Laiciteti bez granica

01.12.11

Laicizam treba da omogući da čovek može da bude veoma verni musliman ili ubeđeni hrišćanin, ali da mirno živi sa svojom verom

Laicizam može da se definiše kao duplo odbijanje: odbijanje zvanične religije i odbijanje državnog ateizma, a njegov krajnji cilj je sloboda veroispovesti kao i jednakost i prava građana bez obzira na njihovu versku pripadnost. Da bi se došlo do ovih ciljeva, potrebno je da se politička vlast odvoji od verskih kao i da država bude neutralni arbitar između ovih različitih vlasti, kaže Žan Bobero, francuski istoričar i sociolog, specijalista za sociologiju religije.
Bobero, osnivač sociologije laicizma, na svetovnost gleda kroz istorijsku prizmu. Napisao je više knjiga i bio član mnogih komisija pri francuskim ministarstvima kulture i obrazovanja.
U Francuskoj je laicizam zapisan u ustavu i nijedna politička ili religiozna vlast ga ne dovodi u pitanje, iako ga svi ne tumače na isti način.

– Pošto sam mnogo manje kompetentan za ovaj region nego za Francusku, računam na svoje sagovornice i sagovornike da mi pomognu da napravimo poređenja sa ustavnim i političkim modelima ovde – kaže Bobero. – Možda jedno od najdelikatnijih pitanja jeste da se sloboda veroispovesti primeni ne samo na različite verske zajednice, već i na pojedince koji imaju različite odnose prema religiji. A bez te osnovne slobode, može li uopšte verski angažman da se smatra autentičnim?

Prema rečima Žana Boberoa, mnoge zemlje imaju elemente laicizma a da još nisu prihvatile taj pojam, niti su potpuno laičke.
– Norveška, na primer, ima nacionalnu veru, što zvuči suprotno laicizmu, ali norveški vrhovni sud je podvukao da norveško zakonodavstvo ne može da se povinuje moralnim normama zvanične Luteranske crkve i ovaj čin je nesumnjivi element laicizma – kaže on. – Apsolutni laicizam nigde ne postoji, već je u nekim državama laicizam čvrst a ujedno relativan. Recimo, odvajanje crkava od države je na snazi u Sjedinjenim Američkim Državama, što čini ovu zemlju laičkom, ali je laicizam ograničen jer ateizam nije na ceni.

Prema njegovim rečima, ateista može mnogo lakše da vlada u Kanadi nego u SAD, zahvaljujući kanadskom mehanizmu „razumnog prilagođavanja”.
– Kanada u svom ustavu pominje Boga, ali bilo je to 1982. godine i trebalo je napraviti razliku u odnosu na „ateistički komunizam” – objašnjava Žan Bobero i dodaje:
– Kanadska država je nezavisna od svih religija i ima neutralan odnos prema njima. Ona poštuje slobodu veroispovesti i teži da razvije jednakost među građanima. To i jeste najteži cilj koji laicizam teži da ostvari, a Kanada je bliža tom cilju zahvaljujući mehanizmu „razumnog prilagođavanja“ kojim se udovoljava određenim manjinskim zahtevima koji nemaju teške posledice po instituciju koja se prilagođava, a ne ugrožavaju ni tuđa prava. To je jedan savremen način da se ostvari laicizam.

Kad je reč o laicizmu i islamu, temi danas veoma aktuelnoj zbog sve većih migracija i arapske revolucije 2011, Bobero smatra da će verovatno biti potrebno da se postigne kompromis između umerenog islamizma i laicizma.
– Nažalost, mnogi u arapsko-muslimanskim zemljama ne prave razliku između laicizma i državnog ateizma – objašnjava on. – Pojam „građanske države“ predložen od strane Tunisa mogao bi da posluži kao osnovica za ovaj kompromis koji bi mogao da bude potrebna istorijska etapa. Treba se pozvati na suru iz Kurana koja kaže da „nema nametanja kada je reč o veri“. U zemljama u kojima je muslimanska zajednica u ekspanziji, laicizam treba da bude povezan sa borbom protiv diskriminacije, a kao dobar instrument da bi se to ostvarilo može da posluži kanadsko razumno prilagođavanje. Potrebno je izbeći rigidni laicizam koji ne bi poštovao specifičnosti islama i ritam integracije imigranata, ali bez odustajanja od fundamentalnih principa laicizma.

