Ljudske vibracije

27.06.14 Dnevnik - Novine i časopisi

Darko Tuševljaković (1978) pripada novoj generaciji srpskih pisaca čija se pretežna interesovanja kreću u relacijama žanrovske fantastične književnosti. Naravno, ovu odrednicu valja shvatiti krajnje relativno, odnosno pre svega kao tačku polazišta i najširi okvir autorovih interesovanja pošto žanrovsko pripadništvo (naučnoj fantastici, epskoj fantastici ili hororu), čak i na ovim prostorima, prestaje da bude piščev fatalni usud.
Žanrovi, pre svih naučna fantastika, decenijama unazad na širokoj svetskoj sceni otvaraju svoje dojučerašnje zabrane uticajima drugih literarnih iskustava, od glavnog književnog toka do bliske žanrovske „sabraće“. Ovo se usmerenje, imenovano kao „slipstrim“, pokazalo kao podsticajno i produktivno donoseći dela nove, drugačije osećajnosti i estetike istovremeno postavljajući i pred autore teže, strožije zahteve.
Tuševljaković je na literarnu scenu izašao 2002. godine serijom kraćih proza, objavljenih u „papirnoj“ i „elektronskoj“ periodici odnosno zbornicima-antologijama, kojima se otkrivao kao autor višestrukih interesovanja i sposobnosti.
Godine 2010. objavljuje prvu knjigu, roman „Senka naše želje“, smešten na prostore grada Pančeva iz bliske prošlosti, u kome se motivi „bildungs romana“ prepliću sa elementima misterije i mračne fantastike. „Senka...“ je pokušaj odstupanja od žanrovskih etalona odnosno njihovog variranja i nadgradnje uz insistiranje na uverljivosti atmosfere obojene melanholičnim tonovima.
REČ KRITIKE
„Ljudske vibracije“ (Čarobna knjiga, 2013) je zbirka sačinjena od priča kojih su četiri do sada bile neobjavljene a preostale su bile dostupne pažnji čitalaca ali su, u međuvremenu, manje ili više menjane/dorađivane. Neke od priča kreću se u prepoznatljivim prostorima žanrova, od naučne fantastike (naslovna „Ljudske vibracije“) do horora („Razotkrivanje“). U „prelaznih stadijuma“ se, pak, mešaju naučna fantastika i horor („Pali anđeli“, „Pre i posle smrti“), odnosno horor izmešta iz jednoznačnih žanrovskih obrazaca u ambicioznije sadržaje („Hrana za životinje“). Nekoliko priča funkcioniše na temeljima realističko prosedea koji se transformiše/mutira u fantastiku manje ili više logički objašnjenu: ako su u priči „Dok ne dođu šejtani“ crni psi ubice ne samo faktička pojava već i alegorija, u priči „Napolju nema nikoga“ fantastika je proizvod bekstva dečije psihe iz brutalne situacije; „Izgubljene godine“ i „Zemlja snova“ pak variraju probleme životnih ambicija jedinke zatečene u bračnoj ulozi i u njima je iskorak iz realnog znak odmaka/bekstva iz rutine svakodnevnog odnosno njenih zahteva koji brišu individualnost. Tuševljaković insistira na međuljudskim relacijama, postupno gradeći tenzije i idući od trivijalnog ka neobičnom, uznemirujućem otkrivanju/pojašnjavanju događaja. Ako se fantastično kanališe u žanrovski prepoznatljive situacije (vampira ili napredne tehnologije) reč je o svežim, dopadljivim varijacijama/pomacima. Kada, pak, autor dozvoljava elementima začudnog da se nesmetano razvijaju (pre svega u priči „Pre i posle smrti“ ili, u manjoj meri u „Hrani za životinje“) rezultati su još intrigantniji i uzbudljiviji. Rečju, „Ljudske vibracije“ su niz stilskih vežbi u okvirima i izvan žanra kojima se Tuševljaković potvrđuje kao darovit autor velikih potencijala.
Ilija Bakić

