Na belom hlebu

19.10.12 Vreme

Ivan Janković, doktor prava, advokat i borac za ljudska prava, u ovoj savesno i temeljito napisanoj knjižurini opredelio se da ispriča istoriju Srbije i Jugoslavije kroz smrtnu kaznu, njeno zakonsko utemeljenje, modalitete izvršenja i ostale prateće pojave kakav je abolicionizam
Kao što se mačka može oderati na više načina, a čovek pogubiti na mnogo više, tako se i istorija jednog naroda i društva može gledati iz više uglova. Dubravka Stojanović veoma dobro ju je sagledala s tačke gledišta kanalizacije i svakodnevnog života, na primer. Ivan Janković, doktor prava, advokat i borac za ljudska prava, u ovoj savesno i temeljito napisanoj knjižurini (Na belom hlebu; Smrtna kazna u Srbiji 1804–2002; Službeni glasnik i Clio, Beograd 2012; 622 strane) opredelio se za istoriju Srbije i Jugoslavije kroz smrtnu kaznu, njeno zakonsko utemeljenje, modalitete izvršenja i ostale prateće pojave kakav je abolicionizam (pokret za ukidanje smrtne kazne). Ivan Janković, uzgred, ovde pokazuje naročitu upornost u vršenju naučne, ali društveno-političke delatnosti, jer je već objavio jednu veoma (do sada i najvažniju) relevantnu knjigu na tu temu: "Smrt u prisustvu vlasti: smrtna kazna u Jugoslaviji i svetu" (Beograd, 1985). Osim toga, indikativno je da je Ivan Janković podstrekač i jedan od osnivača prvog abolicionističkog pokreta u SFRJ još 1981; vlast se bila užasnula, pružala je veoma žestok pasivni otpor, da bi Društvu (kasnije Udruženju) za širenje znanja o smrtnoj kazni tri puta odbila zahtev da se registruje kao udruženje građana, poslednji put 1987.
Odatle bismo i mogli da počnemo; od sistematskog odbijanja svih vlasti do 2002. da se odreknu prava na oduzimanje života svojim podanicima i građanima – pod bilo kojim izgovorom. To je, inače, jedan od prerogativa suvereniteta. Prvi čovek koji je sugerisao Srbiji ukidanje smrtne kazne bio je – ironijom sudbine – upravo rosijski posol (ambasador) kod Karađorđa, Rodofinikin, Konstantin Konstantinovič. Našao je i kome će da sugeriše, onako prosvetiteljski nadahnut ruskom abolicionističkom praksom. Osim toga, Rodofinikin je morao biti zgađen i potresen tadašnjom praksom u Srba: ljudi su pogubljivani bez suda i na krajnje okrutne načine. Prizor točkova, vešala i kolaca na kojima trule leševi bio je svakidašnja pojava.
LAKA RUKA VLASTI: Srbija je pokupila načine pogubljenja sa svih strana: lomljenje kostiju i stavljanje na točak dok žrtva ne izdahne (posle dva-tri dana) bio je uobičajeni način egzekucije širom Evrope (u Francuskoj do pronalaska giljotine); nabijanje na kolac je vizantijski izum preuzet širom Srednje Evrope, ne samo od Turaka; "mrtva šiba" (prolazak kroz špalir do smrti od batina) austrijski je specijalitet koji je Karađorđe doneo iz Vojvodine, gde je kao frajkor (paravojna formacija) jedva izbegao taj isti špalir. Osim toga sekli su sabljama, vešali kako znaju, ubijali iz vatrenog oružja.
