Miranda je na sedmom nebu otkad je upoznala Grega. On je neodoljiv, zabavan i pažljiv. Upravo ono što je potrebno svakoj devojci da bi joj unelo malo svetlosti u život. Zaboga, pa on je praktično savršen!
Gregu se Miranda veoma dopada. Mlada je, lepa i nikada ne spominje bebe. Naravno, on joj nije ispričao sve o sebi, jer čak i najdivnije devojke mogu postati ćudljive kada je u pitanju neko ko je upravo ostavio svoju trudnu ženu. Ali nema šanse da ona sazna za to ? ili možda ipak ima?
Srećom po Mirandu, muškarci su kao autobusi, čekate ga čitavu večnost, a onda naiđu tri istovremeno. Samo treba da uhvati onog pravog...
1. poglavlje
Bio je prvi dan aprila. Videvši da na prijavnici trenutno nema nikoga, Miranda je posegnula za telefonom koji je zvonio.
„Salon Fena Lomaksa, izvolite!”
„Dobar dan.” Bio je to muški glas. „Potrebna mi je potpuna promena izgleda.”
„Naša lista čekanja veoma je duga”, upozorila ga je Miranda, zubima skidajući poklopac sa hemijske olovke. „Hoćete li mi reći svoje ime, molim vas?”
„Dankan Gudhju.”
Preko telefona je čula salve smeha u pozadini.
„U, ha, ha, ovo ste dobro uradili, bravo”, pokorno odgovori Miranda. „Da je samo Edi Izard tako duhovit poput vas.” Pogledala je u Bev, glamuroznu recepcionistkinju, koja se trkom vraćala iz toaleta, i prevrnula očima.
„Ko je to bio?”, upita Bev kada je Miranda prekinula.
„Veliki šaljivdžija. Prvi april, zar nije to predivan dan?” Uzimajući kaput i čeprkajući po džepovima, Miranda je izvukla jednu zelenu vunenu rukavicu i jednu ružičastu od kože. Dobro, imitacije kože.
Bevine pažljivo sređene obrve se podigoše.
„Zar je već pauza za ručak? Tek je pola dvanaest.”
„Obaveze potrčka.” Uverivši se da je niko ne gleda, Miranda je napravila grimasu. „Cigarete za Alis Tavistok. I kutija biljnog čaja u kesicama. I pola tuceta poštanskih markica prve klase. Ta žena je stvarno neverovatna, nije mi jasno zašto jednostavno ne napiše listu stvari koje su joj potrebne za celu nedelju i ne pošalje me u Sejnzberi* i završi s tim.”
„A kad to obaviš”, predložila je predusretljivo Bev, „mogla bi da joj parkiraš kola.”
„Odnesem rublje u perionicu.”
„Pokosiš travnjak.”
„Popunim poresku listu.”
„Očistiš joj klonje”, namignula je Bev naivno, „njenom ličnom četkicom za zube”.
„Miranda, jesi li još uvek ovde?” Fen Lomaks, koji se pojavio iz sobe za slavne klijente, pogledao ju je s nevericom.
„Izvini, Fen, nisam, Fen, otišla sam.” Miranda je navukla rukavice, gurajući tri prsta u rupu za jedan. Nasmešila se Bev i pohitala ka vratima. „Vraćam se za deset minuta, u redu?”
Fen povika za njom: „Bolje za pet.”
Otkako je Fen Lomaks uspeo da sebi obezbedi stalno mesto u izrazito popularnom televizijskom programu Jutro je!, njegova lista klijenata neverovatno se proširila.
Kao što je producentkinja istakla, on je bio ozbiljno privlačan heteroseksualni frizer. Kako je mogao da omane?
Producentkinja je bila u pravu.
Plavokos, sa pramenovima koji su mu padali do ramena, gustim trepavicama iznad očiju boje lešnika, i osmehom koji vas je prosto mamio u krevet, Fen je umeo sa ženama i makazama i posao je išao sasvim fino. Više nije bio osuđen na uličice Bermondsija* (specijalne cene za penzionere ponedeljkom i sredom), katapultiran je na mnogo sjajnije pločnike Brompton rouda na Najtsbridžu** (specijalne cene nikad). Poznate ličnosti su čekale, ponekad mesecima, na privilegiju da izdvoje dve stotine pedeset funti i potom se hvale svojim prijateljima, novinarima... uostalom bilo kome ko bi hteo da sluša, da ih je šišao upravo Fen Lomaks.
Danas je moguće prepoznati njegovog klijenta na kilometar, pomisli Miranda, balansirajući na ivici trotoara kada je limuzina sa šoferom prikočila na nekoliko centimetara od njenih nožnih prstiju. Sneg se gotovo sasvim istopio, ostavljajući samo pokoji blatnjav trag, ali je žena koja je izašla sa zadnjeg sedišta limuzine bila opremljena tolikom količinom krzna da bi joj bilo dovoljno i za šetnju Antarktikom. U čizmama optočenim krznom izveštačeno je nabadala po lapavici.
