Kraljevstva i izgnanstva

12.04.03 Politika

Pisanje o filmu je, na prvi pogled i prividno, najdemokratskija disciplina na svetu. Dovoljno je da neki strasni posetilac zamracenih bioskopskih dvorana, iliti gledanja filmova sa video-kaseta, DVD-DVX disketa, poželi da podeli svoje oduševljenje sa drugima, i da im objasni šta je u svemu tome dobro, a šta loše. Još ako je pri tom zavirio u neke filmske kurseve i druge škole (akademije), eto prilike da se žestokim izrazima razdvoji žito od kukolja.

Može i tako, jer nema jedinog i najpouzdanijeg puta kojim se može stici u ovoj oblasti. Postoji i nešto teži nacin, kojim se takode može stici do predvorja pakla (citaj: neobaveznost i beznacajnost). A taj podrazumeva studije filma, književnosti, vizuelnih medija i klasicne istorije umetnosti, izgradnju sopstvenog kategorijalnog aparata uz upoznavanje sa relativnom filmološkom i teorijskom literaturom, što podrazumeva ponajpre dobro poznavanje francuskog ili engleskog jezika i potom citanje najznacajnijih pisaca o filmu, u rasponu od recimo Andrea Bazena do Dejvida Bordvela ili Kristin Tompson (ovo dvoje potonjih su slucajno bracni par, što nam nimalo ne smeta), da ne redamo dalje.

I kad smo vec krenuli u rizican posao nabrajanja samo nekih preduslova za ozbiljno pisanje o filmu, pogotovu ako se piše filmska kritika, tu se podrazumeva moralni integritet licnosti (nepodleganje pritiscima raznih vrsta), izgradnja svoje skale vrednosti, i obuzdavanje jezika da ne bude brži od mozga. Gotovo sve ove osobine prepoznajemo u prvoj knjizi eseja i kritika "Kraljevstva i izgnanstva" mladog beogradskog kriticara Srdana Vucinica (1970). Dobro nacinjen izbor iz obilja radova koje je ovaj kriticar objavljivao u casopisima i nedeljnim novinama pokazuje ozbiljan analiticki pristup, izbegavanje brzih i prekih sudova, širenje kulturološkog horizonta unutar kojeg se filmsko delo sagledava u novom svetlu.

Ovu knjigu otvara nasušna meditacija o bioskopu u kojem se prepoznaju neke arhetipske crte drevnog hrama, tragicke pozornice, hipnoze, oniricko iskustvo, magijski i ritualni obredi, ali, ne manje važno, i novija tradicija cirkuske šatre i vašarskih svetkovina. Kao tumac i analiticar, Vucinic ne skriva sklonost ka osobenim autorskim poetikama kakve neguju jedan Vong Kar-Vaj, Džarmuš, Tarantino i Emir Kusturica, da pomenemo samo neke autore iz ovog izbora. Pri tom se on ne zadovoljava prepoznavanjem žanrovskih matrica i zatvaranjem filmskog jezika i dramaturgije u samoreferencijalni okvir (film kao zatvoren svet), vec rado hrli ka analogijama i dodirnim tackama (ukrštanje iskustava) sa književnošcu, istorijom umetnosti, pa cak i antropologijom i etnologijom. Time je film kao sinkreticka umetnost stavljen u ravan kojom se opravdava kulturološka i medijska važnost ove umetnosti.

U ogledu posvecenom kultnom filmu Živojina Pavlovica "Kad budem mrtav i beo" Vucinic suocava popularnog junaka sa nekoliko mitologema, od biblijskog junaka do modernog gubitnika, dok je u analizi poetike Živka Nikolica i Lordana Zafranovica pokazao brigu za nijansu i razlicitosti unutar našeg modernog filma. Odlican start: trku valja nastaviti uprkos svim otporima, i iskušenjima.

Milan VLAJCIC