Mala Azija i priče o bolu

02.10.03 NIN

Šta znači ćutati, ili možda još teže i neugodnije, šta znači prećutati? Za nove priče Miroslava Toholja sabrane u knjigu Mala Azija i priče o bolu (Banja Luka, “Glas srpski”, 2002) to bi moglo da bude najvažnije pitanje. Da li bi sa tim neke veze moglo imati to što je Toholj usred najvećih ratnih užasa i svakovrsnih muka prošle decenije bio ministar za informisanje u Republici Srpskoj? Niko nije profesionalno obavezan da toliko i tako prećutkuje, skriva i ako ustreba, hvala bogu, laže i obmanjuje kao ministri informisanja u celom svetu, nekmoli na Balkanu, i tu se gospodin ministar Toholj ne razlikuje od svojih američkih, ruskih ili francuskih, kineskih ili izraelskih, nigerijskih, liberijskih i inih kolega. Ispostavljati Toholjevoj prozi račun za dela građanina Srpske - a pri tome uvek tvrditi kako smo inače u stanju da umetnost i umetnika razlikujemo od okolnosti i angažmana, bilo da je reč o Selinu, Paundu i Hamsunu, kao najčuvenijim primerima zabluda, ili o nekom drugome, recimo Daviču i Vasku Popi - nije u svakom pogledu umesno.

Ćutanje i prećutkivanje može biti i vrsta književne tehnike samozatajnosti, samoprikrivanja, govorenja i izostavljanja, podrazumevanja i podsticanja na domišljanje koju je Toholj razvijao od prve svoje knjige. Isprva se ćutalo o bedi svakodnevice, da se mašta i strast ne uprljaju slikama realnosti koje bi morale biti grubo obične, ili provincijske (što je za Toholja teret i u novoj zbirci priča). To sniva lamparija i Apotekarkin raj i muške stvari, prvi roman i prva zbirka priča objavljivani oko 1980, bili su znak ponekad nedorečene i nemušte, ali zapravo iznutra poetički spregnute i emocionalno napete proze, pisane dobrim stilom, kojoj je možda bio potreban samo još jači narativni interes, neka simbolička otvorenost. Toholj je tragao za temom ravnoj pripovedačkoj potrebi, za pričom u najosnovnijem smislu reči koju neće toliko ustručljivo kazivati i samome sebi.

U naredna dva romana, Gospodaru srca i Stidu, koji su dopunili osamdeste, stečeno je uvažavanje kritike i čitalaca i počeo je završni krug velike igre nagrađivanja NIN-ovom nagradom. Toholj je i tu preko priče prevukao poluprovidan veo, sve malo pomerio i deformisao, sve je tu drugačiji pogled, drugačija svest, drugačije stanje razumevanja. Pripovedanje je dovedeno do takvog stepena umešnosti da se o autoru mislilo kao o sarajevskom piscu koji najviše obećava. To mu, istina, nije previše pomoglo da se u “Svjetlosti”, u kojoj je radio, oseća ugodnije i da se na njega gleda sa više entuzijazma i naklonosti, ali je bio trenutak da se zagonetka njegovog pripovedanja u kojem se ono najosnovnije nikada ne kaže, dovede do vrhunca, po cenu da Toholj odluta u neki težak poetički eksperiment, ili da se posveti samo najdubljim osećanjima koja su negde u skrivenom jezgru njegovih proza otkucavala poslednje časove jedne drugačije, kultivisane, delikatne, prefinjene osećajnosti.

