Muzika od ma čega

06.06.10

Doživeti kinesku Novu godinu u Šangaju, to je suočiti se sa jednom sadržajnom, zadivljujućom bukom od koje se „grad raspada”, na čudesan način. Nešto impresivno desiće vam se i na Bliskom istoku. Zbog toga što menjam zemlje ne znači i da menjam stil ili proceduru stvaranja. Istina je, međutim, da mogu da imam kompozicije koje su negde mogle biti dotaknute iskustvima Bliskog istoka – kaže kompozitorka Ivana Stefanović
Beogradska izdavačka kuća „Arhipelag” upravo je objavila naslov „Muzika od ma čega”, novu knjigu Ivane Stefanović, kompozitora koji ne piše samo muziku. Među ovim koricama su i neki tekstovi koje ste mogli pročitati i na ovim stranicama „Politike”. Pred znatiželjnim čitaocima je čitav jedan arhipelag ove umetnice na čijim „ostrvima” ne stanuje samo muzika.
Novom knjigom ponovo potvrđujete da je pero jedan od vaših omiljenih „instrumenata”. A kada već govorimo i o sveprisutnoj muzici, da upitamo i kakav je uticaj na Vas izvršila muzika pisaće mašine vašeg oca Pavla, čiji zvuk nosite iz detinjstva?
– Apsolutno jeste. Mašina je jedan od tih instrumenata koji su mi zvučali, čija mi je ritmička faktura ispunjavala dan, ili pre bih rekla noć. Pošto je otac obično pisao noću. To je nešto što takođe spada u taj repertoar i sa tom muzikom davno živim. A što se tiče mojih knjiga, one su obe za mene prve, jer sam promenila žanr. Posle onoga što je neka vrsta ličnog putopisa, došla je ova zbirka tekstova koji se odnose na muziku, na zvučne pojave, na pojave u društvu povezane sa muzikom, na ličnosti i, podvukla bih, na žene umetnike. U tom smislu vidim sebe ne kao pisca dve knjige već kao nekog ko ima dve prve knjige, iz dve različite oblasti.
Prva knjiga, „Put u Damask”, donela vam je nagradu „Crnjanski”. Radi li se ovde o poznatom strahu od druge knjige?
– Na drugoj knjizi se, kažu, proverava pisac. Samo što ja nisam pisac već neko ko piše i smatram to velikom razlikom. Možda se tako osećam zato što sam imala pisce u porodici. Moj deda je bio pisac, otac takođe. Profesionalno su se bavili time, od toga živeli. Za to su imali i profesionalnu bazu. Ja ne, studirala sam muziku. Ali, imam potrebu da pišem, želju da nešto stavim na papir. Tako je bilo sa mojom prvom knjigom kojom sam htela da memorišem i obradim jednu za mene potpuno novu materiju, kao što je Bliski istok. Nedavno sam razgovarala sa jednom rumunskom novinarkom i ona me pita: „Šta je za vas muzika, a šta pisanje?” Odgovorila sam joj da je muzika za mene profesija, a pisanje zadovoljstvo.
Jednom ste i izjavili da je Vaš idealan dan onaj kada pre podne pišete muziku, a po podne tekst...
– Pazite, to nije toliko vezano za doba dana koliko za to da je idealno imati u jednom danu te dve stvari. Ta dva pisanja. Kada se jednim pisanjem odmaram od drugog. Meni su te dve stvari komplementarne.
Na umetnike, razne, uticali su tuđi gradovi i zemlje u kojima su boravili. I Vaši životni putevi su takvi, što pokazuju i tekstovi u ovoj knjizi. Koliko su ti drugi svetovi ostavili traga u Vašoj muzici?
– Neko ko se bavi umetnošću jako je senzibilan na okolinu u kojoj živi. Stvarnost se neumitno uvlači u naša dela. Ne spadam u one koji se od toga brane i hoće da žive u nekakvom svom zatvorenom visokom umetničkom olimpijskom selu. Neću to, ja sam posmatrač kome se sve to posle mora vratiti. Samo, zbog toga što menjam zemlje ne znači i da menjam stil ili proceduru stvaranja. Istina je, međutim, da mogu da imam kompozicije koje su negde mogle biti dotaknute iskustvima Bliskog istoka. Napisala sam, recimo, Antiohijske pesme. Lično mislim da ja osećam tu vezu sa mestima u kojima sam. Šta će od svega toga biti videćemo. Obično to negde mora da izađe. Ja čekam.
