Ko ti reče da si go, Adame?

25.01.19

Zamislite filozofa koji je voleo da postavlja bogu nevino pitanje da li je on zaista to što jeste, a onda je pročitao Gintera Andersa – i, pošto više nije smeo da postavlja pitanja, za svaki slučaj počeo da predaje filozofiju.

Zamislite pisca koji stravstveno pripoveda bajke i s vremena na vreme ih sjajno objašnjava, ali uglavnom prepušta ovaj posao samom tekstu.

U ovoj knjizi, pripovedač je Mihael Kelmajer. Kada on završi, Konrad Paul Lisman improvizuje živahni dijalog koji priprema teren za mit i daje izvrsna objašnjenja, iako je na pojedinim mestima sklon banalnostima.

Primer Adama i Eve. Kod Kelmajera, Mihajlo u borbi sa satanom, tokom veličanstvenog kosmičkog plesa, daje sebi ime uzvikujući „Ko je kao Bog?“. Rvu se, satana biva bačen u provaliju, ali uspeva da otkine i „odnese deo neba živoga sa sobom u pakao“. Ipak nije sve izgubljeno jer satana ponekad dolazi na prijateljski razgovor sa Bogom: „nikada dovoljno dugo da kaže sve što bi mu rado rekao“. Nakon satane pojavljuje se Samael i odbija da klekne pred Božijom tvorevinom. Za razliku od njega, ona razume mimetsko-gramatičke nagoveštaje. On se pak ponaša kao puki brojač: Zec? - ...

Samael prebroja sve njegove dlake, podeli
ih brojem nogu, zagleda mu pod kožu – ali ne nađe odgovor.

Ali u stvaranju Adama postoji „kvaka“. Ona umesto jedinstvenosti i besmrtnosti zahteva svoju nebožansku prirodu: Eva. Nakon što je Adam tražio da mu se stvori partnerka, Samaelu nije potrebno mnogo da ih pogura u pravcu smrti. Eva želi da sazna šta je smrt i veruje da bez „smrti […] neće moći da nastavi da živi“… I posle izvrsnog pripovedanja, ironičnog i razigranog, dolazi vreme da se primeni filozofija.

Ništa nije tako zavodljivo kao zavođenje.

Tja, ništa nije tako tautologično kao tautologija. U nastavku slede refleksije, premeravaju se razmere slobode, i to luciferski: „ko je radoznao, mora da računa na sve“. Ipak, sve ovo ostaje u senci Kelmajera, koji izgleda da je već suvereno objasnio šta će se desiti, dok naš filozof tokom ovog duela nijednom ne oseća potrebu da pita zašto se pripoveda na ovaj, a ne na neki drugi način. Veza između dijaloga, koji to zapravo i nisu, je često labava, čak isuviše labava.

Neprestano se ponavlja deo rečenice „Ništa nije tako zavodljivo kao“… „pomisao da možete nadmudriti prirodu“, itd, itd, ali zatim nailazimo na veoma učene, uglađene digresije, koje baš i ne pružaju mogućnost „pokazivanja zuba“ protivniku.

Naravno, isplati se čitati ih. Između ostalog i zbog upozorenja da bi nam objašnjenja, po uzoru na Dedala, mogla zamazati oči. Dedal je bio servilan, beskrupulozan, „ambiciozan, tašt i samoživ. I u tom smislu, od glave do pete moderan“. Ne čudi što je odmah u pomoć pozvana „Dijalektika prosvetiteljstva“; ipak vredi pročitati. „Dedal ni u svom očajanju nije mogao da ne posmatra, razmišlja i donosi zaključke“. Za Kelmajera je ono što Lisman pominje – neuroza, i bilo bi uzbudljivo kada bi došlo do neke vrste trvenja, do diskrepance, ali Lisman to ne koristi.

U osnovi, mi čitamo dve knjige, obe veoma dobre, ali čovek ponekad poželi da između dva teksta, koji samo leže jedan pored drugog, dođe do jačeg varničenja. Situacija se menja tek posle 60 strana. Tu čitamo dvaput o zlu u koje odbijamo da verujemo, koje smo spremni da psihologizujemo, objašnjavamo, pripitomimo, čak i tešimo… kome dozvoljavamo da nas ucenjuje:

„Ali ja sam ti prijateljica.“
„Zaista?“
„Da, uvek i za sva vremena.“
[…]
„Stvarno ćeš učiniti sve za mene?“

… a uteha leži u tome da prihvatimo postojanje nezajažljive zlobe. Ne kao dela sveta punog patnje, već kao duboko žalosnog, jadnog Ja, koje ne poseduje ništa osim pakosti, osim žudnje da druge ucenjuje svojom patnjom, i da se smeje kada njegova egocentrična praznina prouzrokuje nesreću. Nevoljeno je ono što ćemo „od sada zvati zlim“, kaže „Žalosnica“.

„Udaj se za mene!“
„Oženio se Zlom i bio nesrećan do kraja života.“

Zlo se samo po sebi ne dovodi u pitanje. Moderni odgovor na ovu anomaliju je da se ona često objašnjava i opravdava. Neretko čujemo: „Ma nije moguće“. U slučaju da nesreća pokuca na vrata, u tome će biti pad modernog sveta, tu će trijada mraka izvojevati pobedu... – „Zato su nam potrebne bajke“.

Na ovom mestu iskače varnica koja dve knjige povezuje u jednu. To naravno nije konstantno, ali dok Kelmajerovi tekstovi skoro uvek impliciraju i anticipiraju komentare, od sada se toga prihvata i Lisman, i to ne samo u tematskom smislu. On čak, opisujući Marsijine muke, pripoveda zajedno sa Kelmajerom: moguće je da je umetnik uvek „taj koji je odran“.

Sve u svemu, ova knjiga je zabavna, inteligentna i može se preporučiti – ne nudi uvek dijalog kakav bismo očekivali, ali bez sumnje predstavlja korisnu lektiru.

Izvor: fixpoetry.com
Prevela: Jelena Tanasković