Dobro, to je bio neverovatno širok trotoar. Celih metar i po od automobila do staklenih vrata salona, boje kajsije, optočenih mesingom.
A ako ste već plaćali šofera da vas vozi po gradu, onda je bilo potpuno logično biti ekonomičan na drugim poljima, shvatila je Miranda, prepoznajući spisateljicu ljubavnih romana kada je ova skinula naočare za sunce. Sigurno je to razlog zašto joj je ova škrta, hirurški zategnuta matorka prošle nedelje dala napojnicu od samo trideset penija.
Poštanske marke i cigarete nisu predstavljale problem, ali za pronalaženje biljnog čaja od grejpfruta, sa dodatkom ženšena, trebalo je mnogo više vremena. Kada je konačno uspela sve da kupi, Miranda je kasnila već petnaest minuta.
On je bio tamo, sedeći na svom uobičajenom mestu ispred prodavnice cipela. Osećajući zastrašujuću grižu savesti, Miranda se pitala da li bi mogla da pređe ulicu tako da je on ne primeti, ili da jednostavno prođe pored njega, pretvarajući se da ga nije videla.
S druge strane, možda je mogla da mu objasni da je u neverovatnoj gužvi i da kod sebe trenutno nema tašnu, ali ako bi on sačekao još jedan sat, ona bi došla da ga vidi kasnije.
Sačekao još jedan sat, uzdrhtavši pomisli Miranda. Bože moj, zar ovo nije nadmeno ponašanje?
Jadničak, kao da je i imao kuda da ode.
Ali izgledao je potpuno jadno, smrznut do kostiju.
Shvatila je da je već prekasno da pokuša da ga izbegne. Primetio ju je.
„Zdravo”, reče Miranda, već se osećajući odvratno. Njegovo ćebe bilo je mokro, potpuno natopljeno blatom. „Pazi, nisam na pauzi za ručak, samo kupujem neke stvari za klijenta, ali ću se sigurno vratiti pre dva.” U sebi se zgrčila. Ljudi, zašto savršeno dobar razlog mora da zvuči kao bedan izgovor? Njemu nije bio potreban jedan od njenih sendviča kroz dva sata, njemu je potrebno nešto da ga ugreje baš sada.
„Dobro.” Čovek, verovatno u ranim tridesetim, klimnuo je glavom i uspeo da se nasmeši. „Hvala.”
On nikada nije prosio, nikada ništa nije tražio. Samo je sedeo tamo, sa masnom crnom kosom koja mu je padala preko lica i tamnim trepavicama koje su mu napola skrivale oči dok je posmatrao ostatak sveta kako prolazi pored njega.
Miranda mu nikada nije dala novac, zbog mogućnosti da je narkoman. Na samu pomisao da se njene pare ubrizgavaju u izmučene vene pripalo bi joj zlo. Sendvič sa račićima barem nije mogao da ugura u špric.
Ali danas su okolnosti bile drugačije. A preko puta je bio Burger King,* koji je prodavao tople napitke. Štaviše, setila se Miranda, Alis Tavistok joj je za kupovinu dala novčanicu od deset funti...
„Evo.” Užurbano je preturala po džepu kaputa da nađe kusur i ćušnula mu je sedamdeset penija u ruku. „Kupi sebi šolju čaja. Ogrej se malo.”
„To je veoma lepo od vas.”
Heroin košta više od sedamdeset penija, zar ne?
Zabrinuta, u želji da proveri, Miranda reče: „Ne drogiraš se?”
Još jedan letimičan osmeh, ovog puta propraćen odmahivanjem glave.
„Ne, ne drogiram se.”
Samo što... dobro, rekao bi joj, zar ne?
Miranda je odustala; morala je da se vrati. Uf, ovo grozno vreme, noge su joj trnule od hladnoće.
„Dobro, vidimo se kasnije.” Promrdala je sleđene nožne prste. „Šunka i paradajz, ili račići sa majonezom?”
Čovek na trotoaru slegnuo je ramenima.
„Svejedno mi je. Ti izaberi.”
„Izvinite što kasnim.” Zadihana, Miranda je utrčala u sobu za slavne. „Harods** je bio krcat, a žena koja je bila ispred mene na kasi svađala se sa prodavačicom. Nema veze, vratila sam se. Evo izvolite, gospođo Tavistok.”
Fen je upravo završavao francusku pletenicu Alis Tavistok. Ne verujući nijednog trenutka u priču o svađi sa prodavačicom, gledao je kako Miranda izvadi iz džepova poštanske marke, cigarete i kusur.
„Izvadi peškire iz mašine za sušenje”, rekao je, „i pomozi Korini oko pramenova ledi Trent.”
Mirandu je zanimalo da li će se Alis Tavistok možda zahvaliti, ali vađenje cigarete iz paklice i stavljanje iste u bogato nakarminisana usta očigledno je bilo važnije. Posmatrala je skupi srebrni upaljač kako se pali i žile na mršavom vratu Alis Tavistok kako iskaču kao konopci na trapezu kada je udahnula prvi dim... „Miranda. Peškiri.”