Čime Vas toliko provociraju buka i zvuk tišine, kao njen opozit?
– I buka je muzika, koju doduše često ne volimo. Ali, ponekad je akustički fenomen, pri tom ne mislim na onu organizovanu buku, pa ružnu, kao što je, na primer, dominirajući deo izvesne folk muzike danas. Međutim, doživeti kinesku Novu godinu u Šangaju, to je suočiti se sa jednom sadržajnom, zadivljujućom bukom od koje se „grad raspada”, na čudesan način. Nešto impresivno desiće vam se i na Bliskom istoku. S druge strane, meni kao kompozitoru užasno je inspirativna i tišina, odnosno oni mali zvuci, kao hod bubica po pesku. Svi ovi doživljaji mogu se transponovati u novi muzički jezik. Kroz proces u umetničkoj retorti to se melje, menja i na kraju pojavi u samostalnoj estetskoj celini kao muzička kompozicija.
U Vašem opusu prilično je uočljiva „čarobna flauta”, instrument koji volite?
– Tačno je, bliska mi je. Flauta je instrument vazdušnog stuba, njen zvuk dolazi direktno kao produženi oblik ljudskog glasa. Zato mi je i njena boja nekako najbliža. Često se pojavljuje i kao lajtmotiv u mojoj muzici.
Nedavno Vam je dodeljena nagrada „Vitomir Bogić”, za životno delo, za izuzetan doprinos radiofoniji. Njeni zlatni dani kao da su prošli?
– Za mene je radio uvek bio medij iz porodice umetnosti. U tome sam jako dugo i pratim njegovu istoriju. Bojim se da je u silaznoj putanji, u tom smislu, jer pritisnut je čarima novih tehnologija koje potiskuju umetničke ideje. Najviše zbog radija ušla sam u Programski savet RTS, da pomognem koliko mogu da ovaj medij bude tretiran kao njegov mlađi veliki brat – TV.
Na kakvoj je putanji danas umetnička muzika?
– Sa muzikom ovde, i ne samo ovde, postoji izvesna zabuna – šta je tu umetnost, a šta zabava. Na celoj planeti dominira muzička industrija, samo što neki pred tim pažljivo čuvaju muziku koja ima umetničku vrednost. Baš zato što nije popularna, što nije za svako doba dana i za svako mesto, društvo mora da pomogne da se stvara ambijent u kome će se takva muzika razvijati. Mi na tome premalo radimo. Ako na vreme ne budu animirani mladi, naša buduća publika, bojim se da je za dvadesetak godina i neće biti u koncertnim dvoranama. Publika se mora negovati i u razvijenim društvima to se strateški sprovodi. Ne zaboravimo, recimo, da je Betoven za svoju Sedmu simfoniju dobio samo 400 kruna, nekakvih današnjih oko 150 evra. Većina velikih umetnika nikada nisu adekvatno nagrađeni za ono što su stvorili. Međutim, ono što je najvažnije i najskuplje jeste njihova publika. To je ono što uvek moramo imati na umu.
Vaša knjiga pomalo je i dnevnik uspomena u kome su, pored ostalih, i neke zvezde iz Vašeg detinjstva – Ljubica Marić, Josip Slavenski...
– To su samo neki od ljudi koji su prolazili kroz našu kuću. Ja sam, eto, napravila i malo reda u svojim sećanjima. To su kao one fascikle u koje treba nešto složiti. Ja to vidim kao obavezu mnogih da se priloži štošta u to što bih nazvala našom velikom kulturnom bibliotekom. Neka to ostane mlađima i neka oni o tome jednoga dana sude.
U Vašoj knjizi „Muzika od ma čega” govorite i o svojim hroničnim nedoumicama oko toga kakvo ime dati svome delu. Pa, kako je to bilo ovoga puta?
