Koreni romantizma

01.08.13

Etnoantropološki problemi

Knjiga Koreni romantizma predstavlja, na nekoliko nivoa, vrlo zanimljivo štivo. Pre svega, tekst koji se nalazi pred čitaocem nije osmišljen da bi bio objavljen. Reč je o transkriptima predavanja koja je Isaija Berlin (1909-1997) držao marta i aprila 1965. godine u Nacionalnoj umetničkoj galeriji u Vašingtonu. U narednim godinama i decenijama, on je prikupljao beleške u nadi da će razraditi i napisati revidiranu verziju studije o romantizmu, ali se to nije dogodilo. Tako je na osnovu zvučnih zapisa ovih izlaganja koja su emitovana u više navrata na Trećem kanalu BBC-a, Henri Hardi (Henry Hardy), nakon Berlinove smrti, priredio ovu knjigu i odabrao joj ime: The Roots of Romaticism. Moguće je zapitati se zašto su gotovo pedeset godina kasnije reči Isaije Berlina zavredele da budu objavljene i na našem jeziku? Da li je reč o nekakvom nasumičnom izboru rariteta ili Berlinove improvizacije mogu i danas biti pokretačke? Rečima Henrija Hardija, preuzetim iz predgovora: "ova knjiga je jednostavno pripremljen transkript predavanja i poseduje svežinu i neposrednost, snagu i uzbuđenje, koji bi u u izvesnoj meri bili izgubljeni u pažljivo prire đenoj i proširenoj verziji" (str. 9-10). Međutim, ovo svakako ne bi bilo dovoljno važno da se iza tog naročitog oklopa ne nalazi sadržaj koji je neizostavan za svakog ko se bavi istorijom ideja, ko pokušava da razume izvore, razvoje, nosioce, transformacije ideja.
Kroz prvo poglavlje U traganju za definicijom Berlin iznosi svoju tezu da je romantičarski pokret bio "džinovska i radikalna transformacija" (str. 21), koja je imala ogromnog uticaja na imaginaciju savremenika. Tu radikalnu promenu, "posle koje više ništa nije bilo isto" (str. 21) on ilustruje jednom imaginarnom situacijom. On moli čitaoca da zamisli razgovor sa nekim iz XVI veka ko se bori u velikim verskim ratovima koji su u to vreme rastrzali Evropu. Pretpostavlja šta bi bilo kada bi jednom katoliku koji je učestvovavo u neprijateljskim pohodima tog vremena rekao:

"Naravno, ovi protestanti veruju u ono što je pogrešno; naravno, verovati u ono što oni veruju znači izazivati prokletstvo; naravno, oni su opasni po spasenje ljudske duše, od čega ništa drugo nije važnije; ali oni su tako iskreni, oni tako spremno umiru za svoju stvar, njihov integritet je tako veličanstven da se mora osetiti izvesno divljenje prema njihovom moralnom ponosu, uzvišenosti i spremnosti da to urade" (str. 25).

