Kultura novog kapitalizma

01.01.11

CM Komunikacija i mediji - 18/2011
Prisutan više od četiri decenije na globalnoj akademskoj sceni, Ričard Senet važi za jednog od najvećih živih američkih sociologa. Njegovo ime sigurno nije poznato u najširim krugovima, kao što je to, recimo, slučaj sa Slavojem Žižekom ili po mnogo čemu sličnom Zigmuntom Baumanom, no pregled njegove karijere ne ostavlja sumnje u prilog izrečenoj tvrdnji: harvardovac, nekada predavač na Jejlu i njujorškom univerzitetu, profesor socijalne i kulturne teorije u prestižnoj londonskoj školi ekonomije, vanredan profesor sociologije na MIT koledžu, osnivač njujorškog Instituta za humanističke nauke – samo su neke od crtica iz njegovog plodnog radnog veka kojima nije na odmet dodati članstva u Američkoj akademija nauka i umetnosti i Kraljevskom društvu za literaturu.
Rođen u Čikagu pre 68 godina kao sin dobrovoljca u španskom građanskom ratu (koji se prvo borio protiv fašista, a zatim i komunista), Senet je mladost proveo sa majkom (zakletom levičarkom) u jednom pauperizovanom čikaškom „projektu“. Isprva je obećavao kao violončelista, ali je po otkriću sindroma karpalnog kanala i operacije šake morao da prekine sa muziciranjem. Nedugo zatim, ranih šezdesetih godina prošlog veka, na poziv Dejvida Rismana, pisca uticajne „Usamljene gomile“, stigao je na Harvard, gde je otkrio novi oblik ekspresije koji mu je išao od ruke – pisanje. Osim naučnih dela, Senet je napisao i tri novele, takođe tri puta se ženio, a već 24 godine je u braku sa Saskijom Sasen, holandskom sociološkom naučnicom, koja se sa velikim uspehom bavi pitanjima globalizacije, međunarodne ekonomije i migracija.
Uzimajući u obzir sve ove činjenice iz privatnog života, nije neobično po čitanju Kulture novog kapitalizma (izvorno objavljena 2006. godine) okvalifikovati Seneta kao naučnika leve ideološke orijentacije, sa napomenom da nikako nije reč o piscu dogmatskog tipa. Naprotiv, literarno nadareni Senet, hvata se u koštac sa nekim od gorućih pitanja života i rada u današnjici vešto se poigravajući svojom besprekornom erudicijom i izoštrenim osećajem za detalj.
Polazeći od Marksove sintagme – „sve se čvrsto pretvara u pepeo i dim“, Senet elegantno prati tragove transformacije kapitalizma od kasnog XIX veka do današnjeg doba, koje je po njemu otpočelo krahom BretonVudskog sporazuma, faktičkim brisanjem državnih granica za kapital koji se tom prilikom strahovito oslobodio u investicione svrhe. Za Seneta nema sumnje da je ekonomska determinanta preovlađujuća u novoj kulturi, što je centralni termin njegove knjige, pojam koji shvata antropološki (a ne umetnički). Obilato se služeći nalazima socioloških klasika poput Vebera, (za koga Senet drži da je briljantno opisao nastanak nemačke birokratije u duhu vojničke pruske discipline), Amerikanac nastanjen u Londonu otkriva posledice napuštanja veberovskog „gvozdenog kaveza“ birokratije u kojem je podela rada garantovala sigurnost posla, jasan komandni lanac ali i jednoličnost rada, čega su se, podseća Senet, najviše gnušali simpatizeri i čelnici američke levice, oličene u radikalima iz šezdesetih godina prošlog veka (tzv. „šezdesetosmaši“).
Prateći svojevrsnu ironiju sudbine, Senet argumentovano tvrdi da je većina levičarskih zahteva iz tog perioda primenjena u sistemskoj praksi, otkrivajuću veliku zabludu kojoj je i sam, kao angažovan teoretičar, dugo robovao: zalaganje za rešenje po kome bi slabljenje ustrojstva institucija doprinelo humanijem životu ljudi. Umesto krute podele rada u kojoj se tačno zna svaki sistemski šraf, nove tendencije se ogledaju u činjenici da institucije i firme, na tragu one Marksove krilatice, prolaze kroz neprestane promene oblika svog ustrojstva funkcionišući kao neka vrsta mp3 uređaja, usled razdvajanja uloga rukovodioca i vlasnika, i distinkcije moći od autoriteta. Jedino što je sigurno je da je sve nesigurno – vojnički centralizam je maltene u potpunosti napušten kao princip uređivanja, a sigurnost zaposlenja je relikt prošlosti – na delu je konstantna revolucija koja sa sobom donosi teskobu, strah, paranoju, manjak poverenja ali i spremnost na permanentno usavršavanje i rad na nekoliko polja istovremeno.