S vremenom se i ta stvar nekako regulisala i propisala, tokom državnog osamostaljivanja Srbije pod Milošem, Aleksandrom (Karađorđevićem) i Mihaijlom. Streljanje je postalo skoro jedini način izvršenja. Godinama je, međutim, smrtna kazna bila zakonom propisana za mnogo raznih krivičnih dela, uključujući i imovinske delikte (opasna krađa), do 1901. Mnogo veći problem bile su smrtne presude političkim protivnicima. Politički život u Srbiji bio je, da kažemo, dinamičan, je li, sve do Prvog svetskog rata. Tokom političkih sukoba (pre svega na liniji radikali–naprednjaci–liberali... podseća li vas ovo na nešto?) smrtnoj se kazni pribegavalo lake ruke. Odatle i abolicionističko nastrojenje tadašnjih radikala (kao i ovih današnjih): lajali su sebe radi. Sudska ubistva (pogubljenja političkih protivnika bez obzira na nevinost) bila su pre pravilo nego izuzetak; vrhunac je bio – kažu – Solunski proces, koliko politički razumljiv toliko i pravno skandalozan; o tome se i danas raspravlja.
Nastanak nove države SHS, pa Jugoslavije, doneo je nove probleme. Austrougarska tradicija držala se vešanja, a srbijanska streljanja. Osim toga, politika suđenja na smrt i pomilovanja bila je u austrougarskoj tradiciji benevolentnija nego u srbijanskoj, pa je tu došlo do određenih trvenja. Vešanje je konačno prevladalo kao način pogubljenja, između ostalog i zato što su vojnici i žandarmi bili neskloni streljanju, što je ljudski sasvim razumljivo. Tako je došlo do povećane potražnje za uslugama dželata. Od Austrougarske nasleđena su dvojica: Mauzner i njegov bivši pomoćnik Hart. Imali su posla, kao što se dade videti iz Jankovićeve knjige, gde se mogu naći i njihovi računi za usluge. Sluteći manjak ponude u toj vrsti usluga, državi će se 1922. ponuditi izvesni Egidije Fuks iz Maribora (koji je kao razlog naveo mržnju prema ljudskom rodu uopšte) i 1930. izvesni Stanislav Todorović iz Beograda, ali obojica su odbijeni: Fuks je procenjen kao "malouman" i previše star; Todorović je odbijen jer nije platio propisanu taksu na svoju "najučtiviju" molbu.
PRAVO NA ŽIVOT I SMRT: Drugi svetski rat i promena "društveno-ekonomske formacije" koja je usledila doneli su uobičajeni haos. Pobednici su se prvo razmahali, da bi se zatim stvar dovela u kakav-takav red. Vešanje je ostalo, ali su novi dželati morali da uče zanat, jer je Hart nestao, a Mauzner umro. KNOJ, pa OZNA, pa Narodna milicija morali su da se snalaze. Vešanje je ubrzo ukinuto, ali je streljanje ostalo, na sovjetski način: metak u potiljak, dok nije uveden streljački stroj. Veljko Komlenović, javni tužilac, pa načelnik SUP-a Novoga Sada i kasnije advokat, sjajan čovek inače, ozbiljno se bavio tom tematikom: razgovarao je sa desetinama milicionara kojima je bilo zapalo da izvršavaju smrtne kazne i ostavio dragocen materijal o tome. Svi su bili traumatizovani, naravno. Neki i više od toga: Paja Jockov, paor iz Rumenke i partizan, imao je nesreću da bude član Partije kad je trebalo obesiti generala Sombatheljija, komandanta mađarske žandarmerije, odgovornog za mnoge ratne zločine: naime, taj neki Maričić koji je do tada vešao – bio je bespartijac, a ovo je bio odgovoran zadatak. Do penzije zbog mentalnog poremećaja 1960. Paja je pogubio (metkom) preko sto osuđenika; umro je 1970. kao ozbiljan psihički bolesnik. Bilo je i gorih slučajeva.
Ukidanje smrtne kazne u SFRJ bio je težak i bolan proces: ne odriče se vlast tek tako prava na život podanika. Smrtna kazna ukinuta je konačno Ustavom SCG iz 2003. Pre toga je u okviru SRJ Crna Gora insistirala na aboliciji, ali Milošević nije hteo. Milošević je, uostalom, bio više nekako sklon vansudskim efikasnim i jednostavnim rešenjima.
