Ljubazni leševi

12.05.04 Danas

Etiketiranje: Pre no što vas, ljubazni čitaoci, izgubim u supkriptičkim katakombama, u koje pozivaju Penevski i Stefanović (dalje P.S.), treba reći glasno i jasno: "Ljubazni leševi" su verovatno najznačajnija skretnica u istoriji srpskog stripa. Kolosek iza nje može ostati pust i zarasti u korov, ali ne zato što njime nije trebalo ići, već zato što za to nije bilo petlje i moći. Mnogi su/bi hteli tuda, ali P. i S. su prošli prvi. (I verovatno zato "Leševe", kao zadah zaborava, prati neprijatan kritički muk.)
Eventualni alibi može biti da su tu prugu drugi već istrasirali drugde, spomenimo samo, na primer, ovde uvek nedovoljno poznate, Morisona i Mek Kina (Arkham Asylum) i Gejmena i Mek Kina (Signal To Noise), ali i gotovo sasvim nepoznate "stare" miljokaze, kao što su bizarni časopis "Skull" (iz 80-tih, gde su sa nekrofilijom počinjali Korben i Veič) ili Paskala Durija sa njegovim morbidnim vizijama u "Polu" (iz devedesetih) - pa zato "takvo lešinarenje ne može biti dobro jer je samo prvo gostovanje nekakvih copy-cats u vašem gradu".
Ali, P.S. nisu ponavljači.
Oni imaju svoju priču, a njoj odlično služe osvojene i usvojene, i za ovaj slučaj uspešno odabrane tehnike (i tehnologije). To što je Kristofori izmislio klavir, ne čini ga autorom Šopenovih preludijuma.
Autori su stilski onoliko pismeni koliko uspešno prilagode formu (i tehne) sadržaju, pri čemu dramaturški bitna (i fizički izdvojena i, ponekad, misteriozno nedostajuća - žale mi se prijatelji koji znaju za moj kompletan primerak!) knjiga u knjizi, t.j. grafičkom romanu, nije najmanje značajna originalnost ovog estetskog predmeta.
Da podvučem: ako nikada niste nabavili ni jedan strip u životu, blago vama, jer vam ovaj može biti prvi. A, ako jeste, opet će vam biti kao prvi (put).Jer od ovakvih stripova (trebalo bi da) počinje "novi talas", lavina, šta god hoćete.
"Leševima" možete prebaciti svašta, ali ne i da nisu uspelo delo. Oni najzad daju našem mejnstrimu tzv. alternativnog, eksperimentalnog, itd. Stripa1 - što je samo po sebi paradoksalni ili naprosto apsurdni contradictio in adjecto srpske grafičke zavere iz predpenevskijanske ere - dignitet ozbiljne umetnosti.Otud "Leševi", (baš zahvaljujući tome što su jedan najzad(!) uspeli srpski strip-eksperiment) po taj isti "mainst(r)eam", otvaraju opasnost akademizma, pogubnu po svaku avangardu, ali to je već druga priča.

