Ljepši kraj

15.08.10 Koraci

Moderna književnost krcata je problemima i frustracijama lične i opšte prirode, a nekad i samo delo u sloju strukture ili značenja iskomplikuje početak ili završetak. Pirandelovi junaci (Šest lica traže pisca) tragaju za piscem (bez rezultata), a pisac romana Ljepši kraj bezuspešno traga za lepšim svršetkom. Ključni problem (uslov izdavača da pisac smisli lepši kraj) autor ostavlja otvorenim (baš kao i Pirandelo). Pisac se poigrava važnim aspektima čitalačke recepcije – iluzijom i uživljavanjem u svet dela. Simpatije koje junak stiče igrajući na kartu iskrenosti i samoironije, autor (iliti glavni junak) kuša do krajnjih granica, ostavljajući posao nezavršenim: „Ja još uvijek sjedim, buljim u ekran i smišljam što da napišem“. Kraj (i neulepšan) nosi olakšanje svima koji su prisustvovali transformaciji jednog života u rukopis. Roman se (uprkos tome što pisac nije udovoljio izdavaču) izborio za egzistenciju. Štampan je na radost svih koji su nestrpljivo iščekivali novi rukopis nosioca nagrade „Meša Selimović“, Bekima Sejranovića.
U maniru nagrađenog prvenca Nigdje niotkuda, junak romana Ljepši kraj ne može da se skrasi. Samoanaliza i iskustva akumulirana jurcanjem po svetu ne pomažu mu da bolje upozna sebe. Batrgajući se između unutrašnjih glasova, balkanskih, nordijskih i belosvetskih odredišta, ne uspeva da pronađe opipljivo egzistencijalno uporište. Krajnji rezultat su ponekad laboratorijski objektivna, nekad intuitivna zapažanja o sebi i svetu. Egzistencijalni smisao („lepši kraj“) izmiče junaku i on je svestan da će tako biti i ubuduće: „Uvijek je bilo tako: taj je strah uvijek bio tu, to nezadovoljstvo samim sobom i ostatkom svijeta“. U životnom bilansu junak izvlači poslednje dve godine iz ciklusa događaja koji se ponavljaju: „Tada, prije dvije godine... cijedio sam iz sebe posljednje kapi optimizma. Pokušavao sam misliti da ipak sve još može biti dobro, da se može početi ispočetka...“ Novi ciklus utemeljen poznanstvom s Ketrin ironično obrće mit o obnavljanju i novom životu. Prodavačica sa aerodroma, Ketrin, pomaže mu prilikom nesvestice ali je, sama, neizlečivo bolesna. Meseci sreće, trčanja na skijama, druženja i odvikavanja od hašiša vode ga u carstvo osrednjosti.
Bekstvo u Indiju pokazuje se izlišnim. Vest da je Ketrin na umoru dovlači junaka u Norvešku, kako bi i formalno potvrdio kraj epizode koja ga je, u jednom trenutku, nadahnula nadom. Adut za novi početak, ljubav, ionako izbledela, umrtvljena banalnostima svakodnevice, umire na mučan način.
Mučnina i gađenje zbog odsustva smisla prate junaka kako u realnom životu, tako i u snovima i košmarima zbog opijata: „Koliko se god život činio besmislenim, smrt se činila još besmislenijom... Sa užasom shvaćam da je ovaj svijet samo mračan dimnjak u koji sam se na trenutak sklonio od potere.“