– Oduvek mnogo mislim o naslovu, želim da bude ličan, zapamtljiv i, naravno, da odgovara sadržini dela. Kad se o muzici radi, naslov nekad dođe glatko, čak i pre same kompozicije. Što je idealna stvar. Ali, bilo je i onih unapred napisanih koji se ne realizuju. Desi se da se muzika prosto otkine, krene svojim putevima, ne haje za planove i ideje u vašoj glavi. Nekad je treba pustiti da sopstvenom fermentacijom dođe do neke svoje forme. Taj mali dvoboj između muzike i mene oko naslova uvek postoji.
A naslov moje knjige, inače podnaslov jednog iz ove zbirke tekstova, hoće da kaže čitaocu da ja muziku čujem, vidim i pronalazim ne samo u njenom usko definisanom polju, nego je zapravo čujem svuda, stalno i da mi se čini kako sve oko nas proizvodi muziku, uključujući i ovu roletnu koja lako lupka od vetra. I pošto imam takvu vrstu senzibilizacije u odnosu na auditivni svet, onda prosto sve doživljavam, i ono ružno – što škripi, grmi, što pripada poluciji zvučnoj, kao muziku proširenog značenja. Prema tome, ovo je knjiga o muzici koja se sastoji od ma čega ili bilo čega.

Muharem Šehović

14.07.11 Vreme

Nema dobrog pisca kome ritam rečenice i muzika reči nisu jednako važni koliko i njihovo značenje. Mirko Kovač je, svojevremeno, izjavio da je dugo tragao za imenom junakinje svog remek-dela Životopis Malvine Trifković. Bila mu je potrebna patina koja prekriva to ime, Malvina, njegov zgasli sjaj, njegova neužurbanost i neagresivnost, koji tako savršeno prijanjaju uz junakinju da je, naprosto, na tom mestu i u toj knjizi, nezamislivo bilo koje drugo ime. Danilo Kiš svedoči o tome da ni sam ne zna koliko je puta, u Bašti, pepelu, preradio opis šivaće mašine svoje majke (singerica), sve dok se, kroz reči, kroz njihov ritam, izbor, spoj, kroz taj opis, nije začulo kako metalna konstrukcija mašine stenje, kako sa svojim elegantnim lukovima nalik lukovima mosta, cvili pod teretom, kao što zacvili most kada kompozicija prelazi preko njega. A kada Teofil Pančić svoju knjigu naslovi Blesava pevačica, na delu je čisti zvuk reči praćen maglovitom asocijacijom na Joneskovu Ćelavu pevačicu. Ta dva naslova ne upućuju ni na šta izvan sebe, oni svoje značenje ne nalaze u nekakvom svetu koji bi im prethodio i u kojem su ćelave i blesave pevačice pojava svakodnevna, kao Mekdonalds, na primer, već svoj smisao zadobijaju tek u uzajamnom odnosu, kao dva notna znaka koja se nadovezuju jedan na drugi i, stapajući se, prave kompoziciju.
