Mokrinski patuljci

28.04.14

Reč čarobnjak tako prirodno stoji uz ime (i izgled!) Raše Popova (79), pesnika, pripovedača, novinara, glumca, lektora za srpski jezik, poliglote... Čoveka koji je obišao pola sveta, a svojim knjigama "zaludeo" hiljade i hiljade mališana. Za najnoviju zbirku priča "Mokrinski patuljci", u izdanju "Pčelice", dobio je nagradu "Gordana Brajović".
Ovo prestižno priznanje, koje dodeljuju "Večernje novosti" za najbolju knjigu za decu, podelio je na ravne časti sa kolegom Todetom Nikoletićem.

Koje najsnažnije i najprijatnije uspomene nosite iz rodnog Mokrina kome se često vraćate u knjigama, pa i u ovoj nagrađenoj?

- Sećam se kokodakanja živine, blebetanja ćurana, neverovatnog kreketanja žaba koja sada kao da izumiru i, naravno, opčinjavajućeg laveža pasa koji se noću čuje kao da dolazi iz svemira. Ne zaboravljam svoje rane odlaske u goste kod svog brata od tetke Radovana Čeleketića. Za decu su imali mali dečji stočić za kojim smo ručavali Radovan i ja, jedan prema drugom, zavaljeni u klupe spojene sa tim stolom. Imao sam dvojicu starije braće koji su me učili geografiju Mokrina, obilazili smo leti sve bare. Nekinu, Dolju, pa baru kod šinternice i na Dudari i u svima se kupali. A kao čudo od pre 75 godina - Mokrin je imao bazen kod Baba Tete u koji je podzemnim cevima stizala vruća voda iz Velikog mlina. Selo je prirodnije od grada, svima koje sretneš morao si i smeo si da kažeš "ljubimruke".

Šta ste naučili od roditelja, a šta od svoje dece i unučića?

- Od oca sam naučio da volim istoriju i knjige. Čitao nam je o istoriji Mokrina i Banata. Poklanjao nam zlatne knjige Gece Kona, a vrhunac je bio kad nam je između mnogih vojnih vežbi pred sam rat kupio knjige bajki. Uveče nam je naglas čitao najlepše bajke sveta. Ja sam, njemu hvala, dosad izdao "Bajke za 21. vek" i "Opasne bajke". Od mame sam naučio da pripovedam. Za nju još kažu: "Vaša mama je zanimljivo pripovedala"! U "Mokrinskim patuljcima" su njene tragične priče iz detinjstva s maćehom, o pobesnelom nerastu, o požaru na Božić, o ruskim zarobljenicima i crnačkom korpusu u Mokrinu kod Francuza 1919. Od unučića sam naučio kako biti omiljen kod drugarica i drugova, od Jove nisam naučio kako se konstruišu lego mašine, od Mare kako se slika kao Gogen, a od Maše kako se pišu divne pesme, naročito o okeanu. Deda ne može da ih dostigne. Naravno. Star je.

"Nemojte na prevaru da se probijate kroz život", poručuje mališanima junak vaše nagrađene knjige. Verujete li u moć takvih plemenitih pouka?

- Verujem. Iako postoje beskrupulozni ljudi, u svakom čoveku postoji savest. Ovih dana sam razgovarao sa svojim omiljenim esejistom Belom Durancijem. Kao đak naučnik ovaj umni Subotičanin pitao je svog rođaka biskupa: "A što ste vi spalili Đordana Bruna?" A stari duhovnik mu odgovori: "Sad ćeš me pitati i da l’ ima Boga?" Bela baš to zaustio. Starina mu na to veli: "Dokle god ti pocrveniš kad učiniš nešto neprilično, Bog postoji, i to u teb
i!"

Kako objašnjavate zabrinjavajuće nasilje u školama poslednjih godina?

-Nažalost, svedok sam uz unuke da je u njihovo vreme u škole postavljen stalno dežurni policajac u civilu. Kad sam to prvi put video, uhvatila me je panika od nadolazećeg varvarstva. Približavamo se savremenoj urbanoj džungli. Setimo se američkog filma "Džungla na asfaltu!" To je povest o gradu takozvanih modernih vremena. Englezi su na Hejselu otkrili Evropi navijače-ubice. Onde se demoliraju radnje na putu ka stanici, čitave stanice metroa stradale su od "vandalizma". Vandali su razorili Rim, stožer civilizacije kroz vekove!