Ova je knjiga, konačno, važna i za budućnost: ovi džentlmeni koji nad nama vladaju uvek će biti u iskušenju da smrtnu kaznu vrate, svem svom evropejstvu uprkos. Drug Staljin je posle Drugog svetskog rata smrtnu kaznu ukinuo. Svi se sećamo one scene iz Prvog kruga Solženjicinovog, kada Abakumov (ministar unutrašnjih dela, MVD; Berija je bio ministar Državne bezbednosti MGB) preklinje Staljina: "Josife Visarionoviču, molim vas vratite nam smrtnu kaznu!" Vratio je, pa su i Abakumov i Berija dobili po metak u potiljak posle Staljinove smrti.

Miloš Vasić

05.10.12 Politika

Između dva svetska rata, smrtna kazna postala je čak deo posebnog žurnalističkog žanra, dok su reportaže o osuđenicima na smrt imale „obavezne topose i fraze”
Srbija je jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je ukinula smrtnu kaznu - jedan od najupečatljivijih pokazatelja državne represivnosti.
Danas, kada se ova kazna primenjuje samo u nekim državama SAD, Japanu, Kini, i nekim azijskim, naša kultura, pravna, sociološka i istorijska nauka, dobila je jedinstveni i multidisciplinarni naučni rad Ivana Jankovića o povesti smrtne kazne „Na belom hlebu, smrtna kazna u Srbiji 1804- 2002”. Studiju o tome kako je smrtna kazna u Srbiji primenjivana u protekla dva veka, kojim svrhama je služila i kakve je tragove ostavila u politici, pravu, kulturi i jeziku, kao i o „krhkoj biljci abolicionizma”, objavili su „Službeni glasnik” i „Klio”. Dr Ivan Janković je advokat sa velikim iskustvom u predmetima intelektualne svojine i autorskih prava. Član je advokatske komore Beograda i Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog, ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja.
Pre svega, u uvodu dela, Ivan Janković je razgraničio jedan metodološki problem, s obzirom na to da je u 198 godina, kojima se bavi studija, Srbija postojala kao samostalna država 114 godina, a preostale 84 provela je kao deo unitarne Jugoslavije.
„Utoliko je ovo zaista istorija smrtne kazne u Srbiji od 1804. do 2002, ali i istorija smrtne kazne u Jugoslaviji od 1918. do 2002.”, precizirao je Janković.
Naslov „Na belom hlebu”, autor objašnjava običajem da se osuđeniku na smrt pre pogubljenja daje bolja hrana- za koju je sinonim u Srbiji odvajkada bio beli hleb. U ovoj složenoj studiji, koju je posebno pohvalio profesor dr Jovica Trkulja, Janković je ukazao na još dva idioma, koja su se odomaćila u jeziku na osnovu smrtne kazne.
„’Glavu u torbi’ nosi onaj ko je u smrtnoj opasnosti - ovo otuda što su se odsečene glave pogubljenih hajduka i političkih protivnika, preparirane u torbama transportovale radi javnog izlaganja. ’S koca i konopca’ označava družinu, sastavljenu od onih koji su izbegli zasluženoj smrtnoj kazni nabijanjem na kolac ili vešanjem. Oba ova idioma potiču s početka 19. veka”, objašnjava autor.
U vreme države Prvog srpskog ustanka „starešine su samostalno preduzimale sve radnje u krivičnom postupku- hapsile, isleđivale, sudile, osuđivale i kažnjavale, pa i na smrt - a još su i neposredno uticale na sud i naređivale im kako da rešavaju pojedine predmete. Takođe, u nedostatku zakona, primenjivano je običajno pravo. Saznajemo da je seoska ili plemenska zajednica smrću najčešće kažnjavala ubistvo, obljubu, paljevinu, krađu. Nezadovoljan slikom Srbije s početka 19. veka, ruski agent Rodofinikin pisao je 1808. godine: „Smrtnu kaznu, koju ovde hladnokrvno primenjuju, korisnije bi bilo ukinuti”.