Kada u svojoj knjizi Muzika od ma čega (Arhipelag 2010) kompozitorka Ivana Stefanović opisuje kako rešava zadatak da, polazeći od pesme, ili pesama – u ovom slučaju pesama Jovana Sterije Popovića – napravi kompoziciju, kriterijumi prema kojima se orijentiše zapravo su muzičke prirode. Ona je najpre razočarana Sterijinim poezijom jer je naletela na njegova rodoljubiva sočinjenija: "Neke su pesme bile veoma dugačkog i tromog i razvučenog tempa, a metar je skakao od kratkog do veoma dugačkog, skoro proznog. (...) Bilo je previše patetično iskrenog rodoljublja, ali i prilične raspričanosti, malo rasplakanosti i zamrljane misaonosti. To u muziku ne ulazi" (str. 160-161). Vodeći se, dakle, muzičkim kriterijumima, ili, barem, stavljajući ih na prvo mesto, kompozitorka lako prepoznaje šta ne valja. Rodoljublje, već po definiciji raspekmeženo i raspilavljeno, prethodi pesmi i muzici. Otadžbina i lepa osećanja prema otadžbini pretpostavka su kojoj umetnost treba da da formu, da ih nekako učvrsti, da iz njih izvuče uzvišenost i šta sve ne, a učinak tog poduhvata nužno je "zamrljana misaonost". Rodoljubiva osećanja nisu umetničkog reda. Ipak, kompozitorka nastavlja da čita Sterijine pesme i, premda obeshrabrena i već na ivici odluke da digne ruke od svega, nailazi na pesmu Nadgroblje: "odjednom se pojavljuje ono što u drugim pesmama nisam našla. Pre svega pulsacija, ritam, damaranje, čegrtanje, koračanje...". (str. 161-162). Potom sledi tekst u kojem kompozitorka otkriva sve ono što pesnik ne mora da zna da bi napisao sjajnu pesmu, ali što svaka sjajna pesma mora da sadrži, naime – muziku. U pesmi se, najednom, čuju perkusionisti, ženski i muški glasovi, slova praskaju na sve strane, dominiraju suglasnici "š" i "č", reč "želiš" šušti i rasprskava se u svom, istovremeno čvrstom i nežnom zvuku koji, opet, priziva njeno maglovito značenje. Pesma će otkriti svoju smirenost i svoju uznemirenost, u njoj će da se prepletu svetlo i zatamnjeni delovi, u njoj će da se začuje hor, a perkusije će obezbediti "produženo onomatopejsko trajanje zvučnih suglasnika" (str. 163). Ali ko god bude tražio muziku u ovim redovima, onu muziku koju Ivana S. proizvodi kao kompozitorka, promašiće čitanje, jer njena muzika nije u ovim redovima punim muzike, već u njenim kompozicijama. Nebitno je što ovu knjigu piše kompozitorka. Bitno je što je ispisuje osoba sa sjajnim osećajem za jezik.
U ovoj knjizi Ivana Stefanović prikupila je svoje tekstove o muzici, ali i ne samo o njoj, koje je ispisivala i objavljivala u poslednjih dvadesetak godina, s tim što su neki nastali u vrlo egzotičnim, ili makar udaljenim krajevima sveta (Damask, Šangaj, Ankara, Jerevan, Njujork...). Ima tu i putopisnih zapisa, i brzih osvrta na nečiji život, ili nečije delo, ima manje ili više iscrpnih analiza muzičkih dela, ima prigodnih tekstova, ali ima i tekstova koji svojom lucidnošću, nenametljivo, dostižu filozofsku refleksiju. "Intimni rituali" (str. 78), tekst o zvučnoj instalaciji Branislave Stefanović, jedan je od takvih. Da biste slušali muziku potrebno je da uđete u staklenu kapsulu koja se nalazi u staklenom foajeu zgrade u veoma prometnoj (dakle dinamičnoj) beogradskoj ulici. Dok slušate repetitivne zvuke muzike slične ambijentalnoj, dakle nešto svakako neužurbano, u dinamičkoj gradaciji kako se ide prema kraju kompozicije, vi, naravno, vidite sve šta se događa napolju, ali zapravo ništa nije onakvim kakvim ste navikli da jeste jer vaša su čula raspolovljena, vaša je percepcija, barem u početku, zbrkana, odmaknuti ste od stvarnosti čije su jedinstvo i nepromenljivost obezbeđivala upravo vaša harmonično usklađena čula (zvuk onoga što vidite odgovara upravo tome što vidite, kloparanje tramvaja odgovara slici tramvaja, udaranje potpetica odgovara slici žene na visokim štiklama, dečiji smeh odgovara prizoru dečije igre): pod uticajem i utiskom muzike, ali mesta na kojem ste (staklena kutija), menja se i vaša percepcija. Jer, gledate ono što nije praćeno zvucima koje očekujete da ćete čuti. Istovremeno, i vi ste izloženi pogledima prolaznika (kao ribica u akvarijumu). Tu Ivana S. ponovo pokazuje svoj literarni dar u opisima grada pod snegom, ali i refleksivnu sposobnost u kojoj, samo u nekoliko oštrih zapažanja, pokazuje kako se stvarnost udvaja, kako reaguju čula koja nisu upućena na istu vrstu stvarnosti, odnosno kako se uloga slušaoca i gledaoca menja s obzirom na mesto posmatrača i izmenjenu auditivnu kapsulu. Ne samo, dakle, da kompozitorka Ivana Stefanović ume da čuje i da proizvede muziku (to znamo), već ume da čuje i proizvede muziku reči. Što je nešto sasvim drugo.

