Nemoguće priče

Astronom

Morao je da pobegne iz manastira.
Uopšte nije trebalo da se nalazi tu, nikada nije želeo da se zamonaši, kazao je to ocu, ali ovaj je bio neumoljiv, kao i uvek, a majka nije imala smelosti da mu se suprotstavi, iako je znala da su sinovljeve naklonosti i nadarenosti na drugoj strani. Kaluđeri su se od početka ophodili prema njemu rđavo, zlostavljali ga, ponižavali, terali da radi najprljavije poslove, a kada su počele njihove noćne posete, nije više mogao da izdrži. Dao se u beg, a za njim je krenula čitava bulumenta zadrigle, razularene bratije, sa podignutim bakljama i zadignutim mantijama, skaredno podvriskujući, sigurna da im ne može umaći. Noge su mu postajale sve olovnije dok se upinjao da se domogne manastirske kapije, koja kao da je hotimice uzmicala, bivajući mu svakim korakom sve dalja.
Ali onda, kada su ga već gotovo sustigli, kaluđeri su iznenada zastali kao ukopani. Njihova opscena buka u trenu se pretvorila u prestravljeno zapomaganje. Počeli su da se drhtavo krste i da pokazuju ka nečemu ispred njega, ali on tamo nije video ništa sem širom otvorene kapije, iza koje se prostiralo bistro noćno nebo. Nije se više povlačila pred njim, a on se najednom ponovo osetio lak i brz.
Ispunilo ga je silno olakšanje kada se obreo pod lučnim svodom velikih dveri. Znao je da ga se više ne mogu domoći, da im je umakao. Zakoračio je napolje, u susret zvezdama, ali stopalo mu se nije spustilo na čvrsto tle, kao što je moralo biti. Stupio je na nešto mekano i gnjecavo, i stao da tone, kao u živi pesak. Zamlatarao je rukama oko sebe, ali nije uspeo da se dočepa nikakvog uporišta.
Dokučio je najpre po groznom zaudaranju u šta je upao. Bila je to duboka jama podno manastirskih zidina u koju su, kroz natrule drvene vratnice, kuvari svakodnevno bacali neupotrebljive iznutrice zaklanih životinja. Okrutni popovi često su pretili prestrašenom dečaku da će i on tamo završiti samo ako ne bude udovoljavao njihovim nastranim prohtevima. Jama nikako nije smela da se nalazi na ulazu u sveto zdanje, ali ovo krajnje svetogrđe nije mu se, zbog nečega, učinilo ni čudnovato ni neprilično. Stao je da brzo ponire kroz guste preplete nabreklih creva, a kada su mu ona uskoro stigla do ramena, obuzeo ga je užas. Još samo nekoliko časaka i sasvim će potonuti u ovu ljigavu ukropinu. Nemoćan da bilo šta drugo učini, podigao je očajnički pogled nagore i spazio, spram odsjaja udaljenih baklji, obrise neke nage, koščate spodobe koja čuči uz rub jame, zlurado ga posmatrajući i cereći mu se.
Nije joj video rogove i rep, ali i bez tih znamenja lako je razabrao ko je posredi; shvatio je, sada kada je bilo prekasno, koga su to ugledale prestravljene oči kaluđera. Nagonski se zgrčio pred tim opakim motrenjem, poželevši najednom da što pre nestane ispod sluzave površine, da se sakrije pod nju. Krv i smrad namah su prestali da izazivaju mučninu u njemu; sada su mu delovali dragoceno, kao poslednje pribežište pred najstrašnijim od svih usuda.
