01.09.18
POLITIKA I GENEZA METAFIZIKE
Arhe
Nedavno u prevodu sa portugalskog J. Tatića objavljena knjiga redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Braziliji predstavlja dobrodošlo osveženje na domaćoj intelektualnoj sceni. Milović je postdiplomske studije apsolvirao na J. V. Gete-Univerzitetu u Frankfurtu, kod čuvenih evropskih filozofa Karla-Ota Apela i Jirgena Habermasa, te državni doktorat dodatno odbranio na Sorboni, Pariz IV. kod Ž. Šanter. Objavio je pet knjiga (od toga tri i kod nas: Refleksivni argument, Beograd 1989, Etika i diskurs, Beograd 1992, Zajednica razlike, Čačak 2008), i niz rasprava na više jezika, priredivši i tri internacionalna zbornika. Ujedno je jedan od ređih savremenih srpskih filozofa koji raspolaže odgovarajućom internacionalnom verifikacijom odn. rezonancijom za svoje teze.
U dosadašnjem stvaralaštvu autora primetno je izvesno pomeranje u odnosu na ranu fazu u kojoj je bio vezan za frankfurtsku transcendentalnu pragmatiku i etiku diskursa (Apel, Habermas, Kulman...), pri čemu se u sadašnjoj zreloj fazi više okreće Fukou, Deridi, Delezu, Agambenu... i njihovim svojstvenim tezama. Povezanost sa nemačkom filozofskom tradicijom se ipak i dalje jasno očituje na stranicama ove knjige. Od domaćih autora, prisutna su pozivanja na teze Zorana Đinđića, čijim je filozofskim shvatanjima posvećen jedan poseban odeljak.
Pomaci u razmatranju ove krupne, od ranije aktuelizovane teme (recimo u poznatoj studiji istoga naslova J. Ritera iz 1969) su prisutni prevashodno u samoj postavci problema, perspektivi njegovog sagledavanja. Milovićeva teza glasi, da su u Tradiciji metafizičke pretpostavke artikulisale grčki i hrišćanski svet, dok u eri subjektiviteta Moderne dolazi do obrata u skladu sa kojim sada politika počinje stvarati pretpostavke metafizike. I to on smatra „možda najbitnijom promenom u odnosu Tradicije i Moderne“! U datom sledu se poentirano utvrđuje: „politika konstituiše svet, uspostavlja time metafiziku“. Utoliko se dakle spona između jednoga i drugoga oblikuje preko pojma sveta, biva njime po sredovana. Iza toga autor, sledeći K. Šmita, Arentovu, Habermasa..., otvara temu o depolitizaciji – uz oslanjanje na Marksov uvid, da u osnovi Moderne nije bila naša afirmacija već zapravo kriza. Finalni korak stremljene depolitizacije se očituje kroz njeno radikalizovanje u smeru biopolitike, nasuprot antičkom odvajanju politike od biološkog života odn. uz insistiranje na njihovoj (Spinoza, Negri... i dr.) neotklonjivoj povezanosti. Zaključna razmatranja stoje onda u znaku povratka subjektivnosti, što pak znači „vratiti se konkretnom“ u vremenu vladavine sistema i apstraktnoga: Sistem naime „ne prihvata konstitutivne uslove, osim ako se ne radi o njegovom funkcionisanju“, pa tako „briše pretpostavke vitalnog sveta“. Ciljani povratak subjektivnosti pak „uključuje i afirmaciju razlike, razlika konkretnog, što znači da uključuje sučeljavanje sa identitarnom i kolonizatorskom kulturom“ – konstatuje autor. U datom kontekstu razmatranja, on se okreće levičarskom predanju, utvrđujući uz pozivanje na Negrija, da danas levica „ostaje zatočenik sistema korporacija i ne predstavlja više svet rada“! Pa tako i sindikati „ne artikulišu drugi subjektivitet, već se bore da sačuvaju rad u okviru sistema“. Tako da onda, paradoksalnim načinom, i levica „samo jača kapitalizam“! Tome se suprotstavlja ideja radikalne demokratije, koja bi se sučelila sa „različitim tipovima suvereniteta struktura moći u prošlosti“ – uz reafirmisanje „poruke stalne revolucije“, da istorija ipak još nije gotova. Svoja razmatranja Milović zaključuje ontološkom teoremom:
„Svet je načinjen i mi možemo da ga menjamo“. Radilo bi se o zajedničkom svetu, političkom svetu, koji bi mogao da bude zamisao moći izvan kapitalizma – dakle o jednom takvom zajedničkom, koje i jeste autentični smisao komunizma. Kapitalizam pak „ne ostavlja mogućnost za ontologiju“, posebno onu pokreta i razlike te njihovih svojstvenih subjekata. Štaviše, on asimiluje i „briše subjekte“ uz plasiranje „metafizike prisustva“.