Berlin, zatim kaže da je takvo osećanje bilo neshvatljivo pre romantizma i da je uspostavljanje ove vrste mišljenja o Drugom bilo prelom u zapadnoj tradiciji. Ali kako razumeti šta je romantizam? On ne navodi definiciju jer definisanje vidi kao neku vrstu zamke, već pobraja različite karakteristike romantizma izvlačeći odatle problematizacije. Između ostalog, Berlin kaže, da je romantizam: "primitivan, priprost (…) ali i bledoća, groznica, dekadencija (…) ples smrti, sama smrt (…) kipeća punoća i bogatstvo života (…) žestina, sukob, haos, ali i mir, sklad sa prirodnim poretkom, muzika sfera. Romantizam je egzotično, groteskno, misteriozno (…) veliki dvorci, lovačke trube, vilenjaci, džinovi, grifoni, vodopadi (…) tama i moć tame, fantomi, vampiri (…) iracionalno, neizrecivo. On je, isto tako, jednostavnost seoskog naroda (…) gotske katedrale, zamagljenost antike, drevni koreni (…) uživanje u prolaznom trenutku (...) nostalgija, sanjarenje (…) osećanje otuđenosti, lutanje po dalekim mestima, naročito Istoku, i dalekim vremenima, naročito srednjem veku. Ništa manje, to je kicoštvo, želja za oblačenjem, crveni prsluci, zelene perike, plava kosa, koje su u izvesnom period nosili sledbenici Žerara de Nervala u Parizu. Nerval je po ulicama Pariza na uzici vodio jastoga. Romantizam je neobuzdani egzibicionizam (…) To je i pijenje iz ljudske lobanje (…) cinična ironija i đavolsko smejanje…" (str. 31-33)
U ovoj širini Isaija Berlin vidi neobično otkriće, ukazujući na teškoću proučavanja predmeta istraživanja koji je odabrao. Izbegavši da se izgubi u šumi romantičarskih opštih mesta, on u narednim poglavljima ukazuje na kompleksnost romantizma i njegovu snažnu isprepletenost sa prosvetiteljstvom.
Drugo poglavlje knjige Prvi napad na prosvećenost koji otvara tu zapretenost i širinu romantizma, otpočinje navođenjem tri tvrdnje koje su fundamenti zapadne tradicije, oslonci prosvećenosti, a koje je romantizam slomio. To je shvatanje da se na sva pitanja može dati odgovor, da se svi odgovori mogu saznati i da svi odgovori moraju biti međusobno u skladu. Dakle, prema Berlinovom shvatanju, romantizam je doveo u pitanje da je život ili priroda neka vrsta slagalice i da je jedina teškoća za onog ko istražuje u tome da nađe način da sve uklopi. Treće i četvrto poglavlje se nadovezuju pričama o Istinskim osnivačima romantizma i Neobuzdanim romantičarima.
Najznačajnije poglavlje za antropologe i arheologe jeste rasprava o nasleđu romatizma. Reč je o delu knjige koje nosi naziv Trajne posledice u kome Berlin nije promoter romantičarskih, na uštrb prosvetiteljskih ideja. On naprosto kaže da smo mi deca oba sveta i da nije loše da znamo kako da se nosimo sa sumnjama koje nam ta pozicija donosi. Potrebno je razumeti da romantizmu dugujemo mnogo, a pre svega, "da postoje mnoge vrednosti i da su one nespojive; ideju mnoštva, neiscrpnosti, nesavršenosti svih ljudskih odgovora i aranžmana; ideju da nijedan odgovor koji polaže pravo da bude savršen i istinit, bilo u umetnosti ili životu, ne može u načelu, biti savršen ili istinit" (str. 155). Međutim, najbolji obrt donosi uvid u Berlinovu perspektivu sagledavanja trajnih posledica ovakvih ideja. On nas upozorava da je i fašizam iznikao iz korena romantizma. Nasuprot tome, strastveno i fanatično učenje romantizma neočekivano je dovelo i do uvažavanja neophodnosti tolerancije prema drugima, uvažavanja "nemogućnosti uterivanja ljudskih bića u tor koji smo za njih stvorili ili nametanja rešenja koje nas je zaposelo" (str. 155).
Najuzbudljivije u interpretaciji Isaije Berlina je praćenje metamorfoze ideje, razvoja ideje, osmatranje složenosti romantizma puštene u svet i njena neočekivana grananja.
"Rezultat romantizma je liberalizam, tolerancija, obzirnost i uvažavanje nesavršenosti života; neki stupanj povećanja racionalnog samorazumevanja. Ovo je bilo veoma daleko od namera romaničara. Ali, istovremeno – i u toj meri romantičarsko učenje je istinito – oni su najsnažnije naglasili nepredvidivost svih ljudskih delatnosti. Oni su bili uhvaćeni u vlastitu zamku" (str. 155).