I uistinu, čim je sasvim uronio u žitku masu, pokazalo se da to uopšte i nije odbačena drob svinja, ovaca i koza, kako je izgledalo, već majčina utroba, topla i meka. Skupio se u njoj, podvivši kolena ispod brade, dok ga je preplavljivalo bezmerno blaženstvo. Ovde mu niko više ništa nije mogao, bio je bezbedan, zaštićen.
No, rajskom prividu nije bilo dato da dugo potraje. Demonski pogled ubrzo je, poput oštrog šila, pronikao kroz slojeve tuđeg mesa do njegovog majušnog, šćućurenog bića. Pokušao je da ustukne pred njim još dublje u matericu, do samog njenog dna, ali progonitelj nije odustajao. Tanka opna koja je optakala njegovo okrilje pukla je istog trena kada se oslonio leđima o nju, nemajući više kud, i on je ispao napolje – u javu. A za njim su, iz sna, izišle i oči koje su nastavile da ga prodorno posmatraju.
Nije ih mogao videti u gotovo potpunom mraku, ali njihov nesuštastveni dodir bio je bezmalo opipljiv. Rasanjen u trenutku, prozreo je da se to još neko nalazi sa njim u ćeliji. Nije ga čuo kada je ušao, iako su vrata jezivo škripala, zato što verovatno već godinama niko nije našao za shodno da ih podmaže. Bilo je neobično što je pao u tako dubok san; u noći pred pogubljenje uspevaju da spavaju jedino najtvrdokorniji zločinci, koje nimalo ne opterećuje savest, baš kao ni pomisao na skoru smrt, a on svakako nije spadao među takve.
Pridigao je malo glavu i smeteno se osvrnuo unaokolo. Iako je osetio da nije sâm, srce mu je ipak brže zakucalo kada je odista uočio obrise nekog krupnog čoveka koji je sedeo na golim daskama praznog naspramnog ležaja. Da nije bilo slabašnih plamsaja baklje, koji su koso dopirali iz hodnika kroz uski prorez na okovanim vratima, treperavo osvetljavajući jedan potez crne odore, uopšte ne bi mogao da ga vidi. I ovako, jasno je razabrao jedino blede šake sklopljene u krilu, dok je glava bila sasvim u senci, kao da je uopšte nema.
Zbunjeno se upitao ko bi to mogao biti. Sveštenik, po svemu sudeći. Jedino je njima bilo dopušteno da posete zatvorenike pre polaska na gubilište. Zar je već kucnuo čas? Žurno je podigao pogled ka visokom prozoru sa zarđalim rešetkama, ali tamo nije spazio ni nagoveštaj osvita. Noć je bila mrkla, bez mesečine, tako da se otvor razaznavao samo kao neznatno bleđi pravougaonik tame u odnosu na unutrašnjost ćelije.
Znao je da će ga povesti na lomaču tek pošto svane, pa se u nedoumici upiljio u nepomičnu priliku. Zašto je već sada došao? Da možda neće ranije da ga spale, pre no što se svetina okupi? Ali to nije imalo smisla. Pa oni i priređuju javna smaknuća jeretika upravo za to beslovesno mnoštvo, da mu na najupečatljiviji način predoče šta čeka one koji se drznu da dođu u sukob sa verom. Prizor osuđenika, čije se telo, vezano ili prikovano za stub, grči u groznoj agoniji, dok oko njega visoko palacaju ognjeni jezici, uistinu deluje obeshrabrujuće, čak i na najodvažnije i najbuntovnije duhove.
Ili je možda ovo poslednji pokušaj da ga navedu da se odrekne svog otkrića. Za crkvu bi to, naravno, bio najpovoljniji ishod, ali on nipošto nije imao nameru da im ide naruku. Baš naprotiv. Zar je dovde stigao da bi sada odustao? Ako je to posredi, samo se uzalud trude.