Pisanje u dedinoj kolibi u Bosni takođe je pokušaj oblikovanja u formu osećaja besmisla. Privremeno sklonište od sveta, koliba u bosanskoj zabiti, predah je od panične potrage za prihvatljivim oblikom egzistencije.
Obilje vremena prilika je za razmišljanje o doživljenom i planovima za budućnost. Mnoštvo poslova koje je promenio – predavač na fakultetu u Oslu, poštar, prevodilac, kao i bogat društveni život i veze sa ženama svedoče o naporima junaka da se „uklopi“ u okruženje. U idiličnom ambijentu bosanskih brda nametne se i san o patrijarhalnoj porodičnoj sreći. Svest o prolaznosti zanosa i entuzijazma za neku ideju blokira aktivnost: „Koliko me bilo što u životu držalo? Bilo što? Bilo kakvo zanimanje, mjesto boravka, ljudi, žene, prijatelji. Nikad ništa.“ U potrazi za smislom glavni lik romana Ljepši kraj prokrstario je svet, vraćao se u zavičaj, zaljubljivao se u žene – Norvežanke, Kubanke, sklapao prijateljstva, menjao poslove. Trud mu nije pomogao da pronađe sebe: „Jer pravi ja zapravo ne postoji. Na tom ja naslagano je toliko slojeva da, kad bi ih čovjek uspio jednog po jednog odstraniti, ne bi ostalo ništa.“
Život i svet nađu način da odmetnike uvuku u svoje mehanizme. Nabavke u seoskoj prodavnici upetljaju junaka u otužnu priču o nedozvoljenoj trudnoći prodavačice gde mu je, mimo volje, dodeljena uloga spasitelja. Smušen i razdiran nerešivim egzistencijalnim dilemama, junak (u maniru Kamijevih i Kafkinih likova) snosi posledice događaja za koje nije odgovoran. U skladu sa mehanizmom romana apsurda, priteran uza zid, aktivno učestvuje u nečemu što ga se ne tiče. Vodi sa sobom u svet trudnu rođaku iz bosanske provincije.
Roman Ljepši kraj ne donosi razrešenje u smislu konačnog zaključka. Izvesne pomirljivosti ima: rođaka je dobila potrebne papire, beba je oraspoložila stanare i rodbinu a rukopis je završen. Autor podseća da još uvek smišlja lepši kraj koji mu izmiče. Isečci života, obilje događaja, humor i ironija, daju nam višedimenzionalnu sliku potrage za smislom. Osnovni problem, status izbeglice, u knjizi nije naglašen. Tragika na opštem planu, rat na Balkanu i posledice, prikazane su u detaljima u opisu likova: jednooki rođak Salih, Almin ljubavnik, ratni invalid bez noge, bradate vehabije. Ratni vihor koji je protutnjao Balkanom autoru nije izgovor za osećaj
nepripadanja. Posledice su vidne, ali ne i odlučujuće za osećaj besmisla. Pisan duhovito, krcat lucidnim zapažanjima o ljudima i svetu, Ljepši kraj Bekima Sejranovića spada u dela koja zabave, na mestima nasmeju i rastuže i, iznad svega, uteše čitaoca. I pored napadnih TV rialitija i proroka potrošačke civilizacije koji su se „ostvarili“ – priča o otuđenosti je i te kako otrežnjujuća i aktuelna, naročito ako je ispričana jednostavno i nepretenciozno.