Onda je došao rat i Toholj pisac nije se oglasio pre nego što su Toholj istraživač i prikupljač svedočanstava o zlu nanetom srpskom narodu, Crna knjiga - patnje Srba u Bosni i Hercegovini (2000), i Toholj propagandist i borac za jedan od najneugodnijih delića istine, “Sveti ratnici” i rat u Bosni i Hercegovini (2001), sabrali i na svet izneli svoj trud. Roman Kuća Pavlovića (2001) posvećen je slici tog istog rata, raspravi o njemu i načinu njegovog razumevanja i prikazivanja, što nije ostalo bez dijalektike kazivanja i prećutkivanja. Toholj se obračunava sa ovlaš prikrivenim akterima rata, a to što je malo zabrkao imena i poznate događaje, dovoljno je tek da zbuni čitaoca koji sve to ne zna iz prve ruke. U romanu sa ključem, dakle gde likovi imaju modele u stvarnosti, Toholj bi da se obračunava sa ništarijama i nikogovićima, ali to čini pomalo feljtonski i bez težine pravog udarca pa sve to malo koga izvan kruga neposredno zainteresovanih može da kosne. Sa druge strane, Toholj vodi i bitku oko poetičkih načela, govori o književnosti i kulturi, nalazi priliku da između Pavića i Predraga Markovića duhovito citira čak i pisca ovih redova. Međutim, da je o ratu pisao kao o književnosti, načinio bi Toholj mnogo bolju stvar sa ovim romanom.

Priroda ćutanja tu više nije ista, a ono što je Toholj prećutao, ne ostvlja ga nedužnog. Ne samo što je Toholj promenio svoj postupak i iz pomalo neuhvatljivih domena svesti i saznanja sišao u obračun i raspravu, već ono što svakog Srbina najviše peče i tišti u celom tom užasu nije uobličeno. Nije najvažnija i prva obaveza romana da se u njemu kaže ono što se teško i sa mukom ma gde proslovi (a kada to histerični srebroljupci slavodobitno uzvikuju, izaziva jedino gađenje). Samo kako preći preko mučnine i muka saznanja o razmerama sopstvene propasti i vremenu u kojem su se svi trudili da ne propuste svoj deo zla, ali smo sami sebe izneverili i unizili kako se to u našoj istoriji ne pamti? Struktura našeg identiteta do sada nije dopuštala da se svesno i namerno drugima čini zlo. Srbi su, dragi moj Miro, izneverili tako oblikovan identitet i olako upropastili simbolički kapital koji se dugo i teško sticao. Zlo je činjeno, a to što su drugi činili isto i to što su nas moćniji u sve to zdušno gurali, niti je opravdanje niti je izgovor.

Kako sa zlom i saznanjem o njemu, to je pitanje za svakoga ponaosob jednako kao za društvo i naciju u celini. Zato što mu se ne pristupa, naša agonija još traje, a društveni život i institucije se raspadaju. O tome književnost ne mora da govori osim onda kada oblikuje sliku događaja koji se bez toga ne mogu dočarati. Pisati o ratu i stradanju, a ispustiti iz vida, ćutati ili prećutati ono što je najteže, po pravilu ima posledice jer se najbolja književnost uvek rađa iz onoga što je najteže reći.

To je problem i pripovedača u Maloj Aziji i pričama o bolu. Potresne su Toholjeve priče o bolu, o starici koja u izbeglištvo nosi kosti svoga muža, o spaljenoj dedovini, o samoubistvu u dalekom svetu. Potresne su i jako dobro napisane, jezikom bistrim i kultivisanim, dobro odmerenim tonom, odličnim stilom. Priče su dobro ukomponovane, kao da se jedna na drugu nadovezuju, dok se u njima sa umećem pravog majstora menjaju ravni i vremena pripovedanja. Smrt je u njegovim pričama uvek ono što pripada životu i sa čime se život nosi, a slika kolektivne patnje i stradanja tek ovlaš oslikana pozadina i još jedna dimenzija bola. Ratna i izbeglička patnja samo pojačavaju bol života. Sa lakoćom Toholj menja tačke gledišta i uvlači se pod kožu svojim junacima toliko da će i čitalac patiti sa njima. Ogromno sažaljenje, ono iz kojeg se javlja i jedna posebna vrsta ljubavi, Toholj je potakao ovim pričama.

