Logor posrnulih žena

11.08.12

Pedesetih godina prošlog veka Čehoslovačku je snašla “invazija krompirove zlatice”. Komunistička propaganda proglasila je najezdu ove štetočine za imperijalistički napad i optužila Zapad da na teritoriju ČSSR-a baca bubu koja je u štampi nazvana imperijalističkom. Radnja romana “Logor posrnulih žena” smeštena je upravo u doba ekspedicija protiv američke zlatice; u prve decenije nakon Drugog svetskog rata koje je poznati slovački pisac Anton Balaž detaljno prikazao u njihovoj kompleksnosti.
Jedne večeri, u Vidrici, delu Bratislave koji je tih godina bio poznat po prostituciji, nekoliko muškaraca u tamnim odelima napravilo je raciju. Po naređenju sa vrha, pedesetak prostitutki odmah je poslato u radni logor koji će od njih “stvoriti čestite žene i drugarice”. Balažov roman, koji odlikuje složena i bogata kompozicija, opisuje kako te strasne dame prolaze kroz fazu pročišćenja koja čeka “sve poražene klase”. Logorski kolektiv u tom trenutku broji i 753 politička i privredna prestupnika, 499 parazita, 132 asocijalaca, među njima najviše kockarskih varalica i lažnih prosjaka; 53 bivše prostitutke, 58 pripadnika policije jedne neimenovane formacije, 2 konja i 16 pasa čuvara.

Kazamat u komšiluku

- Ne smatram da je prostitucija bolest, odgovorio je Anton Balaž na pitanje novosadskih gimnazijalaca koji su učestvovali na tribinama ovogodišnjeg Prozafesta.
- Od početaka civilizacije ljudi pokušavaju da se reše prositucije, ali do sada nijednom društvu to nije pošlo za rukom. Ono što je mene zainteresovalo, kada je reč o ovom pitanju, jeste socijalizam koji je došao sa hiljadu novih stvari. Hiljadu prva bila je želja da se društvo obračuna sa prostitucijom, rekao je Balaž.

Anton Balaž rođen je u Lehoti 1943. godine. Prozaista je, dramski pisac, publicista i autor nekoliko televizijskih scenarija. U razgovoru o “Logoru posrnulih žena”, koji je u okviru edicije “Sto slovenskih romana” u Srbiji objavio Arhipelag, objasnio je kako je došao do priče o Vidrici.

- Tema me je zainteresovala zbog toga što sam odrastao malo dalje od prostora na kome se nalazio taj logor. Imao sam sedam ili osam godina kada su prostitutke pobegle iz logora i došle kod nas, u selo. Bio je to jedan od najvećih doživljaja! Do tada nikada nisam video ženu sa šeširom. Prošlo je nekoliko decenija. Napisao sam više romana, a onda mi je palo na pamet da bi trebalo da pišem o tome, najpre zato što se slovačka književnost nikada nije bavila takvom temom. Slovačka književnost je jako čedna, a moj roman je pokušaj da prekinem s tim. Neka vrsta obračuna sa čednošću.

Pored toga što nudi preciznu sliku posleratne Slovačke u svim njenim klasnim nijansama, Anton Balaž piše i odu ženskom telu. Ubrzo po dolasku u radni logor, jedna od najzavodljivijih junakinja ne može da prestane da gleda u svoje telo. Nekako podsvesno, saopštava narator, ona počinje da shvata da će na duže vreme to biti jedina “slobodna teritorija” koju u logoru može da odbrani. U zagušljivoj atmosferi barake posrnulih žena koje je novo društvo optužilo za nemoralnu prošlost i gde je zatvorenicama, bivšim prostitutkama, po posebnom naređenju zabranjeno da noću skidaju gaćice – sve kipti od zanosnih oblina i strasti.

Gotovo je neverovatno kako pisac uspeva da u atmosferi koja nalikuje jugoslovenskom crnom talasu na filmu, otvori izuzetno snažnu erotsku dimenziju priče, bez obzira na to što državni organi uporno oblače prostitutke u državne spavaćice. U isto vreme, žensko telo jeste predmet želje, ali i jezivog zlostavljanja. Dok kod pojedinca budi različite vrste najlepših i najjačih strasti, nago telo se, kada je o državnom aparatu reč, tretira kao objekat za mučenje – kao slobodna teritorija koju treba ukinuti.

