Lorens Darel: biografija

12.12.16 Danas

Knjiga Lorens Darel, biografija Gordona Bokera, koja se nedavno pojavila u izdanju IK Karpos, u prevodu Sonje Vasiljević ne predstavlja zvaničnu, uglađenu biografiju velikog autora. Za one koji su Ijubitelji Darelovog lika i dela, zaljubljenika u umetnost i Grčku, žene, telesnu Ijubav i stvaralaštvo („pišem kao što drugi Ijudi vode ljubav, za mene je pisanje porok“), ovo delo može biti pomalo neprijatno iznenađenje. Za one, pak, bespogovorne obožavaoce ovog pisca – evo prave literature. Zar Darel nije u Kvartetu napisao da je „dobro zlo okrenuto naopako“? Zar nije on tvrdio „da srce dobija sve što želi, a plaća dušom“? Evo knjige koja ruši sve mitove i iluzije…
Krajem februara 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak, Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se, u vreme kad je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, več su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… „Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom“. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ boje su koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke. „Dosađivao sam se još otkako sam se izvukao iz majčine utrobe i nikad nisam pronašao nešto što bi me zaista zadovoljilo… Uvek sam se smatrao mrtvorođenim… i uvek sam se osećao veoma post- humno…“ piše on.
Odrastao je pikarski, mahom veselo, avanturistički. Njegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar zalet za svako dete. Čitav svet bio je njegov dom. Pa ipak, Grčku je voleo najviše. A ko se može odupreti „širokim japanskim kraterima bisernosivih oblaka nad Albanijom, zaslepljujućoj kišici koja sipi poput zlatnog praha i crnom pokrovu žitke vode…“ Detinjstvo Darel provodi u Indiji i Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. U osamnaestoj neuspešno pokušava da upiše Kembridž. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. U jednom londonskom noćnom lokalu zarađuje za život prebirajući džez na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“ govorio je kasnije. Srećan je što nije uspeo da završi „Oksbridž. Seks je daleko bolji način da se spozna svet od univerziteta“, beleži. Prvu ženu, Nensi (a biće ih četiri), upoznaje tako što na vratima pokušava da joj proda usisivač. Prelepa plavuša, kojoj tepa bandera, jer je viša od njega tri glave, podleže njegovoj ogromnoj energiji, umetničkom zanosu i šarmu. Ubeđuje porodicu da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije. Dolaze na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora“. Tu Darel piše svoju čuvenu Crnu knjigu, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje ni jedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. Rukopis šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu“. No, Crna knjiga nije zavitlana u Senu. Predgovor joj piše niko drugi do T. S. Eliot.
Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. U Kairu se brak sa Nensi završava. Ispostavlja se da Darel ima i svoju tamnu stranu, on je amoralan, opsesivno vezan za seks i surovost Nensi sa devojčicom koju su dobili bukvalno beži od njega. Lorens je očajan, teši se da će pisati, ponavlja da je „rođen sa pisaćom mašinom u ustima“. U Kairu se u topografiju živopisnih predela uklapa se i jedan ženski lik. Prelepa Jevrejka, Eva Kon. Postaće druga gospođa Darel. Imaće devojčicu Sapfo. Aleksandrija i Egipat prerasli su u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, Aleksandrijski kvartet. No, dok rukopisa još nema na hartiji, službuje u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Tu se muči, zauvek prestaje da bude levičar, u Trstu kupuje limuzinu koja je hromirana, ogromna, bleštava i koju Darel hoće da proda lično Titu. Poslednje noći pred polaska iz Beograda, Eva doživljava prvi nervni slom. Eva završava u duševnoj bolnici u Trstu, devojčica ostaje kod njega. Kasnije, premeštaju je u Englesku. Uprkos jadu, Kvartet fermentira u dnu Darelovog sna.
Godine 1957, na Kipru završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti Aleksandrijski kvartet. Prva rođaka budućih nastavaka je Justina. U trenutku nastanka Justine, Darel srećno živi u jedinom braku u kome se nije mučio, sa Klod Ford. Drži na krilima mapu stare Aleksandrije i priseća se ulica, parkova i bordela koje je zaboravio.
Ovaj roman Darel je gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od ličnosti ovog velikog dela. Tu caruje ‘“mek, tup zvuk aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, oseća se ukus poljubaca, nežnih, ali i pervetuiranih i veštih, kao i onih tako neveštih „da su podsećali na prve oblike štamparstva“ Kvartet ne podseća mnogo na Darelova dela napisana pre njega. U odnosu na njih, deluje kao simfonija spram preludijuma.Darel je na muljaču sveta, odgovorio Aleksandrijom, veličanstvenom muljačom ljubavi i strasti, pri tom ispisujući divnu i ingenioznu rečenicu – „Srce dobija sve što želi, a plaća dušom“ kao i „Grad postaje čitav svet kad čovek voli jednog od njegovih stanovnika“. Roman postiže uspeh, ali Darel ne nalazi sreću. Njegova kći, Sapfo, izvršava samoubistvo, nakon dugog lečenja kod psihoanalitičara, gde stalno spominje oca u kontekstu psihološkog ili fizičkog incesta. U njenom dnevniku iz 1965, pisanom u Grčkoj, stoji da je sa četrnaest godina imala abortus. Zauvek će ostati tajna da li je u jednom trenutku Darel odlučio „da srce dobije ono što želi, a da plati dušom“. Ili je Sapfo potonula u tamne lavirinte psihe gde iluzije i strahovi lako bivaju zamenjeni za istinu. Ostaje činjenica da njoj jeste dato neprikladno ime Sapfo, koje priziva biseksualnost, da pisac u epistolama nema mnogo razumevanja za duševne slomove ni Eve ni njihove kćeri, da su i prva i druga žena netragom otišle od njega, a da je treća, Klod, umrla od raka pluća, jer je način života uz Darela bio naporan i surov – beskonačne litre alkohola i cigareta. lli se ubijam ili pišem roman“ izjavljivao je Darel. Četvrtu suprugu oterao je tvrdeći da je lezbejka.
Do kraja života, Darel neće nadmašiti visoke, strme, zavodljive hridi Aleksandrijskog kvarteta. Njegovi prijatelji tvrdili su da „kad bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio flašu šampanjca“. U drugoj polovini života zavoleo je budizam. Kad je preminuo 1995, javio se jedan lama i rekao da je Darel već reinkarnirao i da živi kao čuvar vinograda u Burgundiji. Volim da ga zamišljam tamo, među suncem, u vinogradima, među bocama gde u svakoj spava po jedan anđeo, sad, kad je napokon daleko od svih bolova i prevara i poroka, od kojih su uspeh i slava bili među najstrašnijima.