Zato je dobro što one nailaze na odjek, pa je i odluka da se njegovim pričama, posebno priči “Kolac”, dodeli Andrićeva nagrada, događaj koji zaslužuje komentare. Ne zato što je nije mogao dobiti neko drugi, jer je mogao, već zato što nagrade i služe da bi pažnju javnosti skrenule na neki događaj. Šta je onda ovde događaj? Samo književna vrednost odličnih priča, ili pak simbolička napetost između ispovedanog bola i prećutanog zla?

U Toholjevim pričama zlo dolazi odnekud odakle ništa drugo ne može ni doći, a to je zajednički nazvano Mala Azija. Ne treba ni pokazivati šta se zbilja događa, recimo u “šarenoj seljačkoj vojsci”, kako je Toholj naziva, ili u susednim selima, nego se maloazijsko zlo samo od sebe izlilo jer ono je samo to što jeste i ništa drugo ne može ni da bude, čisto zlo. Zato je i ćuprija na Drini za Toholjevog pripovedača u priči “Kolac” izraz tog zla, ničeg dobrog ni u tom mostu nema, a ako ništa drugo, on je samo spomenik najcrnjem janičarskom nasilju. Koliko god sa zanosom i povremeno vrlo duhovito u ovoj priči čitao Andrića i koliko god ovaj protest protiv smisla vezirove zadužbine bio jedak i ciničan, toliko ostaje misao da upravo zbog takvih tumačenja i takvih razmišljanja nastaje i ono što je prećutano. A mogla se kod Andrića tumačiti i Alihodžina misao o dobrim i umnim ljudima koji bez obzira na veru čine velika dela na ovom svetu. Toholj je nacionalni cinizam pretpostavio humanizmu i samim tim briljantno započetu priču osudio na to da u sebi nosi jednu gadnu grešku.

Andrić je, međutim, ostao pisac srpskog bola koji kao crna pruga razdire grudi, pa je Toholj mogao da na simboličku moć Andrićeve proze osloni svoju priču koja iz nje crpe veći deo svoje lepote, ali ne i svoju isključivost. Toholj se stao meriti sa najvećim iako nije bio spreman da ide do kraja, to je njegova mera u ovim pričama. Andrićev roman objavljen je na kraju rata kada su četnici grdno proganjani a ipak završava tako što preko mosta kao oslobodioci prelaze upravo srpski vojnici sa šubarama i ukrštenim redenicima. Trebalo je imati posebnu vrstu snage da se to u času kada se po Beogradu pisci zbog saradnje sa četnicima vešaju, napiše i objavi. Takvu snagu i samostalnost Toholj nije pronašao. Naprotiv, kao da ga je neka frojdistička munja pogodila, zamenio je u ovoj priči pisanoj po Andriću šubare na glavama Andrićevih junaka šajkačama. Kada junak u Andrićevom romanu zameni svoj “šloserski kačket” šubarom, to pokazuje zamenu socijalnog utopizma iz razgovora na ćupriji nacionalnim oslobodilačkim pokretom. Andrić je i u tom detalju velik. Kada Toholj umesto šubara vidi šajkače, onda je to samo znak onoga što ne sme reći, a to je da su sa šapkama na glavi, pravljenim po uzoru na tradiciju srpskih vojnika, činjena nedela. Toholjev udar na Andrića, kao nekoga ko nije stvar izveo do kraja pa će je on sada dopričati, zapravo zloreko pretumačiti i svesti na manje od onoga što je “drugi smisao velike kamene ćuprije”, teško da je moglo poslužiti kao najbolja preporuka da se neospornom Toholjevom umeću pripovedanja dodeli upravo Andrićeva nagrada. Šta ukoliko je sama neprelaznost opozicije između “nas” i “njih” zapravo maloazijska? Šta ukoliko ona kod Toholja počinja da se širi u pričama od “nas” i “njih” u ratu, do “nas” izbeglica i “njih” građana Beograda, pa maloazijsko zlo ove neprelaznosti između ljudskih bića počne kao kuga da se širi na sve smisaone slojeve i osudi je na vrlo umešno ispripovedanu isključivost? Šta ako ova podela ne može onda da mimoiđe ni Toholjevo “nas”, one koji pišu iz same stvari, i njih, “tamošnje literate” u Srbiji među koje odlazi pripovedačeva strina već u prvoj priči, a docnije se ta poetička figura ponavlja? Zato Toholju i treba ona šajkača, jer se od sebe ne može odeliti, osim maloazijski.

