Korografija

01.01.00

Dnevnik
11.01.2003.

SUSRETI: GORAN MIMICA
Strah kao gospodar života

Na kulturnoj sceni sveta nikada nismo ni bili prisutni.Tu i tamo spomene se dobro poznata šaka imena i to je sve. Treba se zapitati da li mi imamo nešto, sem tragedija od kojih je svet više nego umoran, po čemu bi nas ostali zapazili, pamtili - kaže autor romana ?Korografija?, nedavno objavljenog u izdanju ?Stilosa?

Pod zaštitnim znakom novosadskog ?Stilosa? nedavno je izašao roman Gorana Mimice ?Korografija?. Mimica, koji je rođen u Novom Sadu, a trenutno živi u Trevizu u Italiji, prozu objavljuje od početka osamdesetih. ?Korografija? je njegov prvi roman, kome je prethodila knjiga priča ?Kratka motka za neposlušne?, objavljena pre dve godine u izdanju ?Serkla?. Još od 1985. Mimica je živeo u Poljskoj, Americi, Engleskoj i Italiji, kako sam kaže pod maskom lektora, baštovana, stolara, kuvara, čuvarkuće, bibliotekara, zidara, apatrida, prevodioca i pisca. Roman ?Korografija? je preveden na engleski i italijanski jezik i u toku su pregovori oko objavljivanja. Krajem decembra u prostoru Art klinike Led arta Novosađanima je predstavljen ovaj roman.
Već godinama živite po svetu, sledeći kako pišete u biografiji savet prijatelja da kada upoznaš svoje komšije vreme je da se pakuješ i ideš dalje. Kakav je osećaj kada vaše knjige izlaze u domovini, a vi ste stotinama kilometara daleko?
- Ovaj savet mog prijatelja ne treba pogrešno shvatiti; ja volim svoje komšije, ali isto tako volim promenu. Ona mi ne dozvoljava da stvari prihvatam za konačne, ona me svako malo prodrma iz zavodljivo-primamljive sigurnosti svakodnevnog. To ne znači da je po svaku cenu tražim, ali ću je rado iskoristiti ako mi se ukaže. Sada sam u Italiji i, naravno, imam svog mesara, pekara, kafić? Što se osećaja tiče, liči mi on na dopisivanje dva prijatelja svesna da su se odnosi među njima neminovno izmenili, da se među njima povećao i prostor i vreme, ali da uzajamna ljubav i dalje postoji.

Dve kriške iste stvarnosti

Primenili ste u romanu književni postupak u kome, pričajući dve priče, preplićete prošlost i događaje iz današnjice, među kojima su i oni koji asociraju na tragediju sa ovdašnjih prostora. Daje li to osnovnu dinamiku knjizi?
- Nisam razmišljao o prošlosti ili sadašnjosti, niti sam se svesno opredelio za određeni postupak. NJega je u procesu nastajanja odabrao sam tekst. U ?Korografiji? se radi samo o dve kriške jedne iste stvarnosti, dva detalja na jednom istom platnu. Ili staviću to ovako: ako je prvi deo, Knjiga o putniku, oko na ptolomejskom kanvasu, onda je drugi deo, Knjiga o Jozefu, njegova zenica. To je i Ptolomej kaćo u uvodu knjige.
Jasno je da neki delovi knjige mogu izazvati asocijacije na poslednju deceniju balkanske stvarnosti, ali mi to nije bila namera. Zlo je delatnost koja povezuje ljude širom ovog sveta, a uzrok mu je onaj pravi gospodar života, Strah, inače jedan od junaka ?Korografije?. Gotovo da nema zemlje koja nije imala svoj lični pokolj, bio on moralni, duhovni ili fizički.
Ono što zapravo daje, po mom mišljenju, dinamiku ?Korografiji? je mogućnost da se knjiga vidi/čita kroz dva sasvim različita sočiva. Ili da se vratim na kanvas: jedno sočivo nam omogućava da jasno vidimo i najsitniji detalj na njemu, a drugo da ga sagledamo u celini, sa distance. Ova dva plana se neprestano smenjuju, prepliću, u stalnom su pokretu. Iako ovo nije ništa novo, rezultatima sam zadovoljan.