Dugo ste bili novinar. Šta je bio povod da se okrenete književnosti za decu?

-Svom sinu Bojanu, svešteniku u Moskvi, ispričao sam bar hiljadu bajki pred spavanje, a ćerki Dijani, posle sedam godina, još hiljadu. Samo sam jednu zapisao. A kad mi se rodila unuka Maša, odjednom sam dobio odnekud čudom dar da pevam i pišem za decu. Za nju sam napisao svoju prvu knjigu za decu, "Žabac koji ne zna da ćuti." Izašla je 1987. Taj žabac sam ja, ali i Zmaj Jovin žabac koji nema sluha.

02.11.13

Raša Popov o novim "Forama", ljubavi prema knjigama: Rekao sam Ršumu da više nemam dobru memoriju, ali je rekao da ništa ne brinem. Najviše volim da budem pripovedač

ZBOG autentičnog lalinskog govora, kojem sve ove decenije života van Vojvodine nisu oduzele ni delić šarma, Rašu Popova uglavnom vezuju za Novi Sad. Ovaj književnik, pripovedač, novinar, junak "Fora i fazona", međutim, odavno živi u Beogradu. Tog toplog prepodneva, kada nam je otvorio "kapije" svog stana, zatekli smo ga u gotovo svakodnevnom ritualu. Raša je "restaurirao" stare knjige. One iz prošlog veka.
- Sad sređujem ove iz 1936. godine - pokazao nam je na svoja blaga veliki kolekcionar pisane reči, koji je na proteklom Sajmu knjiga dobio samo dva "minusa".

Sve ostale dane proveo je u društvu ljubitelja knjiga. Promovisao je novi roman "Mokrinjski patuljci", kupio nekoliko dela, pa i Aristotelovo "O duši", rukovao se sa velikom i malom decom, rastužio i obradovao.
- Uvek sam voleo da odlazim u Halu 4 gde su izlagali mali izdavači, moji prijatelji. Naročito mi je bio drag Ivan Danikov iz Zrenjanina. Umro je pre nekoliko meseci. Jedan moj drugi prijatelj nije imao novca da plati skupocenu taksu za štand. Išao sam tako halom i viđao sene svojih prijatelja - priča Raša, kojeg su tih sajamskih dana uzbudile reči Ljubivoja Ršumovića da će možda skinuti prašinu sa odela čuvenog pronalazača i neke nove klince zaseniti novim forama i fazonima.

Rašu sada kopka da li će moći da nauči tekst, ukoliko Ršum zaista bude snimao novi serijal "Fore i fazoni", dok RTS 1 trenutno emituje reprizu starog.KNJIŽEVNA PLOČA SVAKOG dana kada izlazi i ulazi u stan, Raša pomiluje fotografiju svoje supruge koja je nedavno preminula. Tako, kaže, ima osećaj da je sa njom u svakodnevnom kontaktu. A kako su njih dvoje bili kolege, Raša je odlučio da nadgrobna ploča bude - književna. Otkriva: - Ne ženinom grobu će pisati - Radojka Milojević Popov, profesor književnosti, a pored - Raša Popov, književnik.
- Kažem mu da sada imam 80 godina, da nemam dobru memoriju, a Ršum će meni: "Ništa se ne brini, napisaću tekst tako da možeš da ga govoriš iz glave". On je veoma duhovit čovek, pa treba umeti preneti taj erski humor - kaže Raša, dodajući da je nekada bio sredovečni pronalazač, a sada bi bio deda pronalazač.
Od svih odrednica koje idu uz njegovo ime, njemu se, kaže, najviše sviđa - pripovedač. Toliko je bajki u životu ispričao da se, objašnjava, u toj "odori" najprirodnije oseća.

* Ko je vama pričao bajke kada ste bili mali?
- Moja komšinica Zorka Stepančević. Svakog dana je išla u vinograd da nabavi lastare i trave za domaće životinje, pa je vodila i mene. Ceo put do vinograda pričala mi je bajke. Kao dečak sam bio zadivljen "Guliverovim putovanjima", obožavao Žila Verna. Retko ko zna da je on napisao i roman "Dunavski razbojnici", a i ja sam ga pročitao tek kada sam imao 50 godina. U Vernovo vreme Zemun je, a ne Beograd, bio poznati evropski grad, sa prelepim šetalištem, korzoom, damama odevenim u krinoline. Moj prijatelj i ja smo imali ideju da malo promenimo sadržaj knjige, da razbojnike dovedemo i u Beograd i Novi Sad.