Ivan Milenković

25.12.10 Polja

Kada je već preuzeo na sebe da analizira tekst umesto da svoje uživanje u njemu prenese drugima na neki lepši način, onda je čoveku najbolje da se u tom poslu drži nekog sistema. Jedan od najjednostavnijih, za ovu priliku možda i najzgodniji, jeste sistem „tri zašto” koji se pokreće kroz odgovore na tri jednostavna pitanja: 1. zašto je knjiga napisana; 2. zašto je objavljena; 3. zašto se čita. Odgovorom na ova pitanja, odnosno na jedno od njih, pod uslovom da znamo koje je od ponuđenih dominantno, morao bi se dobiti optimalan broj relevantnih informacija za svaku knjigu, bez obzira na njen žanr ili namenu. Ovaj je sistem dobar zato što je u njemu nemoguće „šmirati”, budući da silogističke prečice – tipa: knjiga je objavljena zato što se čita – ne daju rezultate: ako je objavljena zato što se čita, drugim rečima – zato što je potražnja čitalačke publike za njom velika, to samo znači da je već ranije ustanovljena njena vrednost, pa pitanje „zašto je objavljena”, umesto da bude dominantno, postaje redundantno. A ako se pitamo zašto se čita, odgovor svakako neće biti „zato što je objavljena” jer će se time samo povećati opšta entropija budući da se objavljuje ceo niz različitih stvari – od novina do lozova državne lutrije, pa ćemo morati da se trudimo dalje, to jest da tražimo pravi odgovor. Quod erat demonstrandum.Šta znači dominantno pitanje? Ako je, na primer, neko delo objavljeno u kritičkom izdanju kakvog dotle nije bilo, kao što je pre neku godinu bio slučaj sa Momčilom Nastasijevićem, onda drugo pitanje (zašto je knjiga objavljena) zaista jeste dominantno jer nema bolje preporuke publici da čita baš ovo, a ne neko drugo iz velikog broja izdanja Nastasijevićevih dela. U slučaju naučnih knjiga, međutim, najvažnije će biti zašto su napisane (odgovor na to pitanje u slučaju beletristike najčešće je potpuno nezanimljiv: zato što je pisac imao potrebu da piše), jer se od njih očekuje da prošire opšti fond znanja o nekom predmetu, da kažu nešto bitno novo o temi koju obrađuju, i tome slično. U slučaju najnovije knjige Ivane Stefanović moj izbor pada na pitanje broj 3 – zašto se ova knjiga čita, ili – bolje, s obzirom na priliku – zašto treba čitati ovu knjigu? Odgovor je jednostavan: zbog njenog autora. Ono me ko je čitao prethodnu knjigu Ivane Stefanović, Put za Damask, bolja preporuka nije po trebna. Onima koji nisu treba reći sledeće:
Put za Damask objavljen je prvi put 2002. (i drugi put 2003) kao izdanje beogradske „Geopoetike” i načelno se katalogizuje kao knjiga putopisa, što je isto kao kad se za more kaže da je slano – jedan tačan, ali sam po sebi irelevantan podatak ukoliko čovek nije nameran da se bavi preradom soli. Put za Damask je, osim toga, i jedna izrazito autorska knjiga, u potpunosti usredsređena na intenzitet doživljaja jednog tuđeg, ali veličanstvenog sveta. Pre svega drugog – i to je, ja mislim, za nju najvažnije – ta se knjiga bavi vrlo određenim meta? zičkim problemom: kako trajnu, večnu stvar preraditi u dovoljno prolaznu i efemernu kako bi se pripodobila skromnim mogućnostima ljudskog pamćenja. Rečeno metaforički, Put za Damask izrasta iz pitanja kako izabrati drenovinu, kako je isušiti, i kako iz nje iscediti onu dragocenu jednu kap koja se mora sačuvati, koja mora da se pamti kad se sve drugo zaboravi. To je čovekova logična reakcija na susret sa živim mitom, sa sopstvenim početkom, izraz njegove preneraženosti kad shvati da koreni njegove civilizacije ne samo da nisu daleki i mrtvi, već stoje pred njim i toliko su živi da iz njih raste drvo i u krošnji tog drveta pevaju ptice. Takav je prvi susret Evrope sa Bliskim Istokom.
