Malj za učenjake

jednom, bivajući inače duduk za filozofiju, probao da oborim takvo njegovo tragičko shvatanje o oženjenim filozofima, setivši se, kao što bi se na mom mestu setio svako ko je i najpovršnije upoznat s čuvenim filozofskim anegdotama, slučaja Sokrat, koji se valjda hvalio time da je svoje majstorske argumentativne veštine razvio unutar braka, dakle upravo zahvaljujući braku sa Ksantipom, ženom raspričanom i poslovično nezgodnog karaktera, Sveta je jedva dočekao da me ućutka, rekavši nešto poput: e moj dobri astronome, nema sumnje da je Sokrat potencijalno bio najkvalitetniji filozof, svi misleći ljudi tog doba videli su taj potencijal u njemu, čak i ono opskurno Pitijsko proročište, na kraju krajeva zato je imao toliko slavnih učenika, ali prenebregao si činjenicu da je on, čim se oženio, prestao da razmišlja o stvarima mimo svakodnevnog života, što je, ako mene pitaš, bio znak da se odrekao svog potencijala, osetili su to i njegovi učenici, pa je svaki krenuo svojim putem, a to što su ga već u starini hvalili kako je prvi uspeo da prizemlji filozofiju, tu u stvari nema šta da se hvali, Sokrat se zaglibio u svakodnevni život kao u živo blato, toliko se natovario problemima svojstvenim svakodnevnom životu da je svaki njegov pokušaj rešavanja problema svojstvenim svakodnevnom životu završio u takozvanom ćorsokaku, ali treba da mu budemo zahvalni što nam je prvi pokazao, premda to nije nameravao, kakav kraj da očekujemo ako mišljenje podredimo teretima svakodnevnog života, a brak je, da pojednostavim, malj za sve tipove učenjaka, ponajviše za filozofe, ne samo da te brak prizemljuje, nego te zakucava duboko u zemlju darodavku. . . “