Mirjana Stefanović rođena je 1939. godine u Nišu. U Beograd se doselila kad joj je bilo jedanaest godina iz Novog Sada gde je završila osnovnu školu. Posle Pidžule napisala je knjigu pesama Enca sa kredenca (1969, 1975, 1978), knjigu priča Štrickalice (1972), knjigu priča Šta da radi ova fota (1979, 1989, 2003), knjigu priča Čudo od čuda (1986) i Zlatne ribice (1994). Te iste godine je dobila nagradu Politikinog zabavnika za roman Sekino seoce. Zbirku pesama O Uglješi objavila je 1996. a 2004. godine su joj izašle izabrane zbirke priča i pesama pod nazivom Škola ispod stola.
Nagradu Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu dobila je 1995. godine.Pored dečjih knjiga napisala je i pet zbirki poezije i tri knjige proze za odrasle.
23.08.07 Dnevnik - Novine i časopisi
Najuzbudljivije sećanje našeg života
“Moja majka”
Karl Gustav Jung je tvrdio da je majčinska ljubav jedno od najuzbudljivijih i najnezaboravnijih sećanja naših života, “tajnoviti koren sveg rasta i promena”.To osećanje (i sećanje) inspirisalo je nebrojene stvaraoce, kroz celu istoriju umetnosti. Stoga su u Zmajevim dečijim igrama nedavno izdali knjigu “Moja majka”, u kojoj govore pisci, a priredile su je Mirjana Stefanović, književnica i Katarina Granata-Savić, novinarka.
Ova zanimljiva zbirka ispovesti i sama ima sopstvenu istoriju. Ideja je začeta na osnovu sličnog, daleko obimnijeg francuskog izdanja, koje je pre dvadesetak godina dospelo u ruke Mirjane Stefanović. Potom su u Dečijoj redakciji Radio Beograda krajem osamdesetih krenule emisije pod zajedničkim imenom “Jedina moja”. Naši poznati književnici govorili su o svojim majkama, a tridesetak najzapaženijih emisija sačuvane su u fonoteci kao trajni snimci.Autorke su bile Stefanovićeva i tada mlada novinarka Katarina Granata.
Knjiga “Moja majka”, sem usmenih ispovesti, sadrži i desetak odlomaka iz drugih knjiga. Neki pisci (Danilo Kiš, Borislav Mihajlović-Mihiz, Dejan Medaković i drugi), nisu bili voljni da govore pred mikrofonom, ali su rado ustupili već štampane zapise ili delove tekstova (romana, pripovedaka, autobiografija) o svojim roditeljkama.
Tako je i Mihiz ponudio svoju “Autobiografiju o drugima”.Život njegove majke Vukice, na nekoliko stranica, ovaj majstor dobrog stila i književne jezgrovitosti, smestio je u nekoliko redova:”Majka je imala sreću da živi u porodici u kojoj se umiralo po redu.Sahranila je roditelje, muža, uredila njegovu grobnicu, ostavila mesto za sebe i, kako to umeju naše majke, od svoje skromne udovičke penzije uštedela novac za svoju sahranu.Kad je došlo vreme, sklopila je oči i legla pored svog čoveka, tamo na iriškom groblju. Lepom jednom groblju, ako se tako sme reći, na uzvisini sa koje se vidi ceo Irig”.
Autorke ove nežne i zanimljive knjige, veoma dugo su tražile izdavača. Potrudile su se da obezbede i fotografije tih žena, koje su pisci, njihova deca, nerado davali, jer su ih čuvali kao porodične relikvije. Želja da štampaju knjigu, uvek ih je zaticala u jednoj od večitih izdavačkih kriza. Tako je od četrdesetak književnika koji su govorili za Radio Beograd ili pisali o svojim majkama, polovina u međuvremenu preminula.Sem pomenutih, to su Antonije Isaković, Mihailo Lalić, Živojin Pavlović, Desanka Maksimović, Boško Petrović, Duško Trifunović, Pavle Ugrinov.
Stoga će “Moja majka” Mirjane Stefanović i Katarine Granate-Savić, biti zanimljivo i korisno štivo, i deci i odraslima. Takođe i nekim budućim istoričarima književnosti, naročito u srpskoj književnosti, koja gotovo da i nema biografske knjige o svojim najvećim piscima.
R. Lotina
