Koliba

Ko ne bi bio sumnjičav kada čuje kako neko tvrdi da je proveočitav vikend s Bogom? I to u kolibi? I to ne u bilo kojoj kolibi?Poznajem Meka preko dvadeset godina, od dana kada smoobojica došli kod suseda da mu pomognemo da uplasti senoza svoje dve krave. Od onda, kao što klinci kažu, zajedno gluvarimo,pijemo kafu – odnosno, u mom slučaju, vreli čaj sasojom i začinima. Naši razgovori donose nam duboko zadovoljstvo,uvek poprskano s mnogo smeha i ponekad ponekomsuzom. Iskreno, što smo stariji, sve više gluvarimo zajedno, akome razumete.
Njegovo puno ime je Mekenzi Alen Filips, mada ga većinaljudi zove Alen. To je porodična tradicija; svi muškarci noseisto ime, ali ih oslovljavaju srednjim imenom, verovatno da bise izbeglo razmetanje dodacima Prvi, Drugi, Treći, Mlađi i Stariji.To je korisno i za prepoznavanje prodavaca preko telefona,naročito onih koji otpočinju razgovor kao da su vam najboljiprijatelji. Zato on i njegovi pradeda, deda, otac, a sada i najstarijisin, nose isto ime Mekenzi, ali ih svi znaju po srednjim imenima.Samo ga Nan, njegova žena, i bliski prijatelji zovu Mek(mada sam nekoliko puta čuo potpune tuđince kako viču: „Hej,Mek, gde si učio da voziš?“).*

23.09.10

GDE je Bog u svetu ispunjenom neizrecivim bolom? - bezvremeno je, možda najstarije i najkontroverznije pitanje, na koje je Vilijem Pol Jang dao zapanjujuće jednostavan i kreativan odgovor i zauvek promenio razmišljanje miliona ljudi o Bogu. „Koliba“, roman koji je počeo da piše noseći se sa ovom temeljnom zagonetkom, bez inicijalne ideje da je objavi (pisao ju je, kaže, kao božićni dar svojoj deci!), doživela je planetarnu popularnost i do sada prodata u više od deset miliona primeraka. Autor je ovog vikenda bio gost „Lagune“, koja je objavila knjigu, i učesnik tribine o fenomenu „Kolibe“.
Počinjući da piše, tragao je za odgovorom na pitanje, a odgovor je pronašao u „Kolibi“:
- Saznao sam da oduvek postoji odnos između Boga Oca, Sina i Svetog Duha, kao što je oduvek postojala ljubav u čijem središtu je neko drugi, a ne onaj koji voli. Za nas ljude koji smo načinjeni po liku božijem taj odnos, i ta vrsta ljubavi - jeste u najdublje moguće mesto. Postoji Bog koji je biće odnosa i koji je dobar stalno - sve vreme. I taj bog je uključen u naše odnose i naše živote na načine koje mi retko kad vidimo i shvatamo. To lako shvatamo kao deca, ali kako odrastamo u sekularnom društvu, počinjemo da zaboravljamo. Postajemo slepi za prisustvo Boga. Iz poštovanja prema ljudskim bićima, Bog se uzdržava da se meša u naše živote, da remeti našu sposobnost da povredimo jedni druge. Bog nas ne napušta čak ni kad smo u rušilačkom raspoloženju. On dolazi da nas isceli i da preobrazi naša srca. Jedan deo te promene uključuje i praštanje, jer nemogućnost praštanja stavlja nas u zatvor iz kog je nemoguće pobeći. Sve su to teme kojima se bavi moj roman.
* Jeste li razmišljali o reakcijama zvanične crkve, budući da ste uzdrmali mnoge temeljne postulate religijskih učenja?
- Većina teologa i sveštenika podržala je „Kolibu“. Ali postoje neke vrlo duboko usađene paradigme koje je knjiga dodirnula i dovela u pitanje. Kada stavite vetar u kutiju on ili zamre ili pobegne iz kutije, a ako pritisak postane prejak - kutija se raspadne. Stoga mislim da je vrlo pozitivno to što je knjiga napala neke naše utvrđene koncepte Boga i što je, u najmanju ruku, ljude koji drugačije misle uvukla u razgovor. Činjenica da su oni još u tom razgovoru ohrabrujuća je i korisna za sve nas. Da im nije bilo stalo, knjiga sigurno ne bi imala tako dubok uticaj.
* Ima li fikcija - odnosno bilo koja knjiga osim Biblije i drugih svetih spisa, uopšte pravo da pretenduje na tu vrstu uticaja na duhovni život ljudi, ili beletristika mora da ostane u sferi zabave?
- Da, naravno da ima pravo. Svaka istina je božija istina. I nije važno - mene nije briga da li je ona skrivena u slikarstvu, muzici, operi, pozorištu, kojoj god vrsti stvaralaštva. Kreativna umetnost može i sme da prodre u naša srca ne tražeći dozvolu. Ona može da zaobiđe „zmajeve čuvare“ u našim umovima i teološke predrasude i racionalno utvrđene slike. Mi smo okruženi dubokom istinom i lepotom. Vidimo je u našoj deci, u našoj umetnosti, u lepoti ove planete. Vidimo je u ljubavi između roditelja i dece, u ljubavi muškarca i žene u čijem središtu nije onaj koji voli već ona druga osoba. Vidimo je u onima koji žrtvuju svoje živote kako bi služili višem cilju. Mislim da knjiga ima ovako dubok uticaj upravo zbog toga što je pružila ljudima jezik kojim mogu da razgovaraju o Bogu, a da to nije religijski jezik.
* Bog Otac i Sveti Duh u „Kolibi“ su utelovljeni kao ženske osobe. Zbog čega?
- Zato što Bog nije ni muško ni žensko. Nije čak ni 51 odsto muškarac a 49 odsto žena. Muški i ženski Bog nastali su iz karaktera i imena božijeg. Postoje mnoge vrste slika božijih u jevanđeljima. Slika ne definiše Boga. Slike nam pomažu da shvatimo njegovu prirodu. Ako prikažemo Boga kao isključivo muško stvorenje, gubimo veoma mnogo od njegove prirode i karaktera. U Starom zavetu, Sveti Duh je žensko. U Novom zavetu, on je neutralan. Tako da se o Svetom Duhu nikada nije govorilo kao o muškoj ličnosti. Mislim da je veoma korisno napasti postojeće paradigme kako bismo „pomerili“ Boga i o njemu razmišljali na širi način.

PISANJE NA DAR
* NASTAVLJATE li da pišete, da li ćete posle ovolikog uspeha sa debitantskim delom postati profesionalni pisac?
- Ne znam da li ću ikada biti profesionalno bilo šta. Nikada nisam to učio, pisanje nikada nije bilo deo mojih snova i vizija, tako da me sve ovo iznenađuje. Ali oduvek sam bio pisac u smislu da sam pisao poeziju, kratke priče, ali samo kao poklon prijateljima. Nastaviću da pišem i... ko zna?

Marina MIRKOVIĆ