10.09.10

JEDNOM od najprevođenijih domaćih pisaca Zoranu Živkoviću upravo je objavljena prva knjiga na japanskom jeziku. “Dvanaest zbirki i čajdžinica” izašla je u izdavačkoj kući “Kurodahan pres”, koja je već štampala pet Živkovićevih knjiga na engleskom jeziku. Takođe, Zavod za udžbenike nedavno je objavio njegova sabrana dela, istovremeno na srpskom i engleskom jeziku. U prvom tomu su svi Živkovićevi romani, a u drugom, pod nazivom “Nemoguće priče”, sabrana je njegova kratka proza.
- Koliko mi je poznato, ovo je stvarno prvi put da jednom domaćem piscu iziđu sabrana dela istovremeno na srpskom i engleskom - kaže Živković. - Da bi se to dogodilo, veoma je poželjno da pisac ima već prevedena dela na engleski. Kako sam još ranije obezbedio prevod na engleski svih osamnaest knjiga, Zavod za udžbenike bio je pošteđen ogromnog troška, pa je mogao da se upusti u pionirski poduhvat. No, i bez troškova prevođenja, ulaganja nipošto nisu bila mala. Posredi je skupo luksuzno izdanje kojim mi je učinjena velika čast i kojim se veoma ponosim.
* Da li objavljivanje knjiga domaćih pisaca na engleskom jeziku, čak i ovde u Srbiji, ide u prilog promociji naše književnosti u svetu?
- Svakako. To je prvi - premda ne i dovoljan - uslov da bi pisci s malih jezika bili objavljivan i u inostranstvu, da bi strani izdavači uopšte mogli da pročitaju njihova dela. Protivno rasprostranjenom uverenju, ceo svet ipak ne govori srpski. Izraziću se slikovito. Kad imate prevod na engleski neke svoje knjige, to je kao da ste nabavili neophodnu opremu (dres i kopačke) da uopšte istrčite na fudbalski teren. Bez toga vas sudija tamo uopšte ne bi pustio. Oprema, međutim, ne igra utakmicu nego onaj ko je nosi. Da li ćete pobediti ili izgubiti, biti ili ne biti objavljeni, zavisi od kvaliteta vaše igre, odnosno od kvaliteta dela.
* Poznati nemački izdavač “Dimon Buhferlag” otkupio je prava za šest vaših knjiga, hoće li svi prevodi biti objavljeni do Lajpciškog sajma knjiga?
- “Dimon”, jedan od dva najveća nemačka izdavača, odustao je od prvobitne namere da jednom godišnje, do 2015, objavi po jednu od mojih šest knjiga za koje su kupili prava. Lajpciški sajam, na kome je Srbija zemlja gost, bio je povod da se upriliči obimno luksuzno izdanje pod naslovom “Nemogući roman”, koje će obuhvatiti u jednom tomu: “Vremenske darove”, “Nemoguće susrete”, “Sedam dodira muzike”, “Biblioteku” i “Korake kroz maglu”.
* Kako je došlo do toga da ovaj nemački izdavač otkupi prava za vaše knjige: posledica akcije Ministarstva kulture za stimulisanje prevođenja ili bitka koju ste izvojevali sami?
- Pomoć Ministarstva za kulturu potrebna je onim piscima koji sami nisu u stanju da nađu strane izdavače. Meni takva pomoć nikada nije bila potrebna. Pedeset četiri strana izdanja mojih knjiga, koliko ih trenutno ima, izašla su zahvaljujući tome što su strani izdavači želeli da objave knjige za koje misle da su dobre. Za moje knjige postojao je prevod na engleski, pa su mogli da ih pročitaju.
* Jeste li pozvani da budete u zvaničnoj delegaciji pisaca u Lajpcigu?
- Nipošto. Odbor za pripremu nastupa naše zemlje na Lajpciškom sajmu pri Ministarstvu za kulturu nedavno je objavio svojevrstan katalog srpske književne reprezentacije u koju je uvrstilo pedesetak domaćih pisaca. Mene tu nema ni na klupi za rezerve. Još rđavije sam prošao kod tridesetak ovdašnjih kritičara koji su se takođe izjašnjavali o mogućem sastavu te reprezentacije. Oni su uzeli u obzir čak stotinak autora. Kako mi je rečeno, moje ime nije nijednom pomenuto. Za ovdašnji književni establišment Zoran Živković očigledno ne postoji kao pisac. No, ja ću ipak biti u Lajpcigu u svojstvu gosta svog izdavača i organizatora Sajma. Preostaje mi da se smerno nadam da će mojih pet knjiga koje će “Dimon” objaviti doprineti književnom ugledu Srbije...
* Uporno ponavljate da niste pisac dela koja pripadaju naučnoj fantastici, ipak, posle dužeg vremena ste u knjizi eseja tek objavljenoj “O žanru i pisanju” ponovo progovorili kao dugogodišnji promoter tog žanra?
- Nisam ponovo progovorio. U knjizi “O žanru i pisanju” sakupljeni su, pored ostalog, moji eseji iz vremena kada sam se bavio izučavanjem naučne fantastike. To vreme daleko je za nama. U mojim proznim delima naučne fantastike nema ni u tragovima...
* Kako izgleda naučna fantastika posle Artura Klarka?
- Sasvim iskreno, nemam pojma. Ima više od deset godina kako nisam pročitao nijedno SF delo. Niti video neki SF film.
* Jedna od čestih tema vaše književnosti jeste - književnost. Smatrate li je dobrim miljeom za fantastiku?
- Sjajnim. Sama proza savršeno je tle za izvođenje fantastičkih proznih opita. Ima li ičeg tajanstvenijeg u kosmosu od čudesnog čina umetničkog stvaranja? Taj čin naprosto je nesvodiv u stvarnosne okvire.
* Da li vam je fantastika otvorila put bekstva u drugačiji svet, budući da u vašim knjigama gotovo nema srpske stvarnosti?
- Dovoljno mi je što živim ceo život u srpskoj stvarnosti. Prepuštam pisanje o njoj gorostasima srpske stvarnosne proze.
* Već neko vreme držite časove kreativnog pisanja studentima, koliko je pisanje zanat a koliko talenat?
- Pisanje proze to objedinjuje. Sama nadarenost nije dovoljna ako ne ovladate zanatskim vidom pisanja. A ako vam je glavno uporište zanat zato što oskudevate u nadarenosti, onda ćete pisati samo trivijalnu književnost.
* Vaša dela izučavaju se na univerzitetima sa druge strane Atlantika, na fakultetima u Torontu i Bafalu, očekujete li da će nekad, ipak, stići i do naših?
- Jedan kandidat na Filološkom fakultetu uveliko piše doktorsku tezu o mojoj prozi.