Bobero naglašava da je važno razlikovanje laicizma i sekularizacije. Laicizam, koji je blizak anglosaksonskom pojmu „secularism”, s tim što se izdvaja iz pojma „sekularizacije, pre svega se odnosi na red političke vlasti. Sekularizacija je izbor, ali nikako i obaveza. Laicizam treba da omogući da čovek može da bude veoma verni musliman, kao što može da bude ubeđeni hrišćanin, ali da mirno živi sa svojom verom. S obzirom na značaj sadašnjih mutacija, nije čudno da ima oklevanja, pa čak i tenzija, ali je važno da se preko njih dođe do novih načina da se živi zajedno, zaključuje Žan Bobero.

Gordana Popović

24.01.12 Republika

Knjiga ovo dvoje francuskih autora - koji su nedavno u Beogradu na KNU održali značajno predavanje - rezultat je temeljnih socioloških i filozofskih analiza laiciteta u modernoj državi. Oni za sobom imaju godine istraživanja o ovoj već vekovima aktuelnoj temi odnosa države i religija. Valjalo bi započeti i ovaj osvrt onim iz Spinoze - "Sloboda mišljenja se može dozvoliti ne samo bez štete po religiju i mir u državi, ali se ne može ni oduzeti bez opasnosti po mir u državi i samu religiju". Ako nema te slobode - dodavao je Spinoza - "biće ugroženi i usrdnost i istinska pobožnost". Ova opomena iz nje ovih traktata je neka vrsta nužnog upozorenja u svakom pristupu delu pomenutih autora. A njihove uvodne napomene su još važnije i tiču se "laiciteta bez granica". Pojam laiciteta oni upotrebljavaju u množini - ne postoji samo jedan model laičke države, niti je on svodljiv samo na francuski model od vremena velike revolucije iz 1789. Taj "model" ne treba odvajati od njegove upotrebe društvene i pravne. Ne treba ga vezivati samo - to je drugo važno upozorenje - za odvajanje države i crkve po