Monika Milosavljević

17.08.07 NIN

Prvobitno sam nameravao da ovaj kratki osvrt naslovim pomoću sintagme koju Berlin ovde koristi kao metaforu („Šilerov igrač”), ali to ne bi bilo opravdano a možda ni u skladu sa osnovnom Berlinovom intencijom, koju u ovim predavanjima iz 1965. godine, koja su zatim emitovana na Bi-Bi-Siju – nastoji da pokaže svu kompleksnost romantičarskog pokreta koji je, i po priznanju samog Berlina, „lavirint bez centralne figure”, „iako je volja i raspoloženje pesnika jedini put koji pomaže da se ne izgubimo u ovoj divljoj šumi i lavirintu”. Uopšte, utisak je da je Berlinovo uverenje da je romantizam u osnovi umetnički pokret i da je u tom pogledu „osnovno romantičarsko antiprosvećeno učenje o umetnosti”. Tako je ova opozicija umetnost-prosvetiteljstvo, pri čemu je sa pozicije romantičarskog vitalizma (misticizma) prosvećenost, koja je trebalo da bude „savršeno rešenje za sve ljudske bolesti”, u stvari, samo „zatvoreni, savršeni obrazac života”, nasuprot romantičarskoj težnji za „tužnim cvetom” (Novalis) – za Berlina postala osnovni obrazac tumačenja ovog složenog pokreta koji na nekim mestima naziva i „revolucijom”. Ali, i samom Berlinu, koji se s pravom smatra jednim od najznačajnijih istoričara ideja u XX veku, jasno je da je ova opozicija veštačka i privremena teorijska skela, kako bi rekla Hana Arent, koja ništa ne objašnjava pošto u istoriji ideja nema konačnih uzročno-posledičnih objašnjenja, što je i razlog da je upravo romantizam postao omiljena tema u istoriji ideja. Tako će u svom tumačenju Berlin pokušati sa više ovih teorijskih skela da bi pronašao izlaz iz ove „divlje šume” i „lavirinta”. Pomenuta opozicija: umetnost-prosvetiteljstvo kao zatvoreni, racionalistički model tumačenja sveta zato je samo osnovna osa tumačenja. Tako će Berlin tragajući za suprotnostima govoriti o sukobu između „nostalgije” i „prosvećenosti” pri čemu je onaj „nevidljivi deo” ili „misterija”, o čemu govore romantičari, u „prosvetiteljstvu uzet zdravo za gotovo, što je proizvelo strašne posledice”, dok je za jednog Getea „romantizam bio bolest a klasicizam zdravlje” što je i prema Berlinu bila zabluda.

U osnovi, romantizam je napao ideju da je vrlina znanje, tvrdnju koja je od Sokrata temelj zapadne tradicije. Ideji nauke ili znanja romantičari će suprotstaviti ideju neukrotive volje i stvaranja. Nauka je potčinjavanje a ono što čovek postiže nije saznanje vrednosti nego njihovo slobodno stvaranje, kao što umetnik stvara umetničko delo. Ne postoji „struktura stvari”. Postoji samo beskrajno ostvarenje univerzuma. Ovde ne postoji objekt, postoji samo „subjekt koji hrli napred”. Ne postoji bilo kakva konačnost, pokušaj da se zatvori ono što se ne može zatvoriti. Ovo je osnova antiprosvetiteljskog poriva među romantičarima. „Koreni života izgubljeni su u tami”, kako je pisao Herder, o čemu svedoči i epilog Mocartove opere „Don Đovani”, itd. Zanimljivo je da je za Berlina pisac manifesta „Šta je prosvećenost?”, sam Kant, zahvaljujući svom moralizmu bio romantičar. To je po mom mišljenju sporno. U svakom slučaju, romantičarski pokret koji je bujao u Nemačkoj XVIII veka, dok su Francuzi bili „ograničeni racionalisti”, što je situacija potpuno suprotna savremenoj, potvrđuje da je istorija ideja nestabilno i nepredvidivo područje.

Prema tome, pravi zaključak Berlinovih predavanja je da pošto je „nemoguće uterivanje ljudskih bića u tor” – „rezultat romantizma je liberalizam, tolerancija, obzirnost i uvažavanje nesavršenosti života”. „Ovo je bilo veoma daleko od namera romantičara..., oni su bili uhvaćeni u vlastitu zamku, srećom po sve nas”, zaključiće Berlin. Doista, gde su koreni liberalizma: u Francuskoj revoluciji ili romantizmu, i da li je Berlin bio u pravu?

Nenad Daković