Posledica toga je gubljenje značaja prošlosti i preferencija budućnosti. Novi poslodavci više cene snalaženje u novim situacijama nego nagomilano znanje i više će platiti trenutnu sposobnost nego minule zasluge. Nesigurnost rađa teskobu koja se pretvara u osećaj bespotrebnosti jedinke.
Nevolje nastaju kada se ovakvi postulati primene u praksi: birokratija je nesumnjivo manja, život je fleksibilniji ali ceh se isplaćuje tako što su ljudi nesigurni i primorani da pretvaraju u robu ono što je najpovršinskije u njima, stvarajući indiferentne i formalno labave odnose prema mestu zaposlenja i kolegama. Kao primer za ovo Senet navodi slučaj jedne firme u Americi gde zaposleni nisu umeli da izađu na kraj sa požarom upravo zbog nepostojanja jačih socijalnih veza, a isforsirani “individualizam” nema spremne mehanizme za kolektivne izazove, pitanja opšteg dobra i javnog interesa. Neke promene su očigledno izvršene isključivo radi njih samih, što je nesumnjivi domet svake “užurbane” revolucije. Interdisicplinarnost je prividno moćnija u odnosu na nekadašnji “fahidiotizam” oličen u doživotno zagarantovanom radnom mestu. Nažalost, ovaj progres je još površniji, nalaz je ovog autora.
Mnogo je ljudi, i u razvijenim zapadnim društvima, kojima nije uspelo da „uhvate za rogove“ ove promene već su ih one zgazile kao „tehnološke“ viškove, ljude prohujalog zenita, nesposobne da se prilagode. Ovim vremenima je takođe svojstveno i prebrzo smenjivanje ritmova tržišta koji abnormalno brzo penju do vrha da bi još brže bacali na dno, za šta Senet nalazi primer u sagorelim sudbinama programera iz Silicijumske doline.
Drugi stub savremenog društva po ovom piscu je moć marketinga i moć potrošnje koju naziva „strašću koja sagoreva samu sebe“. Drugim rečima, stvari mnogo primamljivije izgledaju na rafovima nego u vlasništvu, gde gube svoju primamljivost, „sagorevaju“ usmeravajući pažnju potrošača na drugi objekt želja i onda opet u krug. Pisac ove knjige dosta ubedljivo pokazuje da maltene beskonačni resursi robe bude takve sentimente kod potrošača, u šta (veoma osvežavajuće za teoretičare) Senet ubraja i samog sebe, navodeći primer njegove kupovine iPoda i padanjem na kolena pred argumentima reklame.
Sličan kriticizam autor ispoljava i prema primeni marketinških postulata u politici. Umesto prodavanja primamljivih slika Senet se zalaže za definisanje jasnijih politika koje će dovesti do suštinskog poboljšanja života i pribaviti sebi legitimitet koji sadašnjem globalnom političkom trenutku ozbiljno nedostaje. S druge strane, poučan je primer Blerovih liberala, koji su se tokom svoje reforme britanskog društva pogubili u njihovom stalnom redefinisanju, dovevši sebe u poziciju da više ni sami sebe ne razumeju. U tom smislu, Senet je i više nego pozvan da govori, jer je i sam učestvovao u definisanju i sprovođenju tih reformi, dolaskom Tonija Blera na vlast.
Senet nije među onima koji sa simpatijama gledaju na ove transformacije, no manirom iskusnog pisca ne dozvoljava sebi luksuz upadanja u primamljivu zamku bombastičnog kritizerstva, trudeći se i uspevajući da na što objektivniji način obradi brojne prikupljene činjenice. Kulturu novog kapitalizma nije moguće bliže žanrovski odrediti – u pitanju je delo koje je jednim svojim delom sociologija klase, drugim sociologija rada, a trećim sociologija grada, a u njen široki opseg tema ulaze i ekonomski, marketinški i politički motivi. Ono što je mnogo izvesnije je da Senet potpisuje vanrednu multidisciplinarnu knjigu koja u vremenu u kome se živi „u korak s vremenom“ uspeva da uhvati duh trenutne epohe na kritički ali i nepolemičan i blag način, na kakav su nas pisci sa druge strane Atlantika već navikli, bez suvišnih digresija i upotrebe „drvenog“ jezika.

Marko Nikolić