obrascu Brijanovog zakona iz 1905. Uostalom, pojam laiciteta se i ne koristi u tekstu tog zakona jer je tek ustavnim promenama 1946. pojam dobio svoje mesto u aktima pravne regulative. U Rusiji i Srbiji su danas država i crkva odvojene ali se klerikalizacija forsira i van zvaničnih pravnih akata - a religija i crkve i na modernom Zapadu svojim prisustvom govore za sebe. Ipak laička država je - ustrojena sekularno - jedini valjani okvir koji i samim religijskim institucijama i crkvajemci slobodu veroispovesti što nisu u stanju same crkve koje se međusobno glože oko primata "jedinospašavajuće". Kada to postane ideološki "obojeno" problem se još više komplikuje. Ovo delo je sinteza problema ali ga autori nazivaju traktatom i to s pravom čine. Svi su apsekti uistinu valjano naglašeni - laicitet je uglavnom pravna regulativa u svim zemljama, ali ona nije uvek dovoljna: tokom vekova a u novije vreme izrazito zakoni nisu neutralisali recimo agresivni i militantni ateizam na Istoku, niti su promenili mnogo u sve većoj prisutnosti religije i crkava u modernom društvu koja se često manifestuje radikalizacijom oblika klerikalizacije odnosno zamenom vere ideologijom. Naravno, i obrnuto.
Sve ovo samo potvrđuje ideju ovog traktata koja se temelji na nepostojećem još uvek modelu koji bio sveobuhvatan i prihvatljiv za sve.
U teorijskom mislu naglašavaju autori - zanemarivano je filozofsko prosvetiteljsko nasleđe a posebno ideje Dz. Loka. U tom smislu i danas se forsiraju floskule o kraju sekularizma ili ideološki obojenom nekakvoj "desekularizaciji". Ovo poslednje je prisutno i u Srbiji. Sekularizam i sekularizam su temeljne istine i stvarnost većine zemalja savremene Evrope, ali se ne bi smeli svoditi na dogmu, čega naravno ima. Prisutnost religina i crkava otvara i nove probleme koji se ne mogu tumačiti po nekoj šemi izvedenoj iz teorije. U Evropi danas nema teokratije u tradicionalnom smislu, ali ideološki naboj i u relagijama uspeva da nađe uporište - što je u nedemokratskim državama bezmalo uvek slučaj. Veoma je zanimljivo kako autori vide čudnu zamenu pojmova kakvi su laicitet i sekularozam koje ipak ne bi trebalo poistovećivati. Proces laicizacije nije ipak linearan ali to nije ni istorijski proces sekularizma. Ipak je proces laicizacije nezamenjiv jer se u njemu "mir u državi i društvu uvodi pravnim sredstvima". Zakon podjednako mora važiti za sve, i za tradicionalne crkve i za male verske zajednice - koje su često ugrožene od većih i tradicionalno etabliranih odnosno "priznatih". Na ta pitanja odgovara savremena "filozofija ljudskih prava" koja zakon može zaštiti kolektivno ali su ona ugrožena individualno kao pravo ličnosti da se određuje i u religijskom i u državno-zakonskom smislu. Kanonsko pravo naravno jamici slobodu svojima članovima u kolektivitetu i to i zahteva od države - ali državni zakon u laičkoj državi bi morao biti uvek "iznad" odnosno za njega su invidiualna prava primarna.
Traktat dvoje francuskih autora je jednako zanimljiv teorijski i u smislu analize zakonske regulative koja se naravno menja.
Primeri koje navode brojni su ali su još brojniji primeri otvaranja, aktuelizacije problema. Postoje - navešćemo jedan primer - jednostavne definicije koje nisu sporne - ali je stvarnost još bogatija i uvek bogatija novim otvaranjem problema. Čuvena je maksima slavnog francuskog socijaliste Žoresa - "Demokratija i laicitet su identični pojmovi". Međutim - naglašavaju autori - "stvarnost je uvek bila kompleksnija". Decenijama se Crkva rimska u Francuskoj odnosila negativno prema idejama i praksi Francuske revolucije ali danas se i u Crkvi rimskoj i katoličkoj ideje jednakosti i pravde povezuju sa idejama sadržanim u jevanđeljima. Naravno, Crkva još ne prihvata laicitet ali ga gleda - a u to je napredak - drugim očima - kao realnost. Sekularizacija doživljava "ubrzanje" u savremenom svetu, ali i identitet izvođen iz religija na svoj način ne kasni u tom procesu. Još jednostavnije rečeno lacitet ostaje dovoljan okvir i za religiju i za modernu državu - ako se odnosi urede na razuman način. Država ne sme da pristane na "državnu veru" a Crkva bi morala - a to teško ide - da prihvati pluralizam koji inače što se tiče različitih crkava i verskih zajednica vekovima postoji i u samoj Crkvi koja se jednako deli i "umnožava". Ovo delo nudi zaista vredno sociološko poimanje svih mena u društvu ali u Crkvi samoj i u tom smislu je nezaobilazno. Ono je to i po analizi teorijskih kontroverzi koje često dovode do bezizlaza ali posebno po smelom otvaranju problema koji su uvek novi - zanimljivo je da odgovori nisu uvek jednoznačni pa se "model" i ne uzima u jednini i konkretno se odnosi na svaku zemlju posebno - od Amerike do Evrope.
Posebnu vrednost ovom traktatu daje sistem referenci utemeljen na bogatoj bibliografskoj građi a ukazivanjem na izvore.
Pisan sistematično u klasičnom naučnom smislu pojma ovaj traktat se čita kao podsticaj istraživanjima i u drugim zemljama - posebno u onim zemljama gde se modeli "kombinuju" - ili gde se sekularizam uzima kao nužno zlo, a famozna desekularizacija vidi kao jedino rešenje u modernim državama. Čitaocima u Srbiji lako će biti prepoznatljivi problemi sa kojim se mi suočavamo svakodnevno i koji se uglavnom tretiraju u ključu dnevno-političkih potreba. Našli su Francuzi odgovor i na pitanje javne upotrebe verskih simbola ili "zelenog sala" u školama a kod nas se uglavnom ostaje na nivou registrovanja "incidentnih situacija". Uostalom, mi još nismo rešili odnos države i Crkve odnosno ustavna rešenja se permanentno relativizuju.
U tom smislu bi ova knjiga bila dobrodošla i u prevodu na naš jezik upravo ovde i sada.
Mirko Đorđević