Sonja Ćorović

06.06.10 e-novine.com

Biće veoma zanimljivo čekati treći roman Bekima Sejranovića, jer će on pokazati koliko je prave spisateljske snage u ovom piscu. Hteo ili ne, moraće da se menja, jer će se ovaj model iscrpsti i postaće samo prazna ljuštura. Do tada možemo uživati u Ljepšem kraju jer se ipak radi o štivu koje zaslužuje vrlo dobru ocenu
Veliki pisci se ne prepoznaju po prvom, već po drugom romanu. Prvi roman se dugo priprema, kuva se, vri, u njega ulazi i ono što treba da se nađe u njemu i ono što je višak, ali je obično napisan mladalačkom energijom i u sebi sadrži čežnje, snove i patnje mladog Vertera i/ili mlade Lote. U njemu do izražaja dolaze osebujnost i talenat koji nadomešćuju odmerenost i veštinu, koji se stiču iskustvom i treba da dođu do izražaja u drugom romanu. Istina, publika mnogo više voli prve romane jer su zavodljivi, ali po drugom pisci postaju značajni i zbog toga će za svakog od njih biti mnogo važniji.
Bekim Sejranović, dobitnik najveće regionalne nagrade Meša Selimović za 2008. godinu za roman Nigdje, niotkuda, svoj drugi roman - Ljepši kraj - objavio je paralelno u Srbiji i Hrvatskoj. Ovo je već drugi ovogodišnji primer ovakve saradnje između dva izdavača (u ovom slučaju Samizdat B92 i Profil, prošle godine se to dešavalo sa romanom Selvedina Avdića, a pre toga sa izvanrednim Arsenijevićevim Predatorom, čime se lista ne iscrpljuje) i to samo svedoči da se na prostoru bivše Jugoslavije obnavlja manje-više jedinstven jezički okvir, čiji se akteri zbog administrativnih barijera dovijaju preko raznih granica, ali sve svesniji da im one predstavljaju samo dosadnu i ne preveliku smetnju. Tekstovi taj okvir koriste i šire se u svim mogućim pravcima da bi došli do svojih krajnjih korisnika – čitalaca, ali zajedno sa njima ide i kapital, koji se u kulturi nikako ne može nazvati krupnim i čini nam usluge koje dugo sami sebi nismo bili sposobni da učinimo.
No, da li je Ljepši kraj bolji od Sejranovićevog prethodnog romana? Odgovor je - ne. Međutim, to ga ne čini slabim romanom, naprotiv. On u polju književnosti, koje se sve jasnije formira na jugozapadnom Balkanu, ima svoje visoko mesto, posebno iz perspektive srbijanske produkcije u poslednjih nekoliko godina. Njegova najveća mana ujedno je i njegova najveća vrlina. Ovaj paradoks mi se čini opravdan, jer je očigledno već nakon prvih nekoliko stranica romana da se radi o potpuno istom pripovedačkom modelu koji se preuzima iz prethodne pripovesti. On i dalje funkcioniše besprekorno, čak je i unekoliko poboljšan jer je čvršće strukture. Povezivanje vremenskih planova je izvedeno sa boljom motivacijom, a figura naratora kao vuka samotnjaka sa jasnije iscrtanim karakterom povezuje sve u jedinstvenu priču. Nije samo pripovedački model preuzet, već je i zaplet donekle preslikan iz Nigdje, niotkuda. U pitanju je ponovo porodična melodrama koja nemali broj puta preti da sklizne u patetiku, a ponekad bogami i zaviri s onu stranu književnosti, posebno kada na kraju dolazi do smrti jedne od junakinja. Takođe, sukob između Bosne i Norveške, odnosno istoka i zapada, juga i severa, hajdučije i sređene država, zbog ponavljanja ne dobija na težini kao u prvom romanu. Čitalac već zna šta da očekuje od Bekima Sejranovića i ne trudi se mnogo da svemu doda nove nijanse koje su evidentne.
Ljepši kraj je, bez obzira na moguću uronjenost u autobiografiju sopstvenog autora, što na koncu i ne treba da nas zanima, ispovedni roman bez premca. On, dakle, piše u prvom licu, insistira na autobiografskoj verodostojnosti, iako je davno pokazano da je autobiografija samo jedna od mogućih projekcija naratora koja se pri tom posreduje jezikom. Zbog te figurativnosti žanra (kako kaže Pol de Man), odnosno samog jezika, nemoguće je dosegnuti suštinu, srž, bit - drugim rečima, ona zaista za nas, kao ljudski rod, ne postoji jer sve što je iskazano/pretočeno u jezik podleže dekonstrukciji, a sve što nije iskazano – ne egzistira. Nije ni čudo da je završetak romana lep i važan trenutak u kojem se naslućuje pronalaženje određenog smisla u životu, kroz prihvatanje rukopisa od strane izdavača i to onog rukopisa kojeg je narator stvarao unutar samog romana. Dakle, pozitivan odnos prema postojanju - ljepši kraj - nalazi se u pisanju sopstva, iako je i pisanje sebe nemoguće, ako ćemo slediti velikog belgijsko-američkog teoretičara, odnosno moguće je samo kao predstava o sopstvu, a ne zaista samopisanje.
Ono što umanjuje vrednost Sejranovićevog romana jeste melodramski zaplet i sklonost ka patetici. Primetno i u prvom romanu, u Ljepšem kraju razvilo se dalje i na momente počelo da smeta. Odnosi u koje stupa glavni junak i narator nabijeni su emocijama jer se rađaju iz njegove emotivne praznine. Drugim rečima, pripovedač je u stalnoj potrazi za uzbuđenjima, čak i kada se sklanja od sveta, i veoma lako pada u snažne emocije. To je naravno lepo i ljudski, ali u književnosti se često sukobi sa estetski uspelim. Već sam naslov romana ukazuje na određenu „zaslađenost“ narativa, a priča o dve žene, Kate i Almi, sa kojima pripovedač stupa u različite odnose, prepuna je prejakih emocija za koje nije nađen odgovarajući objektivni korelativ. U tom smislu se čini da je, za razliku od prvog romana Nigdje, niotkuda koji je imao tu snagu autentičnog iskustva, Ljepši kraj veštački i nakalemljen na stvarnost, odnosno nedostaje mu životna uverljivost.
Biće veoma zanimljivo čekati treći roman Bekima Sejranovića, jer će on pokazati koliko je prave spisateljske snage u ovom piscu. Hteo ili ne, moraće da se menja, jer će se ovaj model iscrpsti i postaće samo prazna ljuštura. Do tada možemo uživati u Ljepšem kraju jer se ipak radi o štivu koje zaslužuje vrlo dobru ocenu.

Vladimir Arsenić