Fridrih Niče (Raken, 1844-1900), Vajmar), nemački mislilac, esejist i pesnik, rođen je u protestantskoj porodici (otac mu je bio sveštenik). Posle očeve smrti o njemu su se starale isključivo žene. Vrlo je rano pisao pesme i komponovao. Na njega su naročito uticali A. Šopenhauer i R. Vagner. Od 1869. do 1878. bio je profesor klasične filologije u Bazelu, gde se sprijateljio s J. Burkhartom, J. Bahofenom i F. Overbekom. U Francusko - pruskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac (u sanitetskoj službi). Godine 1872. počeo je da objavljuje, ali ga dugo nisu uvažavali. Nakon što je zbog bolesti bio napustio profesorsko mesto, pretežno je boravio u Italiji, na Rivijeri i u Gornjem Engadinu (Sils Marija). Godine 1889. duševno je oboleo, pa se o njemu brinula najpre majka u Naumburgu, zatim sestra Elizabet-Ferster Niče u Vajmaru. U Ničeovom filozofskom stvaranju obično se ističu tri perioda. U prvom periodu Niče je pristalica Šopenhauerove filozofije (pre svega njegovog voluntarizma) i Vagnerovih muzičkih shvatanja (Rođenje tragedije iz duha muzike, 1872; Nesavremena razmatranja, 1873). U drugom - Niče je blizak pozitivizmu, prirodoslovlju (Ljudsko, suviše ljudsko, 1878-1880; Jutarnja rumen, 1881). Treći period odlikuje se isticanjem metafizičkog elementa, postepenom razradom učenja o volji za moć (Vesela nauka, 1882; Tako je govorio Zaratustra, 1883-1885; S one strane dobra i zla, 1886; Genealogija morala, 1887; Antihrist, 1888; Sumrak idola, 1889; Volja za moć, 1901), Putnik i njegova senka.
07.09.06 Vreme
Tortura Ničeom
Ljudsko, suviše ljudsko, Fridrih Niče
Gotovo istog trenutka kada je Niče poslao Vagneru primerak tek odštampane knjige Ljudsko, suviše ljudsko, prispeva mu, "čudom smisla u slučaju", pošiljka upravo od Vagnera, partitura Persifala sa posvetom: "Svome dragom prijatelju Fridrihu Ničeu, Rihard Vagner, Kirhenrat". O tom "čudu smisla u slučaju" Niče ostavlja slikovitu belešku: "Ovo ukrštanje dve knjige beše kao da začuh ominozni zvuk. Nije li zazvučalo kao da se mačevi ukrstiše? U svakom slučaju obojica to tako osetismo: jer obojica ćutasmo...". U to vreme Vagner je, naravno, već bio Vagner, ali Niče je tek postajao Ničeom i na svom putu postajanja onim što jeste morao je da se oslobodi uticaja svojih velikih uzora i inspiracija, pre svih Šopenhaura i Vagnera. Ljudsko, suviše ljudsko, knjiga za slobodne duhove, kako stoji u podnaslovu, svedočanstvo je Ničeovog oslobađenja, ali i svojevrstan obračun sa samim sobom, savršeno nesentimentalno razaranje svega onoga na čemu počiva njegovo čudesno mladalačko delo Rođenje tragedije. Ako su u prvom periodu za Ničea religija (ne hrišćanstvo, nego religija kako su je razumeli stari Grci), metafizika i umetnost bile vodilje do samog srca stvarnosti, do jezgra sveta, do tajne bića, sada se sve preokreće: nauka, kritičko osvešćenje i metodička sumnja postaju povlašćeni instrumenti saznanja. Religija, metafizika i umetnost nisu više temeljni načini dolaska do istine, nego iluzije koje valja razoriti. U središte Ničeovih uvek "nesavremenih razmatranja", dospeva čovek, pa će neki od prilježnijih ničeologa drugu Ničeovu fazu (koju sačinjavaju još i knjige Osvit i Radosna nauka – kod nas iz nepoznatih razloga prevedeno kao Vesela nauka) odveć hitro razumeti i kao antropologiju, odnosno ulazak u pozitivistički period. Stvar je, međutim, kako to već stoji sa Ničeom, kudikamo komplikovanija.