Međutim, ni za vreme prve Miloševe vlade, pisanih zakona nije bilo, pa se sudilo prema običajnom pravu. Ivan Janković ističe da je u Srbiji od 1815. do 1839. smrtna kazna primenjivana onako kako je u Zapadnoj Evropi prestajala da se primenjuje, dok je period od 1839. do 1844. izgledao kao jedan neprekinut niz zavera i buna, koje su surovo ugušivane i kažnjavane. Janković dosledno prati i liniju pomaljanja i razvoja abolicionističke ideje u Srbiji, koja je dolazila stvaranjem građanskog društva, od intelektualaca školovanih „na strani”, kao i sa promenama u privatnom životu građana, odnosu pojedinca prema državnoj vlasti, kao i prema sopstvenom telu. Novo doba Srbije, nastalo Majskim prevratom 1903. obećavalo je i ukidanje smrtne kazne...
Prateći ovaj problem kroz vreme, Janković ističe da je ona naročito surovo primenjivana u Srbiji posle velikih ratova, i to kao odmazda. Poređenja radi, prema nepotpunim arhivskim podacima u Jugoslaviji je od 1945. do 1948. izrečeno 4012, a izvršeno je 3299 smrtnih presuda (u Srbiji 987). A između dva svetska rata, smrtna kazna postala je čak deo posebnog žurnalističkog žanra, dok su reportaže o osuđenicima na smrt imale „obavezne topose i fraze”.
„U Šapcu, gde je tradicija kafanskog pevanja bila jaka, u zatvoru su priređivani maltene čitavi koncerti: posetioci su znali da donesu gitaru, a jednom osuđeniku je na njegov zahtev pevao tada omiljeni šabački sevdalija... posetiti osuđenog na smrt bila je stvar prestiža”.
Rušenje Berlinskog zida najavilo je kraj realnog socijalizma, ali i kraj smrtne kazne u Evropi. Međutim, Janković podseća da je u Srbiji 1981, a desetak godina pre tog događaja, kod nas, osnovano Društvo za borbu protiv smrtne kazne, koje vlasti nikada nisu priznale, a zatim je 1986. usledio još jedan pokušaj osnivanja abolicionističkog društva. Smrtna kazna ukinuta je 2002. godine u vreme mandata ministra pravde Vladana Batića, što autor ne smatra i njenim konačnim završetkom, jer su stalno prisutni povremeni zahtevi za njeno uvođenje.
Stoga je, govoreći o ovom delu, Janković podsetio i na sajt www.smrtnakazna.rs , koji ga upotpunjuje, kao i na jedan predstojeći događaj. U bazi podataka na sajtu nalazi se evidencija od 6.592 na smrt osuđenih i 4.674 pogubljenih, a inače sajt se bavi istorijom smrtne kazne u Srbiji 1804-2002, kao i u bivšoj Jugoslaviji (1918-1991). Takođe, upućen je i poziv posetiocima sajta da po mogućstvu dodaju podatke o nekom svom osuđenom ili pogubljenom pretku. Sledeće nedelje, 10. oktobra, u Beogradu, biće obeležen Evropski dan protiv smrtne kazne, kao i deset godina Svetske koalicije protiv smrtne kazne, koju čini dvanaest nevladinih organizacija iz celog sveta. Program će organizovati nevladine organizacije „Srbija protiv smrtne kazne”, Centar za kulturnu dekontaminaciju i „Žene u crnom”.

Marina Vulićević

01.06.12

Pravni zapisi

Književnost i pravo su dvojajčani blizanci. Elementi književne retorike, kada se pojave u pravnim tekstovima, mogu da od prava načine književnost. Tada govorimo o pesništvu u pravu (Die Dichtung im Recht)1. Elementi pravnog promišljanja i književni sadržaji koji privlače pažnju pravno-analitičkih talenata čine književne tekstove izuzetno produktivnim za uspostavljanje kulturne logike formulisanja pravnih normi. Zajednički pravu i književnosti jesu naracija i hermeneutika, pripovedanje i tumačenje. Književnost nudi voljnim pravnicima bogat pravnički argumentacioni stil, a pravo i pravničko pripovedanje za književnost su nepresušan izvor sižea, motiva i inspiracije. Podsetimo se samo Šekspira i promišljanja problema legitimiteta u njegovim „dramama o kraljevima“, ili Šilera koji se utapa u pitanja sile i prava, odnosno vlasti i pravednosti, Dostojevskog sa Zločinom i kaznom, Melvila sa Bili Badom, Teodora Drajzera sa Američkom tragedijom, Jožefa Rota sa Pogrešnim težištem, pa sve do Tomasa Hačesa sa Slučajem Arbogast.