Filmska verzija

Anton Balaž slatko se nasmejao kada ga je jedan novosadski gimnazijalac upitao koji je njegov tip žene, ukoliko se izbor svede na društvo koje je opisao u romanu.

- U toj galeriji likova nalazi se prostitutka Magda. Životne okolnosti odvojile su je od njenog deteta. Ceo njen trud svodi se na želju da omogući detetu bolji život. Da nabavi bonove za šećer, da se vrati, odgovorio je Balaž.

Satira Antona Balaža ostaje suptilna i tiha gotovo do samog kraja romana. Nešto eksplicitniji i groteskniji oblik dobija tek kada “tajni izlagači Nepogrešivog Učenja” donesu odluku da se dvogodišnja kazna prinudnog rada preinači na petogodišnju, to jest kada grupa izgladnelih ljudi pokuša da po svaku cenu provali u logor iz koga dopire miris gulaša. Ograda počinje da popušta, jer “njeni genijalni projektanti” nisu mogli ni da pretpostave da će jednog dana neko pokušati da silom uđe u zatvoreni prostor, a ne iz njega pobegne. Ovakve scene otvaraju pitanje logora kao večitog mučilišta čiju svrhu, na kraju priče, ne razume ni njegov komadant.

Nekadašnji intendant, pa zamenik, pokušava da u magnovenju podvuče crtu i nabroji koliko je bilo prestupnika, “krivih zbog svoje pogrešne rase, zatim pogrešne nacionalne pripadnosti, klasnog porekla – a sutra, koga ćemo tamo dovući sutra?” Ne bi ga iznenadilo “ni da to budu Marsovci.” Da li komadant logora uspeva da prevaspita žene koje su odmah na početku proglašene istorijskim leševima?

- Najveći promašaj socijalizma jeste u tome što je pokušavao da promeni svet, a da pritom nije promenio ljude. Zbog toga nije uspeo, odgovara kratko pisac.

Logor posrnulih žena imao je četiri izdanja u Slovačkoj, preveden je na nekoliko jezika i doživeo svoju zapaženu filmsku verziju.

- Filmska verzija romana nastala je u trenutku kada slovački film skoro nije postojao. Snimljen je zahvaljujući stranoj pomoći. S obzirom na ekonomske okolnosti, zadovoljan sam kako je film na kraju ispao. Prikazan je na festivalu u Berlinu, imao je tri projekcije, a zatim je bio na mnogim međunarodnim festivalima. Imao sam priliku da budem na tim festivalima sa rediteljem Lakom Halamom, objašnjava Balaž.

Anton Balaž bio je portparol prvog slovačkog predsednika Mihala Kovača koji je stupio na dužnost 1993. godine. Pre dve godine objavljeni su memoari bivšeg predsednika i ministra finansija, pre toga bankara kojem je u pisanju pomagao njegov bivši portparol.

Nedavno je i sam objavio publicističku knjigu u kojoj je, ovoga puta bez fikcije, izneo još neka sećanja na Vidricu, deo Bratislave koji će ostati zapamćen i zahvaljujući njegovom “Logoru posrnulih žena” koji se neprekidno kreće između požude i gađenja, između želje i ukidanja strasti. Čaj sa bromom, koji u logor stiže iz zaliha ministarstva zdravlja, metafora je u kojoj se ogledaju očajnički potezi države da jednom rukom zavede red, dok drugom hvata krompirovu zlaticu.

