Lovci na pukotine

15.11.06

Dobitnik medalje „Eminesku” objavio četrdeset pet knjiga naših pisaca na rumunskom, a uskoro stiže sto rumunskih pesnika na srpskom jeziku

Skoro već deceniju i po pesnik Miljurko Vukadinović (Svarče kod Prokuplja, 1953) živi, radi, peva i prepevava u Rumuniji. Kao dugogodišnji lektor srpskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Bukureštu, Vukadinović neumorno radi na međusobnom upoznavanju i zbližavanju književnosti dva susedna naroda.Ovaj pesnik srednje generacije koga pamtimo i po tome što je bio zapažen urednik poznate edicije „Pegaz” i delatnik pokreta klokotrizma, preveo je do sada na rumunski jezik čak 45 knjiga naših i slovenačkih pisaca. Među njima i velikane: Desanku Maksimović, Matiju Bećkovića, Justina Popovića... Upravo ovih dana, u Bukureštu se pojavila knjiga izabranih pesama Rada Drainca „Bomba na skveru” koju je Vukadinović priredio i prepevao. Naš sagovornik je objavio i sedam sopstvenih knjiga na jeziku naših suseda, a dobitnik je i njihove najznačajnije književne nagrade – medalje „Eminesku”.

Prvo pitanje se, neizbežno, nameće: kako ste se obreli u Rumuniji i odakle toliko interesovanje za jezik i kulturu njenog naroda?
– Prvi „krivac” je moja glad za čitanjem. Još kao srednjoškolac sam gutao knjige, i tako sam, neizbežno, naišao i na rumunske pisce. U fakultetsko doba, već sam drugovao sa jednim krugom naših pesnika koji su imali veoma žive kontakte sa savremenim piscima iz Rumunije. Tako sam upoznao Staneskua, Soreskua, Stojku, Blandijanu i mnoge druge savremenike. A onda se dogodilo da sam, iz „političkih razloga”, za neposlušnost, bio „nagrađen” lektoratom u Rumuniji. Znao sam da mi nema izbora: morao sam brzo da zaboravim moj ruski jezik i da učim rumunski. Još brže sam počeo da prevodim, a onda i da sam pišem na tom jeziku. Jer, shvatio sam, jezik je, ustvari, živo pamćenje svetova i njihovo upoznavanje, sretanje i zbližavanje predstavljaju najtrajnije ljudske mostove.

Vi ste iz Drainčevog zavičaja, sa stihovima u džepu kao i on, krenuli u svet. Jeste li zadovoljni kako je odjeknula njegova knjiga među rumunskim čitaocima?
– Drainac je, zaista, bio moje prvo književno iskustvo. Najpre usmeno, kroz još veoma žive priče o njemu u Toplici. A onda i kroz njegove knjige. Drainac je još za života, kao nepopravljivi avangardista, bio prevođen i objavljivan po evropskim časopisima. Gle, slučajnosti: u Parizu je njemu prijatelj bio Tristan Cara, od njega je čak i intervju uzeo i objavio! Prošlo je više od 50 godina otkad je Izet Sarajlić objavio obimniji prevod Drainca. Moj prevod na rumunski je prvi veći izbor njegovih pesama na stranom jeziku. Predgovor je napisao Konstantin Abaluca, jedan od najvećih rumunskih pesnika koji je i lično boravio u Rakinom zavičaju. Naslov predgovora „Jednostavno: veliki pesnik” sve govori. Knjiga ima 29 najlepših Drainčevih pesama, moj pogovor i hronologiju života i rada Drainca. Posebnu draž daju joj crteži rumunskog grafičara i pesnika Vasilijana Doboša koga su oduševile pesme našeg pesnika. Kad vam kažem da će ovih dana tamo izaći i moja antologija srpske avangardne poezije, biće vam jasno koliki je utisak ostavila Drainčeva knjiga.

Pored predstavljanja najboljih dela naše književnosti rumunskoj književnoj javnosti, Vi radite i „obratno”. Šta uskoro možemo da očekujemo iz savremenih dela susednih pisaca?
– Radim na dva fronta: prevodim čitave knjige, ali pravim i panoramske prevode i prepeve. Među prvima sam našim čitaocima približio Emineskua, rumunskog živog klasika, veličine našeg Njegoša. Napravio sam izbor iz njegovih političkih spisa i to je prvi prevod političkih pogleda ovog poslednjeg evropskog romantičara na bilo koji jezik. Za to sam dobio najveće književno priznanje u ovoj zemlji – medalju „Eminesku” za 2000. godinu. Ovih dana u niškoj „Gradini” pojaviće se u mom izboru i prepevu pesme čak stotinu rumunskih pesnika, što je, u stvari, dopuna mojih prevoda 17 esejista i proznih pisaca objavljenih pre deset godina. Mi smo oduvek bili zainteresovani za kulturu naših severoistočnih suseda. I obratno, naravno. Svetli primer je njihov istoričar Nikolaj Jorga, koji 1915. godine putuje kroz ratom opustošenu Srbiju i objavljuje knjigu „Srbija u prvoj godini rata”, opisujući strahote ratnog sukoba i naših balkanskih usuda. Tačno i proročki, bez distance.

Sa druge, pak, strane naše Udruženje književnika je predložilo Nikitu Staneskua za Nobelovu nagradu! To jedini strani pisac koje je ovo Udruženje predložilo za tako veliko priznanje. Nekoliko rumunskih pisaca već je ušlo u našu školsku lektiru... To pokazuje da mostovi između dveju kultura ne mogu da se sruše pod teretom zla. I ja se trudim, iako nemam rumunske korene, da dam skromni doprinos tom međusobnom opštenju. Prevođenje, zbog toga, vidim kao toplo ljudsko strujanje koje ide iz duše u dušu, preko neba.

Dragan Borisavljević