Abdusetar Nasir je rođen u Bagdadu 1947. godine. Već dve i po decenije ubraja se u vodeće arapske pisce kratke proze. Zbog jedne priče bio je 1975. uhapšen i mučen. Pušten je zahvaljujući angažovanju svetskog PEN-a, da bi s jednakom drskošću nastavio da dira u teme iz „zabranjenog trougla“ – politike, religije i seksa. Redovne rubrike u listovima i časopisima i brojne polemike koje je vodio donosile su mu popularnost, ali i česte pritiske i zabrane. Kada je 1999, po kazni, postavljen za državnog cenzora, emigrirao je u Jordan. Od tada mu je u Bejrutu i Kairu objavljeno petnaestak knjiga. Ove godine kandidovan je za nagradu Sultana Uvejsa, poznatu kao arapska Nobelova nagrada. Nasirove priče zapažene su u našoj književnoj periodici, a ovo je njegova prva knjiga na srpskom jeziku. Objavio je, među ostalim, knjige: Ptica istine, Bagdad (1974), Molim te ne kradi ružu (1978), Ljubav vatrenim hicima, Kairo (1985), Put u ljubav, Bagdad (1988), Iz koje sam zemlje, Bagdad (1999), Grabljivac, Bejrut (2000).
03.08.04 Blic
Otpadnik
Abdusetar Nasir: „Najsrećniji čovek na svetu“
Abdusetar Nasir se, bez kompromisa i straha, obrušava ne samo na irački politički, društveni i kulturni život, već i na principe same islamske ideologije. Zato je on „iz osnova zabranjen pisac“, inkriminisan i često sa glavom u torbi, sa temama i stilom nekarakterističnim za literaturu kojoj pripada prema nacionalnosti i jeziku. Opisujući Sadamov apsolutizam, Nasir otkriva ne samo njegovo oslanjanje, već i prirodno proisticanje iz mentaliteta (kukavičluka, amorala i gluposti) mase u kojoj ni prijateljstvo nije održivo („Poslednji film Čarlija Čaplina“, „Zločin dostojan poštovanja“). Njegovi junaci su obični ljudi, ni naročito pametni ni posebno jaki, ali su, zbog pritiska „strašnog nasleđa zabrana i odricanja“ koje im nameću religija i režim, otuđeni, najčešće destruktivni i opasni. Oni su uvek samo društvene jedinke, žrtve socijalno-političkih okolnosti i u najelementarnijim porivima i osećanjima. Strah od kršenja zabrana ih ili lomi i uništava („Ključ“, „Drugi pas“) ili u njima nadvladava patološki mrak, uvek u sprezi sa seksualnom izopačenošću („Ne večera se kad prođe noć“). Zato Nasirovi junaci najčešće ginu, a ljubav je ogoljena do seksa, do nagona za samoodržanjem i groteskno unakažena, povezana sa incestom, prostitucijom i nasiljem.
Nasir piše mnogo i brzo (čak četrnaest naslova u toku poslednje četiri godine); anegdotsko jezgro pripovedaka, s jedne strane, obezbeđuje ovoj prozi autentičnost i lokalni šarm, ali je, s druge strane, umrtvljuje jer se predvidivo razvija pošto uvek svedoči o mehanizmima života u totalitarnom društvu. Ovaj izbor je obeležen i ličnošću samog prevodioca, Srpka Leštarića, Nasirovog prijatelja i poštovaoca, koji se u pogovoru ispovedno predstavlja.
Vesna Trijić - književni kritičar
13.04.04 Glas javnosti
Nove knjige
Najsrećniji čovek na svetu, Bekstva od ljubavi, Dobar miris čudne planine
Abdusetar Nasir:
Najsrećniji čovek na svetu
Prevod: Srpko Leštarić
Izdavač: Geopoetika, 2004.
Zbirka "Najsrećniji čovek na svetu" iračkog pisca Abdusetara Nasira redukovan je izbor priča iz njegovog tridesetogodišnjeg stvaralaštva. Iako je Nasir pisac sa ruba arapskog sveta, koji priče plete od aluzija na lokalna politička zbivanja, poznati bekgraund ideološke skučenosti (bez obzira na ovde precizan islamski predznak) i njegov neestetizovan stil, čine da priče bez problema značenjski komuniciraju i na sasvim drugom kraju sveta.
Priređivač i prevodilac zbirke knjigu je praktično podelio u nekoliko preglednih tematskih celina (erotsko-psihološke, satirične, političke alegorije, priče atmosfere), ponudivši i iscrpan pogovor i bibliografiju. Tri tematska kruga Nasirovog pripovedenja su ljubav i, silom civilizacijskih prilika nerazdvojna od ljubavi, potreba za razbijanjem okova vladajućeg morala, prikazivanje apsolutističkih ambicija te žudnje za ratom modernih vladara i "mali čovek".
Bernhard Šlink:
Bekstva od ljubavi
Prevod: Spomenka Krajčević
Izdavač: Plato, Beograd, 2003.
U sedam svojih pripovedaka Šlink pokazuje na koji način se, i kada, večita čovekova potraga za ljubavlju pretvara u bekstvo od nje. Da, strah, i pred njim nemoć. Ali strah od čega? Od prošlosti koja budućnost komplikuje predrasudama, od zakasnelog saznanja istine o voljenoj osobi ili o sebi samome, od nemogućnosti da se bude heroj, zato što ljubav ne trpi ništa manje od toga?
Postoji toliko stvari koje nas čine različitim, da li je to, kako opšte mesto veli, prednost ili, ipak, večiti uzrok nesporazuma, mutacije osećanja, nemogućnosti uklapanja, spajanja, suživota? Pripovedajući o ljudima koji su emotivno neispunjeni, Šlink problematizuje samu mogućnost ispunjenja. U pozadini većine priča je nemački kompleks Drugog svetskog rata koji, barem sudeći po ovom autoru, a imajući, pri tom, u vidu i njegov roman "Čitač", jeste i dalje bolno aktuelan.
Tim pre što se jedna od priča dešava u nekom od današnjih ratnih područja (pisac ne navodi kom, mogao bi to biti i prostor nekadašnje SFRJ), Šlink, reflektujući unutrašnje sukobe kroz kolektivnu ratnu agoniju nesvršenog trajanja sa početka 21. veka, šalje jednu, nimalo veselu poruku. Knjigu jedino kvari nedopustivo veliki broj štamparskih grešaka.
Robert Olen Batler:
Dobar miris čudne planine
Prevod: Ana Ješić
Izdavač: Stubovi kulture, Beograd, 2003.
U Batlerovim pričama okvir za različite, najčešće ljubavne, odnose među ljudima čini rat. Sukob Amerikanaca i Vijetnamaca dobija ulogu konstrukcijske metafore šireg značenja kojom se osvetljavaju i tumače sukobi različitih kultura, pogleda na svet, karaktera, brojnih arhetipova koji se, opet, mogu svesti na dva: jedan je silna želja da se poleti, da se ode u visinu, želja, dakle, za nečim dobrim a, s druge strane je potreba, neobjašnjivo neminovna, za (auto)destrukcijom, ratom, ubijanjem, za zlom("Američki par").
Robert Olen Batler do sada je napisao deset romana, a "Dobar miris čudne planine" njegova je druga zbirka priča za koju je 1993. dobio Pulicerovu nagradu.
