U svaka vrata i u svaki meki nameštaj bili su ugrađeni posebni senzori. (Posle Staljinove smrti, kada se rešavalo pitanje da li da se dača u Kuncevu možda pretvori u Muzej I. V. Staljina u daču je došla grupa saradnika Instituta Marksa-Engelsa-Lenjina-Staljina. J. M. Zolotuhina, član te grupe, kasnije se prisećala: „Iz svakog komada mekog nameštaja štrčale su opruge - ostaci specijalnih senzora, koji su obezbeđenju signalizirali kuda se kreće Staljin.“)
Lozgačov nastavlja svoju priču: „Ali već je jedan sat - i nema kretanja. Ni u dva - nema kretanja u sobama.
Tu počinjemo da se brinemo. U tri, u četiri - nema kretanja... Starostin i ja sedimo i on kaže: ‘Nešto nije u redu, šta ćemo da radimo?’... Zaista, šta da radimo? Da idemo kod njega? U osam uveče - ničega nema. Ne znamo šta nam je činiti. U devet nema kretanja, nema ga ni u deset.“
Priča Lozgačova potvrđuje svedočenje Starostina, koje je 1977. godine zapisao bivši radnik Staljinovog obezbeđenja A. T. Ribin. On 1953. godine više nije radio u Staljinovom obezbeđenju, nego je bio šef obezbeđenja Boljšog teatra, koji je za MGB takođe spadao u objekte pod zaštitom državnih organa. Ribin, već u penziji, na svoju inicijativu sakupljao je svedočanstva o Staljinovoj smrti i o drugim događajima iz života vožda. On je 1995. godine objavio nekoliko brošura, od kojih je jedna posvećena događajima iz marta 1953. godine. Starostin priča: „U 22 časa počeo sam da nagovaram Lozgačova da ode do Staljina jer nam je njegovo ponašanje bilo čudno. Lozgačov je, opet, počeo da nagovara mene, uz obrazloženje da sam ja najstariji i da, znači, prvi treba i da i odem do Staljina. Prepirali smo se dugo, a vreme je prolazilo.
Lozgačov, po kasnijim beleškama Radzinskog, ponavlja tu scenu: „Kažem Starostinu: ‘Idi ti, ti si načelnik obezbeđenja, ti treba da se zabrineš.’ On: ‘Bojim se.’ Ja: ‘Ti se bojiš, a ja sam junak, šta li, pa da idem kod njega?’ U tom trenutku dovoze paket iz CK. A poštu obično predajemo mi. Tačnije, ja, pošta je to moja obaveza. Pa dobro, nek bude... Moram ja da idem.“
Ta scena, koja po svoj prilici odgovara stvarnosti, potpuno je neprirodna. Ljudi koji su na najmanji nagoveštaj bilo kakvih razloga za zabrinutost morali da svojim načelnicima referišu i da preduzmu neophodne mere, satima čekaju, shvatajući da se nešto dogodilo. Plaše se da otvore vrata Staljinove sobe, kao da ih tamo čeka naoružana zaseda.
Prostorija u kojoj su se prepirali Starostin i Lozgačov nalazila se u posebnoj službenoj zgradi, koja je sa Staljinovom dačom bila povezana hodnikom dužine oko 25 metara. Vrata koja su vodila u stambeni deo dače nisu se nikada zaključavala. Staljin je sa dežurnima i drugim službenicima dače imao jednostavne i neformalne odnose. Prirodno je bilo što se 1. marta naveče ozbiljno zabrinuo celokupni personal i obezbeđenje dače. Samo je bio nenormalan strah tih ljudi ne samo da uđu kod Staljina, nego i da ga pozovu preko interfona. Dmitrij Volkogonov u Staljinovoj kratkoj biografiji objavljenoj 1996. godine pokušava da objasni strah osoblja: „... Kad je prošlo podne osoblje se jako zabrinulo. Ali bez poziva niko nije smeo da ulazi kod vožda; tako je nalagala Berijina instrukcija“. Takva instrukcija za obezbeđenje nije mogla da postoji. Berija još od 1946. godine nije bio ni načelnik, ni nadležni za MGB. Po liniji vlade i Politbiroa on je kontrolisao samo rad Ministarstva unutrašnjih poslova.