Jednog od junaka vaše knjige predstavljate kao tragičnog pešaka na kraju jednog i početku novog stoleća, evidentičara smrti kojeg mučna i brutalna sećanja nisu ostavljala na miru, već su ga progonila opasnom upornošću vere i od njega zahtevala da se izjasni na licu mesta ... i koji odlučuje da stanje u kojem je sebe zatekao, prihvati na jedini mogući način - počinje da piše. Koliko pisanje, po vašem mišljenju pomaže da se oslobodi tih nanosa sećanja?
- Pisanje ne shvatam kao oslobađanje nanosa sećanja, niti bilo kakvu formu oslobađanja. To je zadatak psihijatrije. Drugi deo ?Korografije? govori o čoveku izgubljenog sećanja koji biva sve više zadovoljan takvim stanjem stvari, i koji se samo pred drugima interesuje za njegov pronalazak, da bi na kraju shvatio da upravo nedostatak sećanja može biti njegova prednost. Pisanje jeste jedan od načina da pristupim današnjem danu, da ga objasnim i zabeležim svoje iskustvo u nadi da i drugi dele moje poglede na svet.

Zaboraviti opšte lamentiranje

Pošto ste godinama van zemlje, ovdašnje događaje verovatno pratite iz neke druge vizure. Da li smo na kulturnoj sceni sveta, prvenstveno u Italiji u kojoj sada živite, posle godinama pominjanja samo po ratovima i turobnim događajima, sada prisutni i na neki drugi način?
- Mislim da na kulturnoj sceni sveta, pa i u Italiji, nikada nismo ni bili prisutni. Tu i tamo spomene se dobro poznata šaka imena i to je sve. Treba se zapitati da li mi imamo nešto, sem tragedija od kojih je svet više nego umoran, po čemu bi nas ostali zapazili, pamtili. Čuveni podatak da smo mi na ovim prostorima jeli viljuškom i nožem dok su ostali narodi čerečili piliće i prasad prstima ne može poslužiti kao osnova da se izgradi prisutnost jednog naroda na svetskoj sceni. Ovakvi podaci, zvani zanimljivost-trivija, znače jako malo milionima ljudi koji danas hodaju po žici prave bede i plaćaju žestoku cenu za potpuno odsustvo bilo kakve vizije svojih vođa. Da bi nas drugi poštovali i cenili moramo prvo sami sebe poštovati i ceniti, verovati u ovo što radimo da bi i drugi verovali u nas, zaboraviti opšte lamentiranje i kolektivnu paranoju koja kaže da nam ?neko? ne dozvoljava da napredujemo i da ?neko? to ne želi. Zadatak ni malo lak, ali nakon promena u poslednje dve-tri godine zasigurno moguć. Možda ovo zvuči isuviše idealistički, ali narodi na Balkanu konačno imaju šansu da svetu ponude viziju boljeg života. Da li smo to u stanju i kakva će ta vizija biti zavisi samo od nas.

N. Popov

01.01.00

Dnevnik
15.01.2003.

SAVREMENA PROZA
Magični minimalizam
Goran Mimica: KOROGRAFIJA; Stylos, Novi Sad, 2002.