Do ovakvih izazovnih teza dolazi se preko razgranatog dijaloga sa tradiranom ontologijom, tezama Platona, Aristotela, Kanta, Hegela... ali ujedno i sa pomenutim savremenim misliocima. Iz poglavlja u poglavlje, autor postavlja niz podsticajnih pitanja i sugeriše moguće odgovore, vodeći nas u sokratovskom maniru ka jednom inovativnom promišljanju odnosa između metafizike i politike. Krećući se preko razmatranja prirode metafizike, on se želi vratiti samom polazištu ukupnog razmatranja. Naime tako, da pri tome otvaranje onog prvog pitanja treba na kraju „da razjasni sam početak, tj. samu metafiziku“! Time se takoreći zatvara hermeneutički krug ovde poduzete interpretacije. Poslednja se pak nastoji pružiti u kontekstu jedne kulture, „koja je napustila filozofska pitanja i predala se nauci“, tako da sada „nauka daje pravac filozofiji, a ne obratno“. I ova, anti-pozitivistička komponenta izvođenja je svakako vredna promišljanja. U metodskom pogledu bi čitalac ove studije – u okviru koje nas je autor na srazmerno nevelikom obimu stranica majstorski, na momente i virtuozno, proveo kroz klasičnu i modernu filozofiju te suočio sa nekim važnim dilemama savremenog mišljenja – možda mogao poželeti i nešto razrađenija objašnjenja pojedinih teza. No to se u izvesnoj meri može smatrati i pitanjem osobnog stila izlaganja, kojim se autor nadovezuje na pomenute savremene filozofe, čije misaone puteve nastoji dalje proslediti. A to je stil jednog naglašeno konciznog izlaganja, omogućenog suverenim vladanjem tematizovanom materijom, čije se pojmovno tkanje prezentuje u sklopu dinamične naracije. Možda bi najkrupnije dileme koje ova studija ostavlja nedovoljno dorečenima smele biti vezane za ideje permanentne („stalne“) revolucije sa jedne strane i komunizma („komunističkog čudovišta“) sa druge. I to ne stoga što bi ti pojmovi već bili nužno istrošeni, već pre zato, što su dugo u opticaju unutar političkei socijalne filozofije, pa poseduju svoj standardizovani prepoznatljivi smisao. Utoliko se je na njima možda valjalo malo više zadržati, te pojasniti, ostaje li se i dalje u osnovi pri onim bitnim značenjskim komponentama koje su im svojevremeno autoritativno pridali klasici marksizma, Nova levica, jugoslovenska praksis-filozofija... Ili se pak ti pojmovi u stvari žele dalekosežnije redefinisati? Na nekim mestima se autor doduše približava potrebnom razrađivanju restaurisanog koncepta komunizma. Tako on sledeći Fukoa govori o „drugoj levici“, koja bi počivala na samovladavini pojedinaca. Pri čemu bi se imala otvoriti „druga mogućnost političkog subjektiviteta“, te naporedo „mogućnost druge proizvodnje života i društvenog“. Ipak, to za sada više ostaju jezgroviti nagoveštaji i naznake, koje bi vredelo dalje eksplikovati i nadopuniti. Takođe bi moglo biti smisleno i pitanje jednog ne-pragmatskog, izvornim levičarskim usmerenjima obaveznog socijaldemokratskog kontinuiranog reformizma, kao jedne u principu ipak moguće alternative permanentnoj revoluciji.
No, možda je takva relevantna pitanja autor u ovoj fazi izgradnje vlastite koncepcije zapravo ciljno ostavio jednim delom privremeno još otvorenima. Tim ne manje, knjiga koja je pred nama pruža takvo obilje podsticajnih komparativnih analiza i razmišljanja povodom dalekosežno značajnih pitanja, da zavređuje našu punu pažnju. Izdavačka kuća
„Gradac“ je pak realizovanjem ovog projekta još jednom pokazala, da se važna izdanja ne moraju uvek očekivati samo od beogradskih izdavača, te potvrdila svoj ranije već stečeni renome.
Dragan Jakovljević