* Koliko ste bajki pročitali sinu Marku i ćerki Bojani?
- Svako veče sam im iz glave pričao bajke. Bar 1.000 sam ispričao ćerki, isto toliko sinu, a unucima malo manje, jer su bili daleko. U tome smo podjednako uživali - i oni i ja.

* Koliko se to odrazilo na njihov karakter?
- Verovatno da je ostavilo traga. Sinu sam pričao bajke o junacima koji odlaze u svet, a kada je odrastao - on se i sam otisnuo daleko. Skoro 20 godina je živeo u Australiji, sada je sveštenik u Moskvi, a ćerka je ikonopisac. Upravo je završila ikonu za jednog imućnog Srbina iz Perta, pa će je poslati. Ne može danas ni ikona da putuje bez pasoša.

* Nije tajna da ste svakog 24. juna, i tako 26 godina, u rodnom Mokrinu, gde obeležavate dan rođenja pesnika i Mokrinjanina - Miroslava Antića. Kakve uspomene evocirate tog dana?
- To je za mene veliki praznik. Odlazim na proslavu kulta čudesnog Mike Antića, koji se u Mokrinu rodio godinu i po pre mene. Prisećam se detinjstva koje nas je spajalo, iako je Mika bio zreo od najranijih dana, pa se uvek družio sa starijima. Veliki sam poklonik njegove poezije. Malo se, recimo, zna za njegove pesme protiv tromih i duhom mlitavih roditelja, koji pred decom stalno izgovaraju pesimistične stvari. Mika je govorio da nisu dobri, jer moraju da čuvaju decu od svetskog mraka.

* Kakav je danas svet? Od kakvog mraka bi trebalo da čuvamo današnju decu?
- Deca su danas pametnija, a svet tragičniji. Nije dobro ovo vreme, ima mnogo divljaštva na sve strane. Svetski političari govore laži, započinju nove ratove, svađaju se kao piljarice na pijaci, a nisu naročito ni kulturni ni obrazovani. Na svakom koraku se dešavaju ružne stvari.

NAJMLAĐI VODITELJ DNEVNIKA

RAŠA je ostao upamćen kao najmlađi voditelj Dnevnika, iako je, te revolucionarne 1968. godine, posle pet nedelja skinut sa programa. - Studenti demonstranti su vikali: "Dole TV voditelj intelektualac Raša Popov!", a ne: "Dole Tito!" Zbog toga je bilo logično da ostavku ne podnese Tito, već ja - priča Popov.

* Koliko ste vi od toga zaštićeni?
- Pa i nisam. Nedavno su me opljačkali prosjaci koji su prvo tražili novac za parče hleba, a ja sam im dao za dve vekne. Onda su me pratili, i ispred lifta mi iz džepa izvukli honorar koji sam tog dana zaradio držeći jedno predavanje u Banjaluci. Ispada da sam dobro prošao, jer me nisu fizički povredili. Posle mi je jedan prijatelj prosjak rekao da su ti lopovi nekada krali u Italiji. Sada ih valjda vraćaju u Srbiju, pa moraju da "rade" na nama sirotinji. Nisu se baš usrećili.

* Kako sada izgleda jedan dan vašeg života?
- Šarenoliko. Ne volim da šetam, jer mi je to kao hodanje bez cilja. Volim da odem u kafanu na Paliluskoj pijaci, tu ručam. A kada štedim - onda jedem čvarke. Pre neki dan sam čuo jednog "govornika" kako kaže: "Toliko su siromašni da ni za čvarke nemaju". Ovih dana ih baš jedem, pa izgleda da sam došao do penzionerskog siromaštva. Šta ću kad volim čvarke. Pa, ja sam Lala iz Banata.

* Ostala je upamćena vaša "ispravka" - da niste Vojvođanin, već Banaćanin. Držite li se još toga?
- To je istina. Jer, Banat je, kao i Srem i Bačka, poseban entitet. Kako kažu - u Banatu su smeštene ludnice, u Sremu je velika tamnica, a u Bačkoj su Matica srpska i pozorišta, pošto su Bačvani najkulturniji. Simpatična mi je ta podela Vojvodine.

Tatjana Loš