Ivan Tokin rođen je 1971. godine. Autor je romana Najnormalniji čovek na svetu (Samizdat, 2014), zbirke kratkih priča Molekuli (Samizdat, 2015) i poemeobjavljene u knjizi Troje(Samizdat, 2016). Proza mu je prevođena na engleski, slovenački, švedski i ruski jezik.
25.10.14
Ivan Tokin: Oda normalnom čoveku
Ivan Tokin je srca čitalaca osvojio darom da naizgled obične i svakodnevne životne trenutke sažme u ljudsku suštinu i probudi tanana osećanja koja danas tako lako izmiču.
Posle više od 100 kolumni objavljenih u časopisu„City Magazine”, Tokin sada predstavlja svoj prvi roman „Najnormalniji čovek na svetu” verujući u običan život i normalnog čoveka
City Magazine: Šta čitaoci mogu da očekuju od tvog prvog romana?
Tokin: Mogu da očekuju mene. Ništa manje, i ništa više od toga. Čistog i prostog mene, kakvog me je majka rodila. Samo ja, i priča koju pričam. Roman se zove Najnormalniji čovek na svetu, u izdanju Samizdata B92. Promocija romana desiće se na ovogodišnjem Sajmu knjiga 2. novembra.
Otkuda inspiracija za pisanje romana i kako si se uhvatio u koštac sa tim zahtevnim poslom? Da li si na kraju zadovoljan?
Od trenutka kad sam shvatio da imam šta da kažem, i da to treba neko da čuje, traje moja borba sa lenjošću, i sa strahom od toga šta ću naći u sebi. Pisati, u mom slučaju znači pronalaziti sebe, a tamo čovek može svašta da nađe, naročito u tako dugačkoj formi kakva je roman. Opirao sam se, na sve meni poznate načine, ali nisam uspeo da odustanem. Da je bilo načina da odustanem, ja bih ga pronašao, i odustao bih. Bio sam primoran da napišem roman. Miran sam i zadovoljan. Završio sam nešto, dao sam sve od sebe, i znam da nisam ništa više od toga mogao, u ovom trenutku. Podeljene su nam karte, imamo to što imamo u rukama, i kako god da ih složimo, to su te karte, i naše je da iz njih izvučemo najviše što možemo.
Likovi u tvojim kolumnama su obični ljudi, prolaznici, neko iz autobusa. Pišeš o psima i bubama, onome što se većini nas dešava svaki dan. Držiš uključene senzore ili si hiper senzibilan kada tražiš temu ili prosto imaš taj dar da uhvatiš trenutak?
Pišem o onome što vidim, i što me zanima. Ne tražim temu, biram između mnoštva manifestacija života koje prolaze kroz mene. Običan život je jedini život koji vidim i u koji verujem. Verujem u normalnog čoveka u svima nama, u radoznalo dete u svakom od nas.
Tvoje kolumne nas nekako vraćaju onim bitnim stvarima u životu, suštini. Kako ti gledaš na našu svakodnevicu, koliko te ona opterećuje i koji su tvoji načini da opstaješ u njoj?
Moj drug Peka kaže da je ljubav jedini odgovor i jedino utočište, da ljubav razoružava i da se jedino od ljubavi živi. Ja mu verujem.
Jednom si rekao da si prosto morao da počneš da zapisuješ stvari koje su ti se vrtele po glavi. Kako su izgledali tvoji spisateljski počeci i uopšte kako se dogodilo da pisanje postane deo tvoje karijere?
Prvu priču sam napisao u trećem razredu osnovne škole. Pisao sam dnevnike, i u jednom od njih je ta priča. Do kraja osnovne škole sam napisao mnogo priča i popunio mnogo dnevnika. Kad sam pročitao knjigu Mali princ, poželeo sam da je prepišem. Prepisao sam tri stranice i pomislio da bih mogao i ja da napišem knjigu. Tada mi je to prvi put palo na pamet, i od tada sam stalno o tome mislio. Kad sam se dovoljno opismenio da bih mogao da napišem knjigu, više nisam imao šta da kažem. To je trajalo dugo, a onda sam u jednom trenutku osetio da se to promenilo, i počeo sam opet da pišem. Spletom srećnih okolnosti City Magazine je to počeo da objavljuje. A knjigu sam napisao tek sada, kad sam prestao da je se plašim.Ne mislim da imam karijeru, mislim da živim, da sam otvoren i spreman na sve, pa i na pisanje, koje je postalo moja potreba, skoro porok.