Druga prozna knjiga i prvi roman Gorana Mimice (rođ. 1958. u Novom Sadu) sastoji se iz tri priče. Dve nisu vezane ni za jedno određeno mesto ili vreme, iako bi im najviše odgovarala srednjovekovna Evropa, a treća je smeštena u Italiju naših dana. One su povezane na naoko ne savršeno vešt, ali ipak zanimljiv način koji nimalo ne ometa čitanje. Najpotpunija je prva priča, o Putniku koji dolazi u grad od pet hiljada duša opasan zidinama, da bi napisao njegovu korografiju. Kako nam u uvodnoj reči objašnjava sam Ptolomej, korografija je geografija koja se bavi detaljima opisujući i najmanja mesta sa svim njihovim pojedinostima ili, jednostavnije rečeno, to je letopis ili hronika jednog utvrđenja.
Putnik u mestu zatiče Kralja, Kraljicu, Ludu, Kancelara, Velikog ratnika, Glavnokomandujućeg i Majstora, i svako od njih mu pruža svoju verziju života, specifično viđenje lokalne stvarnosti. Svaka od ovih sedam ličnosti (nimalo slučajan broj) predstavlja epitom jedne ljudske osobine koja se kroz priču razotkriva. Svaka od sedam osobina pretvara se u smrtni greh koji iznutra proždire i, nakon poslednje večere, nikom ne prašta. Zanimljivo je da se pri kraju ove priče (Knjige o Putniku), treće lice pretvara u prvo i briše subjektivnost naracije.
Glavne teme Korografije, kako Putnikove tako i Mimicine, su putovanje i sećanje, konkretno: bezuspešan pokušaj da se sačuva memorija posle promene sredine. Kao što Mimica, sledeći savet prijatelja koji kaže ?da kada upoznaš svoje komšije vreme je da se pakuješ i kreneš dalje?, svako malo izmišlja sebe ispočetka u novoj zemlji sa novim zanimanjem, tako i Putnik, Kuaf i Jozef više ni sami ne znaju gde su. Putnik se ni ne osvrće na retke prolaznike, Jozef odlučuje da se nastani u Bolseni jer mu se sviđa jezero i fasade kuća pred zalazak sunca, a Kuaf je u večitoj potrazi za svojim prošlim životom. Personifikacija apstraktnih pojmova u romanu podseća na velika dostignuća magičnog realizma, bogata mašta i nadrealni vremensko-prostorni predeli slede najbolju tradiciju Borhesa i naših postmodernista inspirisanih enciklopedijama i okultizmom, ali fabula (ili fabule) kao da je zaglavljena između nedovoljne obrađenosti i namerne, minimalističke nedorečenosti. Ponekad se čini da posle velikog nadahnuća piscu ponestaje daha.Najjači delovi romana su svakako groteskne obrade iskarikiranih likova, od Velikog ratnika, od glave do pete nakinđurenog ordenima, koji se u bizarnom ritualu valja po sopstvenoj bljuvotini do ogromnog grofa de Gregorija koji, nakrivljujući stolicu, njenim naslonom podupire sopstvenu stražnjicu. Pri opisu prenaglašenih crta upečatljivih epizodista, Mimica ne štedi ni samog sebe. Zbog nedostatka fizičkih anomalija, osim možda visine, autoironiji on podvrgava vlastitu ambiciju: ??grof Mimitz, dugajlija od dva metra, koji je oduvek flertovao sa pozivom pisca, verujući da je taj flert dovoljan da nekog načini piscem, kao da su velike mošnice, neka Jozef oprosti na izrazu, dovoljne da od čoveka naprave muškarca.?Bolju u zamisli nego u samoj izvedbi, Korografiju odlikuju veliki uzleti inteligencije i rečitosti koji se, možda isuviše naglo, na kraju gase. Kako napisati roman od nekoliko delova? Kao što nam je život sve brži i iscepkaniji, tako su nam i prozne celine sve kraće i nepovezanije. I pored očiglednih nedorečenosti, Mimica na ubedljiv način obrađuje fokus ovog dela: posledice večnog lutanja na svest lutalice oslobođenog samoobmane. I kroz najdelotvorniju, umetničku formu, potvrđuje zaključke kognitivnih psihologa: bez sećanja nema svesti, bez memorije nema ni istine.

Svetozar Poštić