Disekcija
U "Leševima", vaš duševni, gostoprimljivi komšija - mrtvozornik (što se nikako ne sme mešati sa nekim nevernim grobarom), patolog Dušan(!), istražuje (opasnu, ali bez sumnje grafičku) zaveru Ministarstva smrti, potpomognut svom silesijom svojih bošovsko-brojgelovskih, kadaveroznih "zemljaka-pacijenata" i spomenutom knjigom u knjizi ("Preživeti autopsiju" izvesnog Andreja Gramatika), koju dobija u opskurnoj antikvarnici od nametljivo-razmetljive prišipetlje (i zaista samo autor P. mora položiti račun kako neko takav može da radi na onakvom mestu); a prišipetlja ga, kad zaželi da se prikaže anarhistom (iako je, u stvari, samo mo-mentalni terorista), optereti i mudro-mučaljivom, a rečitom životinjkom, evoluciono apsurdne, jedinkovrste. U stvari, možda zavere i nema (na kraju će nas smutiti ista (anti)kvarna prišipetlja), već se samo radi o Dušavnoj bolesti-na-smrt.
Jednom rečju, u "Leševima" su usta puna smrti i umiranja. A zaista, tu ni jednog ni drugog nema "ni za lek". No, njih se i ne treba bojati, naglašava P., treba se bojati dekonstrukcije. Otud strip (vizuelno) naseljavaju slike onih koji su preživeli autopsiju (leševi jesu pokrpljeni, ali kod njih erekcija, felacija i srodnog ima "na pretek") i onih koji to još (sasvim) nisu. Tegoba procesa potcrtana je izvesnim brojem stalno prisutnih, raščepljenih kadavera, u (stalno) započetom stadijumu autopsije. Eh, ta dekonstrukcija! Niko je ne voli; to je prljav posao; neko mora da je radi... Zašto? E, na to odgovor nećemo dobiti ovde. Od autora treba tražiti dopunsku literaturu (nastavak?). Kao perfidan detektivski pisac, P. nam ni na samom kraju ne otkriva svoje anatomske karte (onoga što treba da se zna, t.j. ne daje nam dovoljno konopca kako bi se i sami mogli obesiti).
Verujte, sve to ima i dublji razlog. Radi se o tome da je grafička novela - eminentno superherojski žanr. P. to odlično zna i adekvatno ga para(o)dira. On sam, kao uzorni kafkijanac, svestan je da teško da ima ičeg kafkijanskijeg od superheroja.2
- Solipsizam superheroja (P. to zove "virtuelnošću"): mrtvozornik, prosektor ne može da umre (baš kao što Dušan ne može ni da pronađe/pokaže - dušu). Niti to može bilo ko drugi u "Ljubaznim leševima" (uključujući, videli smo, i samog čitaoca - usled nedostatka autorskog konopca, sećate se?).
- Prosektor samo sa sobom može umno da govori. Svi ostali lupetaju gluposti i/ili kasandrijeme3, ili muče. U jednoj kafkijanskoj atmosferi, to je "legitimno". Kao i to da sve mudre ili makar poetske floskule Prosektora nisu kadre da odvedu dalje od puta koji mu je sudbinski iscrtan po imaginarnoj isprekidanoj liniji reza/šavova disekcije po grudima.
A čitaoci (ne manje i stvaraoci) stripa? Sve go superheroj do superheroja, gospodo moja! Ko bi još inače tako nešto "virtuelisao" u 21. veku? Njihove maske su korice i table strip-sveski, koje navlače preko očiju. Tvrde korice i mrki tonovi sepije samo menjaju orijentaciju i metod vigilanata. Svi mi, učesnici rituala stripa (kakav god predznak mu dali), podjednako smo virtuelni. A ako bismo hteli da budemo dosledno evolucionarni - razlika je (možda) u stepenu, ne u suštini.
Filozofski strip? Zar je moguće vinuti strip do tako superherojskih visina? A šta ako je filosofiji samo to preostalo? "Dosetka postmodernista da deficit epohalnih ideja proglase za vrlinu" (M. Božinović) naterala je filozofe da krepaju kako od smeha, tako i od sramote, a učinila i da se sve velike misli i misaoni sistemi još samo u stripu (i to samo vrlo solidno maskirani) mogu ozbiljno razmatrati. Ne zbog mudrosti. Već da bismo preživeli autopsiju koju mudrost nad nama vrši. I to je suština našeg straha od superheroja: zato mi ne želimo da navučemo masku preko lica/glave (baš kao što to prosektor radi), mi hoćemo povez preko očiju.

