Najbolji prijatelj

16.01.07 Danas

Prošle, 2006. godine, izdavačka kuća Signature objavila je knjigu Milke Knežević Ivašković "Najbolji prijatelj - priče o ljudima i psima". Autorka je dosad objavila tri romana, kao i zanimljivu mini enciklopediju "Kuća straha - mali vodič kroz horor".
Kako sama u pogovoru, u kome podseća na mnogo puta u različitim umetnostima tematizovan odnos čoveka i njegovog "najboljeg prijatelja", ali i njihov odnos u stvarnom životu, kaže, "knjiga je nastala kao rezultat višegodišnjeg druženja sa psima i ljudima koji ih vole". A, da je i ona jedan od tih ljudi, potvrđuje i deo pogovora u kome je jasno otkuda dolazi njeno interesovanje i inspiracija za ovu temu - pored svih drugih, pas "izvršava još jedan zadatak, za koji nije ni treniran, niti plaćen - neiscrpno i bezrezevno voli čoveka. Čak i ako nam samo za trenutak skrene misli sa sumorne svakodnevice, pas je opravdao svoje postojanje".Ipak, ova knjiga, kako bi se iz napisanog na prvi pogled moglo pomisliti, nije zbirka patetičnih i sladunjavih priča o odnosu ljudi i pasa, kakve mnoge obično jesu zbog čega teraju one druge - neljubitelje životinja, da ovaj odnos vide kao pomeren i nenormalan. Naravno, u jednom broju priča, čini se neizbežno, ljudski junaci su deca, valjda zbog one, iako oveštale, istinski čvrste veze među njima i životinjama u zajedničkoj neiskvarenosti kakva ne postoji u svetu odraslih. Međutim, čak i te i takve priče, date su iz prespektive nekoga ko više nije dete (iako nije zanemarljivo da je još uvek ljubitelj životinja), pa tako pratimo priču o tome kako nastaje, traje, ali se i prevazilazi prva mladalačka ljubav, iz koje zauvek ostaje vezanost za jednu vrstu psa ("Ljubav"), ili pak jednu od najboljih, ako ne i najbolju priču zbirke "Sličica iz šezdeset devete ili nevidljiva pudla", iz dela knjige nazvanog "Sasvim lične priče". U njoj kroz oči junakinje, sedmogodišnje devojčice, i njenu čežnju za psom (koga u ovoj priči zaista, osim "u priči", nema), možda pomalo nevešto i šablonski, ali ipak dirljivo, pratimo zapravo tadašnji svet odraslih, odnose u kući, među ocem i majkom, među roditeljima i rođacima i kumovima, a sve za vreme jedne prvomajske parade, koja onda za sobom neminovno povlači i neke sociološke, pa i političe paralele tog trenutka i vremena. Prikazani su, međutim, i oni mnogo gori odnosi među ljudima, na primer u priči "Kerber", koji kao takvi, čini se, još više podvlače vezu čoveka i psa. U ovoj realističnoj (kakve su i ostale priče iz zbirke), ali ipak pomalo strašnoj i jezovitoj pričici (što sugeriše i naslov), pratimo život dvoje već sredovečnih supružnika čije se nekadašnja ljubav, ako je ikada i postojala, izvrnula u to da oni sada rade jedno drugome o glavi, a pas, muževljev ljubimac, u ulozi je doušnika i čuvara.
Mnogo je priča u kojima junak-čovek uz pomoć junaka-psa, baš kao i u životu, prevazilazi, pa i rešava neke probleme ili makar u psu pronalazi svoju utehu. Otud, ne bi bilo nimalo čudno, da se želja Milke Knežević-Ivašković, izrečene u pogovoru ove knjige, o njenoj svrsi i smislu, i ostvari - da možda i oni najtvrdokorniji, koji u psu nikada nisu videli "naboljeg čovekovog prijatelja", promene taj svoj stav.

I. Matijević