Odlazak u Damask za hrišćane je polaganje ruke na bolno mesto; iza svakog ugla mogao bi se pojaviti sveti Pavle lično i verovatno se pravim vernicima i desi da ga tamo nađu. Bab Šarki – istočna kapija grada – svakako stoji tamo gde je i tada bila, kamen sa kojeg se svečeva stopa odrazila kada je preskakao zid u bekstvu pred vlastima od onda nije pomeran. To je samo po sebi čudesno, ali ne prođe mnogo, a Pavle i krst utonu malo u dubinu pred čudovišnom starošću prve sinagoge na svetu, prvog – izvan Egipta – svetog mesta na kojem se molilo samo jednom bogu. Ali i to u određenom času postane bespredmetno u poređenju sa ogromnim nevidećim očima ugaritske gospode, jer Mari upravo i znači to – gospoda, u susretu sa osmehnutim ? gurama čiji su autori mogli lično poznavati Gilgameša. I sve to na jednom mestu, u gustoj prašini Bliskog Istoka – kako na početku Muzike od ma čega kaže Ivana Stefanović. Put za Damask je zato jedna zagrcnuta knjiga – zagrcnuta na najbolji način, knjiga o tome kako čovek hvata vazduh u pokušaju da ništa ne propusti, da sve uoči, da svedoči tačno i pristrasno. Ali su čovekove mogućnosti male, ogromna snaga veličanstvenih spomenika mogla bi da ga uguši, i on – da bi preživeo – mora da zaboravlja, da otresa drevnu prašinu, i tim mu je teže da među dragocenim trunkama izabere onu jednu ili dve koje je u stanju da pamti bez opasnosti. Eto, to je Put za Damask.Muzika od ma čega je njegova slika u ogledalu. I meta? zičko pitanje je isto, samo postavljeno sa suprotne strane: kako od prolaznih stvari napraviti nešto dovoljno čvrsto, dovoljno objektivno da od individualnog pređe na opšti plan. Impulsi za formiranje sećanja u Damasku su dolazili iz kulturnih monolita, više hiljada godina starih, zapravo večnih temeljnih kamenova naše civilizacije. Ako bi neko, podstaknut Ivaninom knjigom, poželeo da proveri njene impresije, ili da stekne sopstvene, treba samo da ode na isto mesto i da stane pred one iste stare stvari koje su tu odavno pa će verovatno potrajati još neko vreme. Ako, pak, poželi da sam proveri šta je u Bemusu iz 1992. bilo tako „divno” – kako autorka tvrdi na početku ove knjige – neće mu biti moguće da „časkom” pogleda sam. I Bemus i 1992. su prošli nepovratno, ni najbolji nosači slike i zvuka ne mogu vratiti ono „nešto” zbog čega je sve u tom trenutku, a naročito činjenica da se Bemus uopšte desio, bilo „divno”. U Muzici od ma čega, dakle, impuls je iluzivan, sama de? nicija prolaznosti, događaj koji neponovljivo postoji samo u vremenu prošlom i može se odatle izvući tek na prevaru.Kao sredstvo da to postigne Ivana je izabrala jezik. Izbor je bio dobar jer jezik – jedini od svih kulturnih tekovina ljudske vrste – postoji jednako i istovremeno u tri ravni (biološkoj, umetničkoj i naučnoj), odnosno u tri stepena znakovnosti. Prvi je kolokvijalni govor svakodnevice, prirodni ili prvostepeni znakovni sistem. Drugi je književni jezik, jezik umetnosti, drugostepeni znakovni sistem u kome se višak značenja stvara između redova, kao dejstvo udruženog zračenja umetničke forme i ideje. Treći je jezik nauke, diskurzivna i metajezička nadgradnja teorijske apstrakcije, jezik kojim se može reći sve: od matematike i astrometrije do baštovanstva. On, dakle, može da prenese sve i samim sobom, bez dodatnih sredstava, da od pojedinačnog napravi opšte i obratno. Ali je to svejedno težak posao sa neizvesnim ishodom. Fiksirati za večnost događaj koji je bio i prošao zapisivanjem sećanja na njega, gotovo je jednako teško kao zgusnuti dim u pepeo.
