snagu. Kad je taj „mali, malograđanski kapitalista“ ponovo izašao iz zatvora, bilo mu je 35 godina. Rat protiv Sovjetskog Saveza vodio se prevashodno na selu, pa je Kabul bio gotovo netaknut. Narod je bio obuzet svakodnevnim brigama. Ovoga puta, majka je uspela da ga nagovori da se oženi. Pronašla je Šarifu, ćerku jednog generala, lepu i bistru devojku. Venčali su se i dobili tri sina i ćerku, po jedno dete svake godine. Sovjetski Savez se povukao iz Avganistana 1989. Narod se ponadao da će konačno zavladati mir, ali mudžahedini nisu položili oružje jer je režim u Kabulu i dalje vladao uz podršku Sovjetskog Saveza. Maja 1992. zauzeli su Kabul i građanski rat je buknuo punom snagom. Stan koji je porodica kupila u sovjetskom naselju Mikrorejon, našao se na prvoj liniji među sukobljenim stranama. Rakete su udarale u zidove, meci razbijali prozore, a tenkovi kloparali po dvorištu. Nedelju dana su ležali sklupčani na podu, a čim je kiša bombi utihnula na nekoliko sati, Sultan je odveo porodicu u Pakistan. Dok je bio u Pakistanu knjižara mu je opljačkana, kao što se desilo i s državnom bibliotekom. Vredne knjige su rasprodate kolekcionarima za male pare – ili su menjane za tenkove, municiju i bombe. Sultan je takođe otkupio više knjiga ukradenih iz narodne biblioteke kad se vratio iz Pakistana da se pobrine za knjižaru. I neke je kupio u bescenje. Za nekoliko desetina dolara otkupio je dela stara više stotina godina, između ostalog petsto godina star rukopis iz Uzbekistana za koji mu je uzbekistanska vlada kasnije ponudila 25.000 dolara. Pronašao je veliko delo Šah Nama, svog omiljenog poete, epskog pesnika Ferdusija, lični primerak Zahira Šaha, i kupio gotovo džabe više vrednih knjiga od lopova koji nisu umeli da pročitaju ni naslove. Posle četvorogodišnjeg intenzivnog bombardovanja, Kabul se pretvorio u ruševine i izgubio 50.000 stanovnika. Kad su se njegovi stanovnici probudili ujutru 27. septembra 1996, borbe su već bile utihnule. Prethodne večeri su Ahmed Šah Masud i njegove trupe pobegli prema Panšir dolini. Dok je za vreme građanskog rata svakog dana padalo i do hiljadu raketa na avganistanski glavni grad, sad je bila mrtva tišina. Na saobraćajnom znaku nadomak predsedničke palate visila su dva čoveka. Krupniji je bio obliven krvlju od glave do pete, kastriran, izlomljenih prstiju, izubijanog lica i grudi i s rupom od metka na čelu. Drugog su odmah streljali i obesili. Džepove su im napunili avganima – lokalnom valutom, u znak prezira. Bili su to nekadašnji predsednik Muhamad Nadžibulah i njegov brat. Nadžibulah, omražen čovek, šef tajne policije u vreme kad je Sovjetski Savez izvršio invaziju na Avganistan, dok je bio moćan naredio je da se pogubi 80.000 narodnih neprijatelja. Od 1986. do 1992. bio je predsednik zemlje, podržan od strane Rusa. Kad su mudžahedini preuzeli vlast, s Burhanudinom kao predsednikom i Masudom kao ministrom odbrane, Nadžibulahu je određen kućni pritvor u zgradi UN-a. Pošto su talibani prodrli u istočne oblasti Kabula, a mudžahedinska vlada odlučila da beži, Masud je svom važnom zatvoreniku ponudio da im se pridruži. Plašeći se za svoj život izvan glavnog grada Nadžibulah je izabrao da ostane i dalje sa stražarima u zgradi UN-a. Štaviše, pošto je bio Paštun, mislio je da može pregovarati s talibanskim Paštunima. Bele zastave – sveta boja talibana – vijorile su se na džamijama. Žitelji Kabula, u neverici, skupili su se oko saobraćajnog znaka na trgu Arijana. Gledali su ljude koji su tamo visili i zatim tiho otišli kućama. Rat se završio. Jedan novi rat tek je predstojao – rat protiv radosti naroda. Talibani su uspostavili red i zakon, ali su u isto vreme zadali konačan udarac avganistanskoj umetnosti i kulturi. Režimski ljudi su spalili Sultanove knjige i pojavili se sa sekirama u Muzeju Kabula, sa sopstvenim ministrom kulture kao svedokom. Nije bilo mnogo toga u muzeju kad su došli. Svi nepričvršćeni eksponati bili su opljačkani tokom građanskog rata – grnčarija iz doba kad je Aleksandar Veliki pokorio zemlju, mač koji je možda bio korišćen u bitkama protiv Džingis-kana i njegovih mongolskih hordi, persijske slikane minijature i zlatni novčići bili su odneti. Većina toga se nalazi kod nepoznatih kolekcionara širom sveta. Malo je eksponata spaseno pre nego što je otimačina ozbiljno počela. Ostalo je nekoliko ogromnih skulptura avganistanskih kraljeva i prinčeva, zajedno sa statuama Bude i crtežima na zidu starim više hiljada godina. U istom duhu u kome su došli u Sultanovu knjižaru, vojnici su i ovde izvršili svoj zadatak. Čuvari muzeja su stajali i plakali dok su talibani komadali ono što je preostalo od umetnosti. Razbijali su divljački, sve dok ne bi ostala samo postolja, gola, u gomili prašine i komadima gline. Trebalo im je samo pola dana da u pepeo pretvore istoriju staru hiljadu godina. Jedino što je ostalo da visi nakon što je vojska završila svoj posao bio je ukrašeni citat iz Kurana na kamenoj ploči za koji je ministar kulture smatrao da je najbolje ne dirati ga. Kad su talibanski dželati umetnosti napustili bombama uništenu zgradu muzeja, koji je bio na prvoj borbenoj liniji i za vreme građanskog rata, čuvari su ostali da stoje među komadima kamenja. S naporom su skupljali grumenje i čistili prašinu. Komade su stavljali u kutije i obeležavali ih. Za neke se znalo da su delovi statua – ruka je bila s jedne, talasasta kovrdža s druge. Kutije su stavljene u podrum, u nadi da će ono što se nalazilo u njima neko nekad obnoviti. Pola godine pre pada talibana, ogromne statue Bude u Bamijanu takođe su odletele u vazduh. Bile su stare gotovo dve hiljade godina i predstavljale su najveću kulturnu zaostavštinu Avganistana. Dinamit je bio tako jak da osim prašine nije ostalo ništa što bi moglo da se pokupi.
