Narandže za Božanu

30.08.04

Za Sonju Atanasijević, danas bi se moglo reći da u srpskoj književnosti mnogo obećava. Već je objavila četiri romana, od kojih je pretposlednji "Bekstvo iz akvarijuma" postigao veliki uspeh kod čitalaca i bio u najužem izboru za NIN-ovu i nagradu "Žensko pero". Njen četvrti roman "Narandže za Božanu", objavljen je u izdanju "Narodne knjige".
- Ova spisateljica duhovito prati zbivanja u životu jedne po mnogo čemu tipične porodice, pokazujući da je majstor slikanja svakodnevice. Himerični intimni ideal glavnog junaka, snobovski karakter njegove supruge, neobičan odnos sa susetkom pijanistkinjom, i sve to na širokom planu poslednjih godina prošlog veka, pa i u vreme napada NATO pakta na Srbiju, pretvaraju stilski sjajno napisan tekst u jedan od najuspelijih savremenih romana srpske književnosti - kaže urednik Vasa Pavković.
Ovo je ljubavna, tragikomična priča o ljudima koji su žrtve, a ne učesnici svojih sudbina. Glavni lik je Boris, i on je u emotivnoj vezi sa tri žene. To su njegova supruga, zatim pijanistkinja iz susedstva, i Božana, devojka kojom je opsednut još od rane mladosti. Radnja se dešava u Beogradu 1999. godine.
Zašto "Narandže za Božanu"?
- Zato što te narandže Božana nije dobila, i zato što u romanu opstaje ostvareno i odsanjano, ali ne kao fikcija, nego kao još jedan oblik stvarnosti za koju uvek nedostaje nečega sasvim malo. Ponekad je dovoljno nekoliko koraka, pokret ili samo reč, pa da život krene sasvim drugim pravcem.
Vreme dešavanja je 1999. godina, zašto?
- Ovaj roman nije ratni dnevnik. Svako je sebi mogao da beleži šta su koje noći "Natovci" gađali u Srbiji. Knjiga je nastala iz moje potrebe da, osim o ljubavima - (ne) ostvarenoj, pa izvrnutoj u svoju suprotnost, nemogućoj, nagoveštenoj, kojima je zajednički imenitelj potreba za ljubavlju - progovorim o zlu i o obezvređenosti ljudskog života u takvim okolnostima. U isto vreme, roman predstavlja i omaž klasičnoj muzici, i uopšte umetnosti koja pomaže da se bezbedno uzleti nad nepodnošljivom stvarnošću i tu se ostane lebdeći u čekanju da stvarnost ponovo bude po meri čoveka, pa da se onda sleti. To je jedino lebdenje koje ne škodi psihofizičkom zdravlju.Ironija je često prisutna u vašim romanima. I u "Bekstvu" i u "Narandžama" ona predstavlja jednu od osnovnih tema
- Tačno. I to ona koja se plete oko nas, mimo našeg znanja. Ne znamo ni ko je pletilja, ni kakve će konce udenuti i šta namerava da isplete. Saznamo na kraju kada je već sve gotovo i onda nam ništa drugo ne preostaje nego da se uhvatimo za glavu i kažemo: "Bože, koja ironija!" Junaci ovog romana su inertni, prepušteni svojoj sudbini. Postoji samo jedan lik koji istinski drži sve konce u rukama, koji ima najviše životne energije, kome je nekako najviše stalo do života...
Da li su likovi u romanu "Narandže za Božanu" izmišljeni ili preuzeti iz života?
- Imala sam odlične modele iz života. Violetu, Milenu, Borisa moguće je sresti na ulicama ovog grada. Dakle, moglo bi se reći da je roman zasnovan na istinitim likovima koje sam vodila kroz stvarne, poluizmišljene i izmišljene događaje...

T. LIMIĆ

05.10.04 Blic

Bombardovanje ovde nije društveno-politička, već egzistencijalna kriza, bezrazložna kao nepogoda, koja suštinu života čisti od svakodnevnih problema i sa njom suočava nespremne i nezrele junake. Na takvoj pozadini, ljubavni trougao koji spaja (i razdvaja) Borisa sa Violetom i Milenom, postaje znamenje junakovog dvoumljenja između telesnog i nematerijalnog koje on ne može i ne želi da prevaziđe. Jedino što on zaista hoće jeste lepota, ali, pošto je za njega ona nespojiva sa ostvarenjem i posedovanjem, ona je iz stvarnosti, kao carstva ironije, premeštena u snove i poistovećena sa „finom tugom“, (jalovom) čežnjom i melanholijom. Gluvonema seljančica Božana jeste ispunjenje svih njegovih težnji zato što je drugačija od svega što on (može da) ima; više izmišljena nego stvarna, ona obezvređuje Borisov brak i podstiče ga da devojčicino ćutanje traži u Mileninoj muzici. Obračun stvarnosti sa junakom počinje Violetinom grotesknom smrću, a završava se poražavajućim i ponižavajućim otkrićem da Božana ne samo da je davno umrla, već mu je bila i sestra. Iako apsurdna, ovakva junakova sudbina je umetnički najpoželjnija, jer su sve zamišljene mogućnosti happyend-a banalne i ni malo lepe.
„Narandže za Božanu“ su zanosno ispripovedan i uzbudljivo komponovan roman. Prošle, sadašnje i „fiktivne“ epizode asocijativno se grupišu oko lirskih motiva, čime se Violeta (kao oličenje duha vremena i sudbine–tamnice) posredno poredi sa Božanom; slutnja završnog preokreta obezbeđuje pažnju i zebnju čitalaca; prolog i epilog pojačavaju utisak o dramatičnosti fabule i tragičnosti njenog ishodišta. Reminiscencije iz Andrića su, sa jedne strane, temelj autorkinog ideala lepote (koga je, ipak, ubila prekomerna „fina tuga“), a sa druge, izvor posrednog poistovećivanja našeg i njegovog vremena po „gadu“ i zlu.

Vesna Trijić