SUMRAK
* Da li se nešto promenilo od eseja “Sumrak domaće književnosti”, ili honorar za roman i dalje iznosi koliko i plata magacionera u izdavačkoj kući?
- Promenilo se, kako da ne. Sada je plata magacionera veća od honorara pisaca.

USPEH “POSLEDNJE KNJIGE”
- Roman “Poslednja knjiga”, čije je prvo izdanje izašlo u Kompaniji “Novosti”, hit je u mnogim zemljama. U Italiji su za pola godine izišla tri izdanja, a roman je mesec dana bio na listi deset najprodavanijih knjiga. Sjajno je prošla i u Nemačkoj, Holandiji, Južnoj Koreji... Radujem se skorom brazilskom izdanju. “Novosti” su inače davno rasprodale tu knjigu, a stalna tražnja za njom nadahnula je Zavod za udžbenike da objavi novo izdanje.

FANTASTIKA
- Fantastika nipošto nije žanr, ako se pod žanrom podrazumeva neka od vrsta trivijalne književnosti. Fantastika je najotmeniji vid umetnosti proze. Više od sedamdeset odsto onoga što je ikada napisano, otkad je pre pet hiljada godina izumljena pismenost, pripada nekom obliku fantastike. Stvarnosna proza, tako omiljena među ovdašnjim književnim poslenicima još od Skerlićevih vremena, unekoliko je već završena priča u istoriji književnosti. Veliki izazovi u prozi u 21. veku postoje samo na području fantastike.