Mnogi poznati književnici bili su pravnici: pomenimo samo Getea, Kafku, Rakića, Nušića, Daničića i kao nesvršene pravnike Fridriha Šilera i Branka Radičevića. No veoma je malo pravnika koji su se bavili i književnošću. Možda je to otud što se umetnost ipak ne može naučiti, dok pravnici insistiraju na tome da se pravda i pravednost moraju studirati. Veliki je broj književnih tekstova koji razmatraju fenomene pravde i pravičnosti, retko kada nailazimo na pravne tekstove koji imaju književne i estetske kvalitete. Književnost dopušta sebi, gde god ona imala naznake da sumnja u eventualnu književnu vrednost teksta bilo koje naučne, odnosno tematske provenijencije, da sa svojim razvijenim analitičkim aparatom krene u dokazivanja i ocenjivanja. Od ove analitičke tendencije književne teorije da u novije vreme i pravne tekstove „podvrgava“ književnim tumačenjima pravnicima se, s pravom, „diže kosa na glavi“. Pravo se retko kada okreće književnim slučajevima, a kada to učini, onda se analize pravnog postupka nad književnim sižeom smatraju nenaučnom „zabavom“ ozbiljnih pravnika, razbibrigom i kapricem, na koji se, dokle god je u umerenoj meri, dobronamerno gleda. Jednostavno rečeno, književnost i pravo su dva odraza istog lika, od kojih je književnost neuporedivo atraktivniji, a pravo neuporedivo ozbiljniji. Kada se ove dve discipline duha spoje, a to se nažalost retko događa, nastaje vatromet filozofiranja na najbitnije teme od egzistencijalne važnosti za svakog pojedinca jedne zajednice. Književnost time postaje smrtno ozbiljna stvar, a pravo dobija lakoću i punoću prave i univerzalne humanističke nauke.
Ivan Janković kao pisac je izuzetna pojava kako na pravničkom, tako i na književnom nebu. Tema kojoj se posvetio: istorija smrtne kazne u Srbiji, kako istorijsko-pravna, tako je i kulturološka istorija jedne nacionalne civilazacije, odnosno istorija jedne poludržavne, pa onda i državne vaspitne mere, odnosno legalnog divljaštva. Sam fenomen kazne, kulturološki promatrano, pokriva ogroman dijapazon značaja za „uljuđivanje“, odnosno humanu organizaciju jedne zajednice, kao i za njenu dehumanizaciju, odnosno za ustrojavanje te zajednice „po diktatu“. Kazna je kako sredstvo ohumanjivanja, tako i sredstvo obezljuđivanja.
Ivan Janković formuliše svoje stanovište već u predgovoru svoje studije: jasno i glasno, bez ograda i mogućih dvostrukih merila, on se nedvosmisleno izjašnjava i odmah kratko i suštinski argumentuje svoj stav prema instituciji državnog usmrćivanja:
Smrtna kazna je simbol suverene moći države i njenog vladara nad pojedincem. Ona je to kad god i dokle god postoji u zakonu, bez obzira na to da li se izvršava, ili ne. Jer, i u ovom drugom slučaju, suveren, dajući pomilovanje, pokazuje da drži živote svojih podanika u šaci i da ih može, po svom nahođenju, oduzimati, ili poklanjati. Otuda je i ideja o ukidanju smrtne kazne jedna nadasve demokratska ideja: ona teži da ograniči moć države nad pojedincem i društvom.