Mića Vujičić (Novosti, Zagreb)

23.04.12

O radnim komunističkim logorima saznao sam od čoveka koji ih je osmislio, a zatim i sam proveo u njima osamnaest godina - kaže slovački pisac Anton Balaž

Slovački pisac Anton Balaž, klasik moderne slovačke književnosti, ovih dana gostuje u na 6. međunarodnom novosadskom festivalu proze - „Proze festu”, kao i kod svog beogradskog izdavača „Arhipelaga”, koji je u ediciji „Sto slovenskih romana” objavio njegov roman „Logor posrnulih žena”. Knjigu je prevela Zdenka Valent-Belić.
Anton Balaž (1943) je i u knjigama „Senke prošlosti”, „Ovde živite”, „Hirurški Dekameron”, „Doživotna ljubav”, „Hronika srećnije budućnosti”... prikazao sliku totalitarnog društva, dok je u delima napisanim posle devedesetih godina osvetlio holokaust slovačke jevrejske zajednice.
„Logor posrnulih žena” prikazuje totalitarno posleratno društvo u kojem se nepoželjni slojevi, među kojima su prostitutke i šverceri, poslati u radne logore na prevaspitavanje. Po ovoj priči 1997. godine snimljen je istoimeni film. Strašnoj temi radnih, a zapravo koncentracionih logora, Anton Balaž pristupa ironijski, kroz humorne forme groteske i persiflaže, poigravajući se ideološkim metodama koje navodno treba da zavedu red, moral ipromene. Posle racije sprovedene u sumnjivom delu Bratislave „prijateljice noći” dovedene su u logor u kojem treba da prođu kroz „pročišćenje poraženih klasa”, i da od „radnica gospođe Venere” postanu drugarice. U piščevoj duhovitoj aluziji na „cvetanje hiljadu cvetova”, one učestvuju u projektu „Hiljadu uboda za Staljina”, u kojem vezu zavesu sa posvetom: „Velikom Staljinu zahvalne slovačke drugarice”. Ideolozi prevaspitavanja promišljaju „društveni seks” i načine kako da podanice najstarijeg zanata, koji se ipak ne može istorijski poreći, održe u granicama morala. Neki su otišli čak i toliko daleko da napišu „Seksualnu utopiju”, da odlučuju o tome koja je rasa, koje klasno poreklo „pogrešno”.
- Do teme za ovaj roman došao sam tokom svog dugogodišnjeg novinarskog iskustva, u trenutku u kojem je jedna od društvenih tabu tema bila i tema logora, kao i ruskih gulaga. Paradoks je da sam prve informacije dobio od Danijela Okamija, marksističkog filozofa i pesnika, koji je osmislio radne logore, a zatim i sam proveo u njima osamnaest godina. Ovaj čovek je smatrao da se društvo može prevaspitati, i upravo zbog toga su i prostitutke ušle u taj projekat osvešćivanja. Ispostavilo se da to ne funkcioniše - kaže Anton Balaž.

Poznati slovački pisac, koji je stasavao u zlatno vreme praške škole filma, kaže da su i dva velika pisca bila direktni podsticaj za nastanak ovog dela: Solženjicin sa svojim delom „Arhipelag gulag”, koji je Balaž pročitao u Parizu 1978. godine i čija ga je forma opčinila, kao i Bulgakov.
- Tako sam shvatio da se i kod teških tema može primeniti gogoljevska groteska - dodaje Balaž.

Naš sagovornik objašnjava da je u Slovačkoj ovaj proces zatvaranja određenih društvenih grupa bio na snazi čak do 1989. godine i pada Berlinskog zida, i da je 1968. godine, po ulasku Sovjetske vojske u Čehoslovačku, pet stotina hiljada ljudi, među kojima su bili i vrhunski intelektualci, bilo sklonjeno. Ipak, padom komunizma, kako kaže Balaž, shvaćena je vrednost slobode.
- Senka koja se nadvija nad slobodom danas, kao i cena koju ona ima, nikada ne mogu biti tako velike prepreke kao u vreme totalitarizma - smatra Balaž, koji se dostojno podsmehnuo „orgastičkoj” prirodi totalitarizma, večitom odnosu politike i seksa, moći i nagona. To komentariše na sledeći način:
- Bila mi je privlačna ideja o tome što su prostitutke u tim logorima bile slobodne i hrabre, upravo zbog toga što su poznavale političare i imale svest o tome da oni ne mogu biti drugačiji od ostalih muškaraca. Svi skandali koje su političari imali sa ženama zapravo potvrđuju ovu moju ideju. Socijalizam je propao zbog toga što nije shvatao da je ono instinktivno u čoveku jače i da se ne može vaspitavanjem tek tako promeniti. Ali, upravo je fašizam vešto iskoristio podsvesno i instinktivno u čoveku. Da nije bilo toga, ne bi tako brzo uzeo maha. Nasuprot tome, komunizam je pošao od ideala ljudske prirode i težio da postigne savršenstvo, a kada je shvatio da je taj ideal nemoguće ostvariti, isto tako je vrlo brzo pribegao nasilju. I fašizam i komunizam susreli su se u istoj tački - nasilju.