Koliko se pisac ovih redova raduje da Toholj opet piše dobro i čestita nagradu svom starom književnom drugu, toliko je njegova obaveza i da se kaže kako to nije pozicija Andrićeve proze, što ne znači da Toholjeva proza ne može biti bolja od proze Antonija Isakovića. Ako kod Toholja nema prostora za neki hegelijanski obrt u humanizam, već postoji jedna poetika koja razdvaja, možda je poslednji trenutak za jedan jeziv i upozoravajući citat iz Voltera koji možda i nije najprikladniji za javnu kumunikaciju, ali koji u ovom kontekstu valja promisliti: “Parižanin se ne može načuditi kada mu se kaže da su Hotentoti davali da se njihovoj muškoj deci odseče jedan testis. Hotentoti se, možda, ne mogu načuditi što Parižani čuvaju oba.”

Ako nešto ne treba činiti, to još ne znači da se to ne sme razumeti, a ako se nešto ne može reći, to ne znači da se sme i može prećutati.

Aleksandar Jerkov

01.01.00

Nin
15.08.2002.
Duh ukupne nesreće

Naslov: Mala Azija i priče o bolu
Autor: Miroslav Toholj
Izdavač: Glas srpski
Banja Luka, 2002.

U jedanaest priča svoje nove zbirke, Mala Azija i priče o bolu, Miroslav Toholj inspiriše se ratnim temama: to su crtice s fronta u Bosni, anegdote o srpskom dobrovoljcu u Čečeniji, melanholična sećanja na idilične prizore iz predratnog Sarajeva suprotstavljena nagoveštajima ratnih stradanja, priče o izbeglicama, razorenim porodicama i uništenim životima. Kao i u Toholjevoj prethodnoj knjizi, Kuća Pavlovića, i u ovim "pričama o bolu" dominiraju osećanja rezignacije, usamljenosti, beznađa i svest o prolaznosti i ništavnosti ljudskog života.
Uz već tradicionalne vrline - neobičan jezički talenat i poetsku sugestivnost pripovedanja - Toholjevo pripovedanje u ovoj zbirci odlikuje i veština u vladanju različitim pripovednim stilovima. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnoj narativnoj tehnici, a raznovrsnost formi kreće se od "tradicionalne" lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka i eksperimentisanja s pripovedanjem u drugom licu, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom, kakvo je, na primer, kvaziesejističko "dopisivanje" Andrića u priči "Kolac".
Ali, iako su ispripovedane u različitim stilskim tonalitetima, priče iz Male Azije povezuje još nešto osim tematske srodnosti: one ostavljaju utisak fragmentarnosti i, reklo bi se, namerne nedovršenosti. To nije slučaj samo sa onim pričama koje su ispripovedane kao crtice, "kriške" iz života, gde je fragmentarnost, po prirodi stvari, bitno načelo sižejnog oblikovanja; takve su i priče sa nešto razvijenijom fabulom. Čak i kada pripoveda o nizu događaja koji se kontinuirano razvijaju u nekom relativno dužem vremenskom periodu, kao u pričama "Sirotica" ili "U traganju za izgubljenim smislom ponavljanja", Toholjeva pažnja nije toliko usmerena na dočaravanje celovitog razvoja radnje, koliko na opisivanje pojedinačnih prizora, statičnih slika i motiva, najčešće trenutaka istrgnutih iz sećanja likova i samog pripovedača. Kao emotivna uporišta u pripovedačevom ili junakovom doživljaju sveta, ove slike su istovremeno nosioci dubinskih, metaforičnih značenja priče, a kada su srećno pronađene, one uspešno nadoknađuju fabularni minimalizam Toholjevljog pripovedanja.