KajzerŠnit: "Scriptura", t.j. scenario
P. je i kao pisac - (po)es(i)ejista, dakle, nešto između pesnika i esejiste (uz pridodatu dozu "theorie" grandomanije), kao i svaki veoma obrazovan čovek, a opterećen talentom i izvesnim moralnim udlagama. Već sam način na koji on misli hermetički je i blizak "kripti". Zato P. mora da uloži đavolski dramaturški napor kako bi okolnosti (koje samo sa mnogo muke i blagonaklonosti možemo nazvati "pričom") uredio tako da one daju iluziju ikakvog sleda događaja, a nekmoli još i "istrage". P. je gotovo van-helsinškim naporom uspeo da jedan gotovo "vanzemaljski" tekst u(s)pokoji, t.j. strip-dramatizuje, što ga, u očima potpisnika ovih redova, čini sjajnim scenaristom. Neki već prebacuju kako je i taj hermetički tekst ionako P.-ov, te da ga on nije morao odabrati, već uzeti/napisati neki "comix-niji", pa je otud i sva ta rabota - šizofrena. No, takve zaista treba prepustiti autopsiji. Bez vodiča za preživljavanje.
Dalje, da je P. superherojski pisac dokazuje i njemu karakterističan nedostatak bilo koje osim unutrašnje, psihološke dijegeze - on neće da zna za priču. Samo za preživljavanje i proživljavanje. Ako se išta zaista "dešava", dešava se unutra, u biću "heroja", i ako se nađe u spoljnoj stvarnosti, projektuje se iznutra. Pa kako je sve to obavezno vezano i za viši, duhovni plan, radi se i bukvalno o nečem tragičnom, nečem iznad heroja.
Osim toga, P. ne vredi da uhodite. Baš kao da je prosektor iz sopstvenog stripa, iako najavljuje da je (grafički) zaverenik, iako reklamira sjajnu borbu (definitivne definicije, simboličke funkcije tela, smrti, bivanje virtuelnim, etc.) sve za šta ćete moći da ga uhvatite je njegovo novo, vrlo hudinijevsko bekstvo. Hoću da kažem, tip je čudan fajter. "Poanta" njegovog stila je u radu nogu!
I, najzad, (kad su obrazovani i "teški" ljudi) scenaristi imaju perfidan uticaj na svoje crtače. Situacija je još pogubnija ako su scenaristi i (zatomljeni) crtači, kao P.

"Vizura", t.j. iluminacija
S. je duhovit slikar i dizajner, rasan ilustrator. On je mekinovski ilustratorski iluzionizam prilagodio P. esejistici: stilski je pročistio prostor (retko je tu nešto više od klaustrofobične dvoplanske scenografije, gde "draperije" boja vise i padaju po likovima, zagušujući ih i prisiljavajući čitaoca da se vrati tekstu); izbacio je tipično mekinovske ready mades (sa kojima ni sam majstor ne zna uvek šta bi počeo, ali su mu, eto, postali obligatni "brand"), što dosledno pojačava gustinu atmosfere metafizičkim implikacijama, radije nego likovnim sredstvima. Umesto ready mades, tu su naprosto sjajni, izuzetno elegantni dizajni posmrtnica, kovčega... I duhovito "složena" knjižica u knjizi, da ne zaboravimo!
Dosledna, srednjovekovna morbidnost vremena jedne "crne smrti" S., može biti i osveta ilustratorskom kulučenju za bukvare i ostalu umivenu dečiju propedevtiku.
Intervencija kompjuterom u likovno delo: Postoji, naravno, ali nas, ljubazni čitaoče, ne treba da je briga za to. Mi smo konzumenti iluzije. Ako je ona dobra, ne marimo za cilindar ili štapić ili samog mađioničara. Uostalom, kompjuter uvek ostavi otiske po likovnom delu, kao slon po zavejanoj šumi. U ovom slučaju, na sreću scenariste i ilustratora, zavejana šuma ostavila je tragove po slonu.
Dakle, kako? Pa, (svakog) Mekkina je lakše stići nego prestići. Dakle, manimo se Mekkina.
Ubuduće, dajte nam pravu Ivicu.

Borislav Stanojević