12.04.14 e-novine.com

Najčešće zaslepljeni sopstvenom veličinom, originalnošću, autentičnošću ili čime god pisci ne dobacuju daleko. Jer, da bi se stiglo do nivoa na kojem možete samog sebe da procenite mora se neuporedivo više čitati, a mnogo, mnogo manje pisati

Valjda su najgore knjige one u kojima vidimo da je autor/autorka neko ko ima potencijala i ko ume da napiše dobru priču ili dve, ali onih ostalih sedam-osam ostaje na nivou početničkih grešaka. To svedoči o nedostatku pravilnog razvoja književnog talenta za šta odgovornost treba tražiti u uništenoj časopisnoj sceni jer se nekada u časopisima „kalio čelik“, a danas, čak i kad izlaze, niko ih ne čita, kao i u tržišno orijentisanom izdavaštvu (ovu sintagmu treba uzeti sa rezervom jer niti postoji ozbiljno izdavaštvo, niti postoji tržište, ali poverujmo za trenutak for the sake of the argument da je to moguće u zemlji Srbiji) koje se zarad maroderskog profita odriče instance urednika, te rukopis u velikoj meri ostaje nepromenjen na putu od prvog čitanja do konačnog oblika u knjizi.
Čarobna knjiga je jedan od klasičnih novovekovnih izdavača. U njihovom opusu nalaze se Pinčon i Balard, čak i Teofil Pančić od skora, ali i priličan broj naslova o ishrani, zdravom životu ili samopomoći – jednom rečju radi se o svaštaru koja se preporučuje jeftinom proizvodnjom, popularnim cenama i nadom da će ubosti hit. Postaje simptomatično da mnoge izdavačke kuće žele da oponašaju Lagunu, kao da jedna takva kuća nije dovoljna za broj čitalaca u Srbiji. No, u pitanju je privatan novac i svako ima pravo da ga troši kako želi, jedini problem leži u tome što onda dobijamo poluproizvode kao što je knjiga Darka Tuševljakovića Ljudske vibracije koja je verovatno mogla da bude i mnogo bolja da je bilo nekoga da piscu u nastajanju pruži poneki savet, sugestiju, da ga natera da makar razmisli o onome što je napisao.
Naime, ukoliko čitamo samo poslednju priču iz zbirke (čiji je podnaslov devet priča, što nije referenca na Selindžera), koja nosi naziv „Pre i posle smrti“, pomislićemo da se radi o zaista vrsnom autoru koji uspeva da jednu staru ideju nastalu u okviru žanra dovede do paroksizma i da je pretvori u ubedljiv psihološki portret, pri tome ostajući na jedan iskrivljen način veran uzusima koje je prihvatio. Ako je Oster u Njujorškoj trilogiji od običnog napravio metafizički krimić, onda je Tuševljaković od SF priče napravio nešto što bih nazvao egzistencijalni SF, priču u kojoj se stvarnosti i vremena prepliću uz nagoveštaje morbidnog zločina, a sve se završava u postapokaliptičnoj pustinji. Sve u svemu, ova priča koja bi mogla biti za nijansku sređenija predstavlja remek delo u odnosu na ostalih osam.
Krenuvši od poslednje ka prvoj, sledeća u nizu je priča „Pali anđeli“. U njoj se takođe javlja jedna veoma zanimljiva ideja koja se mogla neuporedivo bolje eksploatisati. Naime, radi se o mogućnosti da se istorija istražuje i menja u televizijskoj emisiji, u reality programu koji se zove Hi-stori. Odlična ideja, međutim, upropaštena je loše izvedenim ljubavno-horor zapletom u kojem se otvorena mogućnost na loš način sužava i zatvara. U žanrovskoj književnosti postoji problem motivacije koja bi trebalo da sledi određenu logiku i da se razvija u skladu sa uzročno-posledičnim vezama. On je očigledan kako u književnosti, tako i u drugim medijima, najpre mislim na film i televiziju. Međutim, dok se u ovim potonjim sve to da razumeti i opravdati nedostatkom novca, odnosno vremena, u književnosti to ne bi smelo da bude od presudnog značaja. Ipak, najčešće jeste. Uvođenje vampira na kraju pripovetke čini se nametnutim da bi se narativ na neki način priveo kraju. To je urušilo čitavu kompoziciju koja je širinom zahvata bez po muke mogla prerasti u roman.