Dragana MATOVIĆ

24.05.05

>>Vavilon

Zoran Zivkovic jedan je od najvecih najstora savremene svetske fantastike. Njegov roman KNJIGA nominovan je za najprestiznije evropsko literarno priznanje – Medjunarodnu dablinsku knjizevnu nagradu IMPAK. Godinu ranije, u konkurenciji za istu nagradu nasao se I Zivkovicev roman BIBLIOTEKA, kojem je 2003. godine pripala Svetska nagrada za fantastiku. Pricu VOZ iz proznog ciklusa NEMOGUCI SUSRETI nedavno je otkupio BBC za radio-dramsku adaptaciju. Dakle, proza Zorana Zivkovica privlaci sve vecu paznju citalaca sirom sveta. Ona je privlacna ne samo citaocima koji su usko opredeljeni za fantastiku, vec I svima onima koji od knjizevnosti ne ocekuju tek nasladu I zabavu. Iako ne ostaje lisen zabave, citalac proze Zorana Zivkovica ostaje lisen prizeljkivanog odgovora na pitanje gde je granica izmedju stvarnog I nestvarnog, sadasnjeg, proslog I buduceg.Polemicko bavljenje pitanjem moci I nemoci ljudske volje I oneobicavanje odnosa pisca I njegovih knjizevnih junaka, kao i pisca I citalaca, ovu prozu cini intelektualno provokativnom i pronicljivom.
Izdavacka kuca LAGUNA je, pod naslovom NEMOGUCE PRICE, objavila izbor ranijih I novih proznih ostvarenja Zorana Zivkovica. Stilska ujednacenost tekstova ovu knjigu pretvara u novi roman istog autora, u omnibus sazdan od pet romana-mozaika. Ono sto vredi naglasiti kada je rec o odnosu pripovedaca prema fantastici jeste udaljavanje od konvencionalnog, kliseiranog sveta epske fantastike. Ovi romani nemaju za cilj da lice na vremeplove I da tako citaocima obezbede virtuelno putovanje u neotkrivene prostore I pruze im mogucnost boravka u vanvremnskom svetu. Zivkoviceva fantastika ironizira ocekivane okvire ovakvog zanra tako sto ekskluzivnost nemoguceg iskustva prenosi sa spoljasnjeg na unutrasnji plan. U tom smislu ni istorijsko vreme nije odvojeno od pripovedackog, iako ga narator ne precizira. Prostori prica su realni zivotni prostori. Fantasticno se ocituje kao neocekivani I prividno nemoguci sled dogadjaja, kao neobicna predmetnost. U stvari, elementi fantasticnog u ovoj prozi prepoznaju se kao metafora ogranicenog ljudskog duha, uma I svesti. Tako obican covek postaje cudak usled cudnog spleta okolnosti I igre slucaja koja ga prisili da se suoci sa smislom svog zivota. Dakle, Zivkovic koristi elemente fantasticnog iskljucivo sa ciljem da se covek transformise na kognitivnom planu. Svi odlasci u nadrealno odvijaju se u okvirima imanentnog vremena knjizevnih junaka koji uvidjaju da je ljudska sudbina nepromenljiva. Bavljenje ovakvim pitanjima od obicnog gradjanina moze naciniti neobicnog pisca, ohrabrenog iluzijom da u knjizevnosti nema nemogucih prica I da, pod maskom sveznajuceg pripovedaca, moze postati svemocan. Medjutim, ova mogucnost traje kratko – djavo dolazi da je naplati. Svemoc je privilegija necastivog. Tvorac naucno-fantasticnog sveta djavolji je segrt. Iako naslov zbirke opominje na ogranicenost moci njihovog autora, do kraja je ostalo otvoreno pitanje da li je pripovedac bio prinudjen da proda dusu ili ne?
Covek u svetu proze Zorana Zivkovica neprestano preispituje sebe, svoj odnos prema svetu, smisao sveta. On je egzistencijalista preobucen u odoru misticnog carobnjaka. Svi romani sastavljeni su od nekoliko prica koje se u poslednjoj slazu u skladan mozaik. Price su uvek povezane fantasticnim lajt-motivom koji povezuje sudbine svih aktera. Na kraju romana, tj. U poslednjim pricama svih romana, desava se poentiranje u vidu prividne demistifikacije zacudjujuceg. Citaocu se, kao I samom pripovedacu, moze dogoditi da pomisli da mu je sve jasno. Ali, ovo su nemoguce price, a mogucnost sveznanja nije cak ni u rukama samog pisca, makar to bio I pisac fantastike.

Isidora Injac

08.11.04 Pobjeda

“Djelo predstavlja omnibus sazdan od pet Živkovićevih romana-mozaika koji su mu donijeli uvažavanje u svjetskim razmjerama. Vremenski darovi pričaju o tajanstvenom posjetiocu koji se pojavljuje na životnim prekretnicama četvoro ljudi prema kojima sudbina nije bila blagonaklona. Nemogući susreti govore o šest susreta koji nikako nijesu mogli niti smjeli da se dogode, ali ipak su se zbili, na zadovoljstvo ili užas njihovih sudionika.

Sedam dodira muzike grade epizodnu sagu o muzici kao demonskoj sili koja samo načas otvara prozore u više svjetove. Biblioteka donosi galeriju od šest hramova knjige koji sve imaju osoben, manje ili više naglašen otklon od stvarnosti. Konačno, Koraci kroz maglu vode pet žena kroz maglovite lavirinte slučaja i nužnosti.Novembra 2003.godine Biblioteka je dobila “Svjetsku nagradu za fantastiku” u kategoriji kratkog romana.

Prema ocjenama kritike, Živkovićeve priče postižu istinsku bezvremenost. Jednako se razumljivo obraćaju čitaocima u Helsinkiju ili Meksiko Sitiju, kao i onima u Tokiju ili Njujorku. I što je još bolje, jednako su uvjerljive. One će dirnuti ljude od Kejptauna do Osla. Malo je djela savremene književnosti za koje se to može reći. Je li ovo budućnost fantastike kao globalnog pokreta, pitaju se kritičari ocjenjujući da ih uopšte ne bi iznenadilo ako bi se ispostavilo da jeste.

“Živkovićevo pisanje prividno je jednostavno i predivno elegantno u isti mah. Svakom novom knjigom ovaj pisac nadmoćno pokazuje zašto je jedan od najvećih majstora savremene svjetske fantastike”... “Nemoguće priče” objavljene su u SAD, Španiji, Portugaliji i Južnoj Koreji, a djelovi ove knjige pojavili su se u prevodu u Velikoj Britaniji, Finskoj, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Danskoj i Hrvatskoj...

R.K.