U Ecce homo, kasnom spisu o sopstvenim spisima, Niče će Ljudsko... nazvati spomenikom jedne krize. Oslobađajući se Šopenhauerovih metafizičkih formulacija i Vagnerovog obogotvorenja muzike, Niče se, ubijajući svoje očeve, susreće sa krizom autoriteta. Ali na drugoj ravni otvara se još jedna kriza, mnogo presudnija, mnogo teža, kriza sa mnogo dalekosežnijim posledicama nego što je "napuštanje roditeljskog doma": Niče se, naime, suočava sa krizom vrednosti koje se nalaze u temelju čitavog jednog sveta (a Šopenhauer i Vagner noseći su stubovi te konstrukcije). Ljudsko... je utoliko i najava jednog velikog, epohalnog obračuna, jednog do tada nezabeleženog nasrtaja na moral, dakle na sve ono što je oblikovalo i samoga Ničea. S obzirom na to da se ustremljuje na ono neustremivo, s obzirom na to da kreće u potkopavanje (subverziju, reklo bi se savremenim rečnikom) onoga što se ne sme potkopavati, pojmovi koje Niče koristi i koji su njegove odveć ljudske tumače naveli da ga proglase pozitivistom, zapravo nemaju smisao koji im se pridaje u postničeanskom poretku stvari. Ničeova nauka, odnekud, mnogo više liči na umetnost nego na nauku onako kako je doživljavamo danas, metodička sumnja mnogo je bliže mahnitom uverenju nego dekartovskoj inspiraciji, kritičko osvešćenje, pak, tek je nastavak dekonstruktivne prakse koju je Niče ubedljivo demonstrirao već u svojim ranim spisima. Najzad, ono ljudsko, ono odveć ljudsko iz naslova knjige, što je temom kritike slobodnih duhova, nipošto se ne sme shvatiti kao kritika bezazlenih ljudskih slabosti, kao ono čemu je svaki čovek sklon, kao ono što ga, na određeni načion, čini upravo čovekom, dakle njegove slabosti, ništavnosti, beznačajne pobude ljudskih taština. Naprotiv. Niče se obrušava na "višu podvalu", njegova kritika suviše "ljudskog" smera na nad-ljudsko, on izvodi genealogiju "idealizma". On se, dakle, ustremljuje na ono "nad-ljudsko" jer nadljudsko je suviše ljudska iluzija! "Sve što je ljudima do sada metafizičke pretpostavke činilo vrednim, strašnim, zabavnim, sve što je te pretpostavke proizvelo, jeste strast, zabluda i samoobmana; vera u te pretpostavke učvršćivala se najgorim, a ne najboljim metodama saznanja. Otkriti ove metode kao osnovu svih postojećih religija i metafizika znači opovrgnuti ih" (str. 19-20). Metafizička volja za spoznajom samo je maskirana potreba, samo jedna suviše ljudska nužda.
No, čak i ako je ovo središnji momenat, Ljudsko, suviše ljudsko suviše je velika, suviše duhovita, suviše složena knjiga da bi se mogla svesti samo na to. Ona vrvi od rukavaca, ona meandrira, ona se talasa, ona zavodi i izvodi, ona razočarava i ushićuje, ona je gruba i tanana istovremeno, naivna i lukava, ona je, pre svega i iznad svega, zadovoljstvo u čitanju genija koji postaje svestan svoje genijalnosti. Utoliko Ljudsko... valja razumeti više kao prelaz ka remek-delima kakva su Zaratustra i Genealogija morala, kao očaravajuću (i raščaravajuću) pripremu za njih, kao sondiranje terena za neopisivi događaj dolaska, a manje kao nekakvu pozitivističku Ničeovu menu.
No, ne ni samo to. Ako recepcija Ničea u savremenoj filozofiji znači više od puke konstatacije, a znači jer Niče nije tek jedan među filozofima – on je lakmus epohe – onda je i uvid da upravo Ljudsko... doživljava renesansu u savremenim filozofskim tokovima svojevrsni pokazatelj koliko su nam Ničeovi slobodni duhovi danas potrebni, koliko je naše doba, doba jedne čudne slobode, zapravo u svojim finijim strukturama negde sklerotično i koliko nam upravo jedan mahniti genije tu može biti putokazom. Najzad, nikada na ovim prostorima neće biti dovoljno uvek iznova upućivati na Ničea: "Biti dobar Nemac znači degermanizovati se. (...) Naime, ako neki narod napreduje i raste, taj narod uvek kida opasač koji mu je dotad davao nacionalnu spoljašnjost: ako ostane nepomičan, ako počne malaksavati, oko duše mu se vezuje novi opasač; sve tvrđa kora obrazuje takoreći zatvor čiji zidovi bivaju sve viši i viši. Ako, dakle, neki narod ima vrlo mnogo toga što je čvrsto, onda je on dokaz da on želi da se okameni i da bi voleo da se pretvori u spomenik (...). Zato okretanje prema nenemačkom jeste uvek znak najsposonijih ljudi u našem narodu" (str. 403). Pa vi sad vidite. Nemci su, uz neopisive muke, nekako izbegli petrifikovanje i monumentalizaciju. Srbi još nisu. Zato bi, po uzoru na onaj genijalni skeč sarajevskih neoprimitivaca, valjalo doneti zakon – po hitnom postupku – koji dozvoljava torturu Ničeom. Pa ko malo nacionalno podilkani evo mu kazne od 15 min. do više meseci/godina čitanja Ničea. Po glavi.
Ivan Milenković