U Tuševljakovićevoj knjizi postoji nekoliko priča koje se bave porodicom. Nažalost one su prilično neuspele – ili su pretvorene u kič kao u priči „Zemlja snova“ ili su melodramatične, patetične i potpuno u neskladu sa verovatnim i mogućim poput priča „Napolju nema nikoga“ ili „Izgubljene godine“. Strahovito je, čak i za mnogo iskusnije pisce, baratati sa smrću dece u tekstu jer je mogućnost skliznuća u kič ogromna. To jesu veoma važne teme i zaslužuju svoju umetničko-književnu obradu, ali ne na ovaj način. Dobronamerno se može istaći autorska hrabrost da se uhvati u koštac sa ovim temama, ali je njegov neuspeh toliko očigledan. I priče „Hrana za životinje“ i „Ljudske vibracije“ se na neki način bave porodicom i porodičnim odnosima, istina ovde su deca odrasla, ali se postavljaju pitanja ko je i zbog čega spreman na žrtvu, odnosno koliko je moguće pomoći bližnjem. Iako nisu bez ozbiljnih mana („Hrana za životinje“ je preduga sa očekivanim krajem s obzirom na „montažu“ delova priče, a „Ljudske vibracije“ deluju neverovatno, motivacijski gledano), ove priče spadaju u bolje u zbirci. Ovo se, nažalost, ne može reći za priču koja otvara zbirku, „Dok ne dođu šejtani“. Na stranu njena moguća ideološka ostrašćenost, problem je mnogo strukturalniji. Teško je poverovati da bi se neko ponašao kao što se ponaša Sokol, posebno u okolnostima u kojima se našao. Čini se da autor nije bio svestan remek dela Selvedina Avdića Sedam strahova sa kojim je njegova priča veoma lako mogla stupiti u intertekstualni odnos i time se uzdići iznad naivnog krika za pravdom.
Ljubavna priča Razotkrivanje bavi se vampirizmom – trenutno veoma popularnom temom među tinejdžerima. Ipak, ova ljubavna priča je mogla biti neuporedivo uverljivija, posebno je nejasno zbog čega je lik majke presudan, odnosno zašto baš susret sa njom predstavlja tačku na kojoj počinje razrešenje, koje je, uzgred budi rečeno, očekivano. Pripovetka je delom prepisana iz Intervjua sa vampirom, delom iz nekog herz romana, a nedostaje joj doza ironije koja bi je na neki način učinila stvarnijom, odnosno uverljivijom. Može se reći da to i jeste hroničan nedostatak ovog autora, odmak od romantičarskih tema kojima se bavi.
Bez obzira na sve, nije ovo najgora knjiga koja se može naći u moru gluposti koje se svakodnevno pojavljuju u štampanom i/ili elektronskom obliku. Zato je i šteta jer mogao/morao je ovaj pisac i bolje. Odgovornost na autorima/kama u srbijanskoj književnosti je prevelika i samo oni/e najsvesniji/e mogu da je prevladaju i ponesu. Najčešće zaslepljeni sopstvenom veličinom, originalnošću, autentičnošću ili čime god oni ne dobacuju daleko. Jer, da bi se stiglo do nivoa na kojem možete samog sebe da procenite mora se neuporedivo više čitati, a mnogo, mnogo manje pisati.

Vladimir Arsenić