Ovakav stav autora rezultat je dugogodišnjeg istraživanja, učenja, ali pre svega obrazovanja – humanističkog obrazovanja kakvo se, nažalost, sve manje susreće i viđa – obrazovanja koje na kraju čini slobodoumnog pojedinca. Autor misli i argumentuje, onako kako se jedino i može, ali onako kako je među sve neslobodnijim intelektualnim elitama, globalno gledano, sve ređe. Autor je slobodoumni erudita koji nam stavlja do znanja da ne može svako da promišlja humanu organizaciju društva i da je za to, pored volje i želje, neophodno ogromno znanje i prosvećenost celovitog čoveka, kako njegovog racionalnog, tako i njegovog „srčanog“ bića.
Ivan Janković piše lako i jasno. On je od onih autora koji toliko dobro poznaju materiju kojom se bave da nemaju potrebe da se sakrivaju iza jezika i hermetičnih rečenica. Ivan Janković piše knjigu za publiku koja voli knjige i koja ih još uvek čita, a ne samo za pravnike. Nesumnjivo je da će njegova knji ga biti najvrednija istoričarima prava, pravnim filozofima i sociolozima, ali će i najobičniji ljudi rado posegnuti za njom. Mi, filolozi i književni teoretičari, svakako. Zašto? Zato što je knjiga Ivana Jankovića retko poučno štivo, poučno u smislu ljudskosti, humanosti. Autor polazi od jednog u stvari zaboravljenog razumevanja čoveka i njegovog zadatka, odnosno smisla njegove egzistencije. Zadatak čoveka je da tokom svog života čini dobro, a razvoj civilizacije je samo onda razvoj ukoliko se realizuje u saglasnosti sa prvom zapovešću:
„Ljubi bližnjeg svog“ i da je ova zapovest zapravo u osnovi demokratije – reči koja je danas u svim ustima, a koja je opasno ispražnjena od svog istinitog značenja i svedena na tehnikaliju u procesu organizacije ljudske zajednice.
Ivan Janković se bavi „smrtonosnom“ temom analizirajući je sa pozicije prosvećenog čovekoljublja – i to je jedinstveno u današnjoj sveopštoj mizantropiji koja se davi pre svega u tupom neznanju i samoljubivom dociranju. Proučavajući istoriju smrtne kazne u Srbiji, od početka procesa srpskog nacionalnog samooslobođenja, kroz prizmu te teme autor u stvari ocrtava istoriju državne organizacije Srbije, odnosno prikazuje uspone i padove demokratizacije i modernizacije srpskog društva. Ogromno je znanje sabrano u ovoj knjizi – ne samo usko ekspertsko znanje, budući da je autor, prema sopstvenim rečima, pravnik i sociolog, već znanje iz istorije, etnologije, književnosti, psihologije. Jezik kojim Ivan Janković piše je jezik jednog književnika koji nije ni svestan svog dara. Verovatno da autor svojim jasnim, brzim, prozračnim stilom na pravne glave ostavlja utisak koji se dâ definisati „opreznom sumnjičavošću“: pravnici često misle da moraju biti nerazumljivi kako bi bili autentični i kako bi im se poverovalo da imaju legitimitet da se oglase. Ova studija se veoma lako žanrovski klasifikuje kao „publicističko“ štivo, pošto se pojam publicistike dâ upotrebiti za sve što „izlazi“ iz okvira odmah prepoznatljivog žanra. Na laičku publiku, odnosno na ljubitelje književnosti i esejistike, knjiga Ivana Jankovića deluje isceliteljski: on se bavi „teškom“ temom sa takvim spisateljskim darom da ona biva savladiva i razumljiva. Sigurno je jedno: Ivan Janković je napisao vanredno zanimljivu, poučnu, ali nadasve lepu knjigu. Sumnjam da se autor bavio pitanjima književne estetike, on je svoju temu zaodenuo u ovako sjajno jezičko i stilsko ruho „instinktivno“, spajajući svoj lični naučni interes i svoju blistavu erudiciju, a sve to je začinio očitim spisateljskim talentom. Autor je želeo da ga razumeju, želeo je da priča priče i da kroz to pravničko pripovedanje nauči svog čitaoca, odnosno slušaoca, da ga prosvetli i „izvede na pravi put“.