Ovakav, u suštini lirski način pripovedanja ukazuje na piščev poetički i životni kredo, iskazan više puta u zbirci, a najeksplicitnije u sledećem odlomku: "Trenuci, dakle. Sekund jedan, čak manje od sekunda, odražava celinu jednog života. Sve preostalo vreme, svi silni "dugi dani", u službi su samo tog jednog ili tih nekoliko trenutaka koje pamtimo. Baš kao što od razbijenog ogledala, od neke skrhane vaze, neke skupocene sitnice, odabiramo komadić koji je, dok se celina raspadala, sačuvao najlepšu i neponovljivu formu."
Uverenje da se "sve zbiva u svega nekoliko trenutaka" i da je "ostatak ostavljen iščekivanju i smrti" deli i junak najbolje priče u zbirci, "Posljednja verzija". Usamljen kao neka "zaturena stvar" koju bi "jedva pronašao i sam vrhovni ahitekta njegovog slučaja", progonjen sećanjima na pokojnu ženu i sina koga je ostavio u domovini, neimenovani junak M. isprazno provodi poslednje trenutke svog života u samačkom hotelu u Bratislavi. Osluškujući "jeku topova iz ravnice", M. predoseća ratna stradanja koja će ubrzo njegovu otadžbinu, "Malu Aziju", odvesti u "duboku noć" i razmišlja o prolaznosti i smrti. Pripovedajući distancirano i bez suvišne patetike, Toholju polazi za rukom da uverljivo dočara sumornu atmosferu postkomunističke Čehoslovačke, kao i junakov kafkijanski doživljaj sveta u kojem se mešaju san i java, košmarna priviđenja i banalna svakodnevica čoveka koji je, izgubivši svoje najbliže, izgubio i veru u smisao života. Puna bola i beznađa, a ipak lišena patetike, ova priča najbolje svedoči o piščevoj veštini da pronađe neobično sugestivne metaforične slike u kojima se ogleda junakov pesimistički doživljaj sveta. Na taj način junakova patnja, osećanja bola, usamljenosti i očajanja, postaju i za čitaoca gotovo opipljiva stvarnost.
Po osnovnom tonu ovoj priči je sličan "Dnevnik jedne žene". Suočena s bedom izbegličkog života i ljudskom ravnodušnošću, junakinja ove priče polako gubi bitku sa nemaštinom i surovom svakodnevicom života u prihvatnom centru i, na kraju, shvativši da je u "duhu ukupne nesreće" prepuštena sama sebi i sopstvenom očajanju, završava tragično. Njena unutrašnja preživljavanja dočarana su uverljivo i plastično uz dobro odabrane naturalističke detalje koji otkrivaju potpuno beznađe izbegličke egzistencije.
Ali, ova priča ima i jednu ozbiljnu manu. Iako Toholjevo viđenje izbegličkog života u Srbiji ne mora biti i najverovatnije nije netačno, ono je povremeno, što nije slučaj samo u ovoj priči, plasirano sa suviše jeda i ličnog ogorčenja, kao da su svi Beograđani ili uopšte svi "ovdašnji" Srbi krivi za sudbinu izbeglica (za Beograđane se, recimo, kaže da govore "polugovorom", da su "gospoda" koja "samo šetaju kerove" i satima "pričaju o psima i psićima", da imaju "tašta, prazna i od zlovolje podbula lica", itd). Ostavljajući po strani vanknjiževne implikacije takvih ocena, čini mi se da ovakvi i slični iskazi štete samoj literaturi, jer brišu distancu koja deli književnu fikciju od moralnog protesta, kulturne kritike ili političkog pamfleta. U tekstovima te vrste takav stil bi bio razumljiviji, ali u književnoj prozi on je suvišan i umetnički promašen.

Adrijana Marčetić

01.01.00

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