Strukturno gledano, Muzika od ma čega je šarolika knjiga jer se kriterijum pri biranju elemenata koji će u nju ući nije držao nekog unapred zadatog okvira. Tekstovi su birani po značaju koji su opisani događaji i sećanja imali za autora, i tako se dobila opet jedna izuzetno jaka autorska knjiga. I u njoj ima putopisnih epizoda, i baš me zanima da li će neko i nju katalogizovati među putopise. A imao bi rašta, jer se – naročito u središnjem delu knjige – javljaju Njujork, Jerevan, Istanbul, Šangaj, Bukurešt, Damask... Od same pojave, ipak, važnije je kako se javljaju, po kom su kriterijumu birani događaji vezani za njih. Kriterijum je, naravno, dosledan i događaji su sama izmaglica, iluzivna slika duha mesta oličena u sudoperi na ulici u Šangaju (koje verovatno odavno više nema, ni sudopere ni ulice, i na čijem mestu sada stoji oblakoder od 56 spratova); u ženilutki bolešću smanjenoj do apsurdnih razmera na izložbi kiltova u Njujorku (verovatno odavno upokojenoj i ožaljenoj); u šuštavim duhovima osam sultanija koji se vijore po hodnicima harema u Dolmabahči saraju (iza kojih je, u svojstvu nemih svedoka, ostalo samo osam klavira); u ljudima i događajima kojih više nema. I upravo u jednom od tih tekstova, verovatno zato što kompozitor i bez svesne namere prepozna uvek svoj medij, jezik najneposrednije odaje govornika i pokaže se prava, pod onu vidljivu (možda i bez autorkinog znanja) podvučena struktura ove knjige – njena muzička matrica. U šangajskom muzeju, u tišini, pred vitrinom sa starom bronzom stoji žena sa metlom i krpom u jednoj, a katalogom izložbe u drugoj ruci: „Pod muklim svetlom i u potpunoj tišini, stojimo jedna pored druge – ja malo iza nje – ona posmatra predmete, ja posmatram predmete, ona gleda u vitrinu, ja čitam objašnjenje na engleskom, ona ga čita na kineskom. Potpuno je nepomična i koncentrisana. Odlazim, ne remetim tišinu, ostavljam ženu zadubljenu u muzejske eksponate iza stakla koje je zadužena da održava.”
Ritam ovog odlomka, odnos među njegovim delovima, prekidi i stepenasto kretanje naprednazad nisu proizašli iz Ivaninog nesumnjivog književnog dara, ali su se vrlo vešto poslužili njim.
Ipak, najznačajnija, meni svakako najdraža, supstanca ove knjige jesu dragocena sećanja na četiri imena, važna podjednako i za autorku i za njenu publiku. Mislim tu na tekstove o Ljubici Marić, Pavlu Stefanoviću, Josipu Slavenskom i Jeleni Šantić (o njoj, čak dva). Ova sećanja na žive ljude, na njihove postupke, razgovore, dolaske i odlaske, druženja manje ili više privatna, njihov zajednički i pojedinačni rad prelomljena su kroz vizuru različitih autorkinih ličnosti, od male devojčice do eminentnog profesionalca. Oni postoje samo tu, u tim svedočenjima i nigde više, jer je ono što drugi i na druge načine pamte o njima jedna druga priča. Da ova Ivanina nije ovde zabeležena, nju nikad više niko na svetu ne bi mogao da rekonstruiše i odgonetne, ona temeljno i de? nitivno ne bi postojala. Sličan doživljaj poslednjih godina imala sam samo još jednom, kada je bila objavljena knjiga Predraga Palavestre Nekropolje. To je, ako mene pitate, suština otimanja stvari od vremena, građenja večnosti na prevaru, kako je – uostalom – u jednom času i ceo svemir bio sazdan. I nije čudo onda što se u mnogim starim kulturama bog tvorac sveta označavao kao trikster, odnosno varalica.