U razgovoru saznajemo da Anton Balaž poznaje i našu literaturu. Kaže da je najpre čitao dela Dobrice Ćosića i Oskara Daviča, kao i Danila Kiša.

- Oduševljavam se Kišovim pristupom istoriji i dokumentu, kao i načinom na koji ih je on transponovao u književnost. U Kišu vidim i svoj uzor. Međutim, ima puno dobrih slovačkih prevoda poezije Vaska Pope. Jedna čitava pesnička generacija stasala je na uzoru Pope.

Marina Vulićević

05.07.12 Vreme

Erna se plašila pošto ju je prevaspitavanje u drugaricu zateklo bez gaćica

Za decu postsocijalizma, koja gutaju Žižeka, bistre Altisera, sa razumevanjem čitaju Badjua i dive se Čomskom, neustrašivo nasrću na Wall Street, gade se užasa (neo)liberalizma, pružaju nesebičnu podršku bizarnim tipovima poput Kastra, Čaveza ili Moralesa (sa bezbedne udaljenosti, doduše), kače po zidovima svojih soba postere sa likovima drugova Lenjina i Če Gevare i sanjare o komunizmu, roman Antona Balaža Logor posrnulih žena (Arhipelag 2011, prevod sa slovačkog Zdenka Valent-Belić) verovatno izgleda kao zezanje. Na jednoj svojoj ravni on to i jeste. Neposredno posle pobede nad nacizmom nova čehoslovačka vlast, sve u nastojanju da uspostavi novi vrli svet i izgradi novog vrlog čoveka, organizuje raciju u jednom bratislavskom kvartu razvrata, kojom prilikom pohapsi prostitutke i pošalje ih u logor za prevaspitavanje tela i duše. Među utamničenim ženama dominira nekoliko živopisnih likova: prostodušna i ne previše inteligentna Erna koja ima problema s profesionalnim pristupom svome poslu, naročito kada je o mornarima reč, pa umesto da im, kako je i red, uzme pare na ime seksualnih usluga, ona ih, slaba na njihova tela sa ukusom mora, besplatno časti sobom (što joj koleginice zameraju); Manda, Ernina prijateljica i mentorka, žena zamašnih telesnih atributa, istovremeno privlači i plaši muškarce koji, na njeno ne malo razočaranje, često samo odremaju na njenim velikim grudima, ne usuđujući se da se posvete i drugim delovima tog druslog tela, posle čega ona postaje nervozna i nezgodna; Udovica, zrela dama koja svojim držanjem budi radoznalost kako muškaraca tako i žena; Rija Amala koja, s razlogom, više voli konje nego ljude; Karmen, atraktivna striptizeta koja se, zarad erotskog neizdrža, upušta u krajnje opasne avanture u logoru. S druge ideološke, moralne i rodne strane (međ’ muškinjem, to jest) takođe imamo živopisne likove počev od logorskog doktora Zigmunda, inteligentnog i vazda neispavanog kockara i cinika, koji ostaje suzdržan na sve izazove ženske logorske populacije, sve dok se, jednoga dana, u njegovoj ordinaciji ne pojavi...; Homiča, entuzijastičnog i zbunjenog referenta za kulturu bez ikakvog seksualnog iskustva, razapetog između polnog nagona i vernosti partiji i zadatku; komandanta logora koga, u profesionalnom smislu, dolazak prostitutki načisto izludi; partijskog ideologa i neopisivog idiota Blaženog, kao i opakog bezbednjaka Plažaka. Prostitutke, dakle, valja prevaspitati i od njih napraviti poštene drugarice koje će raditi na polzu socijalističke otadžbine. Taj će se preokret u njihovim životima, po mišljenju mudrog logorskog i partijskog rukovodstva, postići na taj način što će se, s jedne strane, ženama