Struktura i jezički domet knjige Ivana Jankovića zavređuje detaljniju analizu, koju nažalost ovde ne možemo sprovesti. Ovo obimno naučno delo, prebogato literaturom i znanjem, sastoji se iz 15 poglavlja. Naslov svakog poglavlja uglavnom je citat iz ondašnje štampe i obimne literature koju je autor „preorao“ kako bi nas podučio, a usput nam, nehotice, priuštio neverovatno čitalačko uživanje. Već kroz sadržaj, čitalac se uvodi u atmosferu knjige koja je dobroćudno ironična. Najbolji primer za ovu tvrdnju je naslov jedanaestog poglavlja: Dosta više sa tim streljanjima! koje se bavi smrtnom kaznom u Srbiji od 1944. do 1946, a počinje sjajnim odeljkom o posleratnom etosu odmazde u Evropi. Autor je objektivni istraživač, koji pušta da činjenice govore same za sebe, ali je stav ove studije samo njegov, osećaj za činjenice koje bi trebalo naglasiti, kao i „meka“ ruka kojom ukazuje čitaocima na važnost detalja, te ga uči kako da iz građe, kako god ona subjektivno bila zabeležena, „iščitava“ suštinu fenomena kojim se bavi. Otuda ova vanredna studija obiluje najneverovatnijim likovima i pričama iz šatule „istinitih i zaboravljenih“ događaja u „malom“ svetu „malih“ ljudi. Dr Tanja Papić s pravom naziva ove priče književnim „vinjetama“.
Sjajan primer za ovakve „vinjete“ je odeljak o dželatima u poglavlju pod naslovom Za vreme usmrćivanja, vladao je potpuni red koje tretira period od 1930. do 1941. Obilje stvarnih likova, koji kao da su izašli ispod Gogoljevog šinjela, Ivan Janković opisuje koristeći ili njihova sopstvena svedočanstva, ili svedočanstva tadašnje štampe o njima. No mi ipak nepogrešivo prepoznajemo autora koji je celo to znanje preradio ne samo svojim neospornim intelektualnim kapacitetom već svojim srcem. Otuda ta blaga nijansa ponekad oštre, a na mahove skoro neizdržive, brehtovske ironije. Pred nama izranja jedan svet koji je prepun svireposti i zabluda, ali svet koji je human i prepoznatljivo naš, ljudski. Dželati i krvnici prolaze pored nas kao ljudi koji imaju svoje male, privatne živote i autor ih opisuje sa humorom, vicem i simpatijama. Kako sad sa simpatijama? Pa lepo, dželati su samo krajnja instanca u dugačkom nizu procesa oduzimanja prava ljudima na sopstveni život i na telesni integritet. U odeljku o dželatima autor na najbolji mogući način pokazuje koliko je smrtna kazna institucija kojom se etablira država kao apsolutni vlasnik svojih građana (uključujući i izvršioce, dželate). Polazna pozicija Ivana Jankovića jeste ideja države kao zajednice slobodnih ljudi kojom oni upravljaju sebe radi, a ne države radi. Na ovom nivou knjiga Ivana Jankovića Na belom hlebu otvara se pred čitaocima kao jedno veoma dubokoumno, eksplozivno štivo koje uči o tome šta je građanska sloboda i koliko je ona fragilna i stoga dragocena.
Na kraju dozvolite autoru ovog prikaza da ukaže na još jednu inicijativu koja je proizašla iz bavljenja Ivana Jankovića ovom temom, a to je udruženje građana Srbija protiv smrtne kazne i svih nečovečnih i ponižavajućih kazni (skraćeno ime: Srbija protiv smrtne kazne – SPSK). Ovo udruženje je velikim radom i ogromnim znanjem napravilo internet portal na kome se mogu naći neverovatne stvari, podaci, priče, dokumenta i mnogo poučnih stvari. Možete ga naći na adresi: www.smrtnakazna.rs. Portal je zanimljiv, sjajno organizovan i vodi se do sada na dva jezika, srpskom i engleskom. Posetite ovaj sajt, uživajte i naučite, a posle toga – angažujte se!
Jelena Volić-Hellbusch