Pa da li to onda znači da se u ove dve knjige (Putu za Damask i Muzici od ma čega) gradi, zapravo, jedan poseban, ekskluzivan, drukčiji od običnog svet? Naravno da da. U njemu je svaki element probran i namešten na pravo mesto, spontanost je svedena na pravu meru i ceni se onoliko koliko vredi, celina je uravnotežena i ne previše harmonična. Svet umetnosti ekskluzivan je koliko i svet nauke jer je za oba karakteristično da razmiču granice postojećeg znanja, donose nove metode, nove ideje, tragaju za novim izrazom i tumačenjem sveta. Ali takvi kakvi jesu, ekskluzivni, oni su – i jedan i drugi – uronjeni do guše u trivijalni svet svakodnevice, u onaj najšire moguće shvaćen prvostepeni znakovni sistem bez kojeg uopšte ne bi mogli da postoje. Iz tog paradoksa proizlaze mnoge dileme, a ja ću ovaj prikaz završiti jednom svojom.
Jednom, kad smo razgovarale o Pavlu Stefanoviću, koga sam i ja imala sreću da poznajem i volim, Ivana mi je prepričala jedan svoj važan razgovor sa njim. „Terca nije za tebe” – rekao je on tom prilikom, a ja ovde parafraziram po sećanju. „Ti niti možeš niti treba da se takmičiš sa Mocartom i Bahom. Oni su sve to već uradili najbolje što se može, nema potrebe kaskati za njima. Pred tobom su beskrajne dubine disharmonije, čitav jedan haotični svet šumova i zvukova, to istražuj, vidi čega tamo ima za tebe.” I ona je poslušala, ne toliko oca koliko Pavla Stefanovića. Na sreću, zato što sva talentovana deca u sebi nose klicu bunta protiv značajnih roditelja, ne sasvim i nije zaronila svom snagom u haotični bezdan disharmonije, nego je uradila to na teži način, hodajući po ivici brijača nad ponorom, kao ona čuvena ? gura tarot karata koja u celoj velikoj arkani ima najveću moć iako se zove Luda. Zahvaljujući tom zrnu božanske ludosti, meni i drugima omogućeno je da uživamo u Play Strindberg, u Drvetu života, u Prvom istočnom snu... Ali je buđenje iz tog sna gorko jer se postavlja ono namerno prenebregavano, pod tepih odgurkivano, bolno pitanje: kome smo ostavili da brine o terci?
Luda predstavlja „večnu lutalicu”, ona je energična, sveprisutna i besmrtna. Ona je najmoćnija od svih tarot karata. S obzirom da nema broj, slobodna je da putuje po svojoj volji i često remeti postavljeni redosled.

Mirjana Detelić

06.06.10 Glas javnosti

Kompozitorka piše o zvucima i slikama Beograda, Bukurešta, Njujorka, Istanbula, Beča, Damaska, Kelna, Šangaja, o muzici i teatru, o svom odrastanju i zreloj spoznaji života, o Orhanu Pamuku, Mauriciju Kagelu, Ljubici Marić, Pavlu Stefanoviću, naveo je izdavač.
Prema navodima izdavača, polazeći od uverenja da je muzika "ogroman, od života nerazdvojni deo čoveka", Ivana Stefanović napisala je knjigu u kojoj na suštinski način progovaraju pitanja umetnosti i stvarnosti, pitanja savršenstva forme i svireposti istorije.
Ivana Stefanović (Beograd, 1948) napisala je muziku za više od 40 pozorišnih komada. Tokom rada u medijima posebno se bavila radiofonijom i drugim graničnim oblastima, kakva je ars akustika.
Dobitnica je brojnih nagrada, a pored komponovanja, bavi se pisanjem eseja i tekstova o muzici i kulturi.
Od 1995. do 1999. živela je u Damasku (Sirija), a od 2001. do 2005. delimično u Ankari (Turska). Trenutno živi u Bukureštu (Rumunija).