zabraniti svaki kontakt, a naročito seksualni, sa muškarcima, dok će ih, s druge strane, nova vlast pripremiti za Srećnu Budućnost tako što će ih obučiti nekom korisnom zanatu kakav je, recimo, šivenje. Sve to biće prožeto učenjem rodoljubivih pesama i obrazovno korisnim predavanjima u slobodno vreme. Problem sa socijalizmom je, međutim, u tome što je on, kako bi rekao Kolakovski, potpuno savršen sistem koji zanemaruje samo jednu sitnicu - ljude. Zasnovan na kretenskim premisama koje direktno protivreče zdravom razumu, iskustvu i pameti, što će pripadnice drevnog i teškog zanata odmah osetiti na sopstvenoj koži, socijalizam nije (bio) drugo do proizvođenje robova. Jednako je, naime, besmisleno učiti zanat ako se ukida privatna inicijativa, kao što je besmisleno prostitutke "lečiti" od seksa tako što će im se, u logoru punom muškaraca, zabranjivati dodir sa njima.
Anton Balaž je izdanak srednjoevropske književnosti i filma, a naročito onoga što je iznedrila disidentska čehoslovačka umetnost u vidu Kundere, Škvoreckog, Hrabala, Havela, Mencela ili Formana, dakle majstora koji su tmurnoj stvarnosti prilazili sa neuporedivom lucidnošću i rezigniranim humorom. Balaž posmatra socijalizam kroz naočare apsurda, bez komentara ili objašnjenja. Konstatacija, recimo, da se logorašu Vandelinu Kopčoku dodeljuje vanredno odsustvo zato što je samoinicijativno organizovao sakupljanje krompirove zlatice, iako, doduše, zlatica nije pronađena na poljima krompira, rečitije je od svakog komentara. Utoliko će utamničene seksualne radnice, smeštena u nemoguću situaciju i od duge apstinencije izrazito napaljene, Balažu da posluže kao savršen dekonstruktivni model. Balaž nije fanatik realizma, pa se ne opterećuje detaljima po kojima ženama koje opslužuju ko zna koliko mušterija dnevno najverovatnije nije do prekovremenog rada na istu temu - njemu je stalo do toga da ukaže na nasilnu prirodu autoritarnog sistema, na to da takav sistem i samu prirodu želi da potčini ideološkim perspektivama, da pokaže kako logor nije greška sistema, već njegova radosna posledica, nužnost, sastavni element. Da sloboda pojedinca nije pretpostavka autoritarnog sistemu, već izuzetak. Nemoguća situacija, dakle, u logoru proizvodi takvu napetost da se čitav sistem nezadrživo raspada. (U stvarnosti će, nažalost, da potraje.) Posebna i nipošto slučajna stavka su Cigani koji, dabome, svima smetaju i koje niko ne želi, pa ni komandant logora, ali oni uporno nastavljaju da žive, odbijaju da izvrše kolektivno samoutamanjenje, pa će dva epizodna lika, dvojica mladih "pastuva" koji mirišu na dim, a i sami umeju da namirišu priliku, u nepristojnim i sasvim sočnim scenama prilično dobro da se provedu sa nekoliko logorašica, a ni njima, logorašicama to jest, neće biti rđavo. Naprotiv.
Ono što se krije iza lepršavog tona ove knjige, jeste ono što deca postsocijalizma nikako ne bi smela da ne znaju: socijalizam nije bio plemenita tvorevina koja ukida kapitalističku eksploataciju čoveka nad čovekom (u socijalizmu je, rekao bi Radio Jerevan, potpuno obrnuto), već opaka i ubilačka praksa koja je, u ime Radosne Budućnosti, proizvodila ili robove ili leševe. Ostalo nije relevantno.

Ivan Milenković