11.12.16 Blic

Nedavno se u knjižarskim izlozima pojavio nov naslov „Lorens Darel, biografija“, iz pera Gordona Bokera, (izdavač „Karpos“, prevela sa engleskog Sonja Vasiljević). Ova biografija ne predstavlja zvaničnu, uglađenu biografiju velikog autora.
Za one koji su ljubitelji lika i dela velikog Darela, zaljubljenika u umetnost i Grčku, žene, telesnu ljubav i stvaralaštvo, („pišem kao što drugi ljudi vode ljubav, za mene je pisanje porok“), ovo delo može biti i pomalo neprijatno iznenađenje. Ali za one druge, koji su bespogovorni obožavaoci ovog pisca - evo prave literature. Zar nije Darel napisao u „Kvartetu“ da je „dobro zlo okrenuto naopako“? Zar nije on tvrdio „da srce dobija sve što želi, a plaća dušom”?

Krajem februara godine 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ - bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke.

U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. U jednom londonskom noćnom lokalu zarađuje za život noćima prebirajući džez na starom pijaninu.

Srećan je što nije uspeo da završi Oksbridž. „Seks je daleko bolji način da se spozna svet od univerziteta“, piše. Prvu ženu, Nensi (a biće ih četiri), upoznaje tako što na vratima proba da joj proda usisivač. Celu svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji pobegnu tamo gde peva sunce - u Grčku, kolevku civilizacije. Porodica se seli na Krf. Tu Darel piše svoju čuvenu „Crnu knjigu”, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje nijedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. „Crnu knjigu” Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom, prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu”. No, „Crna knjiga” nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot.

Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. U Kairu njegov brak sa Nensi je gotov. Ispostavlja se da Darel ima i svoju tamnu stranu, senku. On je amoralan, opsesivno vezan za seks i surovost. Nensi sa devojčicom koju su dobili bukvalno beži od njega. Nikada se neće vratiti. Lorens je očajan. Teši se da će pisati, ponavlja da je „rođen sa pisaćom mašinom u ustima“. U Kairu, u topografiju živopisnih predela, uklapa se i jedan ženski lik. Prelepa Jevrejka, Eva Kon. Postaće druga gospođa Darel. Imaće devojčicu Sapfo. Aleksandrija i Egipat prerasli su u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandrijski kvartet”.

No, dok rukopisa „Kvarteta” još nema na hartiji, službuje u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Tu se muči, zauvek prestaje da bude levičar, u Trstu kupuje limuzinu koja je hromirana, ogromna, bleštava i koju Darel hoće da proda lično - Titu. Poslednje noći pred polazak iz Beograda, Eva doživljava prvi nervni slom. Devojčica ostaje kod njega. Eva je u duševnoj bolnici u Trstu. Uprkos jadu, “Kvartet” fermentira u dnu Darelovog sna.

Darel na Kipru 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti „Aleksandrijski kvartet”. “Justina” je prva rođaka budućih nastavaka. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta (književnika koji su uticali na Darela) on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. U trenutku nastanka Justine, Darel srećno živi u jedinom braku u kome se nije mučio, sa Klod Ford. Drži na krilima mapu stare Aleksandrije i priseća se ulica, parkova i bordela koje je zaboravio.

Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od ličnosti ovog velikog dela. Ovde caruje “mek, tup zvuk aleksandrinaca”, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube”, oseća se ukus poljubaca, nežnih ali i pervetuiranih i veštih, kao i onih tako neveštih “da su podsećali na prve oblike štamparstva”. Svi poljupci imaju onaj nezaboravan ukus “negašenog kreča”. “Kvartet” ne podseća mnogo na Darelova dela napisana pre njega. U odnosu na njih deluje kao simfonija spram preludijuma.

Roman postiže uspeh, ali Darel ne nalazi sreću. Njegova kćer Sapfo izvršava samoubistvo. Pre toga se dugo leči kod psihoanalitičara i stalno spominje oca u kontekstu psihološkog ili fizičkog incesta. U njenom dnevniku iz 1965, pisanom u Grčkoj, stoji da je sa četrnaest godina imala abortus. Zauvek će ostati tajna da li je u jednom trenutku Darel odlučio “da srce dobije ono što želi, a da plati dušom”. Ili je Sapfo potonula u tamne lavirinte psihe, gde iluzije i strahovi lako bivaju zamenjeni za istinu.

“Ili se ubijam ili pišem roman”, izjavljivao je Darel i dodavao da “čudovište postoji u svakome od nas”. Četvrtu suprugu sam Darel je oterao, najednom tvrdeći da je - lezbijka.

Do kraja života Darel neće nadmašiti visoke, strme, zavodljive hridi “Aleksandrijskog kvarteta”. Njegovi prijatelji su tvrdili da „kada bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio flašu šampanjca“. U drugoj polovini života zavoleo je budizam i poznavao mnogo budista. Kada je preminuo 1990, javio se jedan lama i rekao da je Darel već reinkarnirao i da živi kao čuvar vinograda u Burgundiji.

Sanja Domazet