Vladislava Vojnović (Bela Crkva, 1965). Završila je dramaturgiju na FDU u Beogradu. Objavila je zbirke pesama „Ženske junačke pesme“ (2002), „Lovac na grinje“ (2007), „PeeMeSme“ (2010) i romane „Lenjinova desnica“ (2010) i „Kozje uši“ (2013). Piše za film, televiziju, pozorište i radio. Dobila je nagrade „Rade Obrenović“ Zmajevih dečjih igara i „Dositejevo pero“ za „Princa od papira“ 2008. godine. Živi u Zemunu, gde s mužem Milošem Spasojevićem, filmskim i TV-snimateljem, gaji malu filmsku producentsku kuću, jednu običnu kuću, jednu kćerku i tri mačke.
08.07.07 Danas
O nepodobnosti iskrenih
Lovac na grinje, Vladislava Vojnović
Paradoks je da oni koji hoće iz sve snage da budu poetični bivaju isprazno glupi, dok oni koji namerno izbegavaju ma kakvu poetičnost dotiču njenu srž. To je zato jer je poetičnost najpre u ličnosti i stavu, a tek posle u jezičkim bravurama. Vladislava Vojnović i sama kaže da joj se ne sviđaju pesnici srpskog modernizma, ali modernizam i nije u knjigama nego u taratoru, na primer, koji njena lirska junakinja pravi u pesmi Ako već - onda bar, zdrav je i osvežava, a beli luk razgoni demone kvazipoetičnosti. Vladislava nije prizemna, naprotiv, ona replicira autopoetički nikom drugom do uglađenom Dučiću, a njen relaksirani stav pogađa pravo u centar (Moja poezija). Daje i savet Kako se pišu pesme i kaže: Pa zar ja mogu da budem/ onaj čirak inspiracije/ za tuđe kreacije iz sublimacije/ iz povampirenog osećanja nacije,/ i neumrlog straha od kastracije!?
Nepretencioznost i jezička lakoća koja je samo prividno neozbiljna, daju knjizi svežinu izgubljenu na našoj pesničkoj sceni. Dakle, čak i Narodna knjiga može ubosti neko zrno, ali samo zahvaljujući autorki koje se ne tiče moć, i koja i daje najbolju kritiku isprazne beogradske elite (Ko vidi lice nindže, A kad smo kod one vode).
Iako knjiga pri kraju gubi na snazi, bolja je od prvenca Ženske junačke pesme, skoncentrisanija, jasnija, oštrija. Da li to ima veze i sa naslovnim stranicama ovih knjiga, jer se sada pojavljuje elegantni Gornji deo Katarine Stojić sa ogrlicom, za razliku od bikini bezobraznog Bez naziva iste umetnice, doduše opet bez glave žene. Inače, Vladislava ne piše samo glavom, kao neke feministkinje, nego celim bićem, i to je ne sprečava da pravi književne eksperimente.
Želja za pravom komunikacijom opsesivna je tema ove autorke, i šum koji se pravi u opštenju s drugima, nerazumevanje partnera, dece, roditelja, zaostale sredine, Vladislava širi u pesmi Šta se zapravo desilo do vavilonske pometnje u jezicima, gde taj šum možemo bukvalno da čujemo čitajući prevode ove pesme na engleski, preko nemačkog, francuskog, opet engleskog i ponovo, sa drastičnim promenama u smislu i stilu, na srpskom. Ova pesma o civilizacijskoj nepodobnosti iskrenih problematizuje jezik, kao i pesma The Ship/ Brod, Vojislava Karanovića. U svakom slučaju, junački proživljena knjiga.
Dragoljub Stanković
