Povodom jednog od Kobenovih romana (Darkest Fear), list Chicago Tribune je autora opisao slikovitom frazom "Rejmond Čendler sreće Bridžet Džons", ciljajući na Kobenov dar da unese crtu duhovitog u trilerske zaplete.Glavni lik sedam Kobenovih romana je Majron Bolitar, sportski agent koji se uvek nađe u nevolji, što zbog svojih klijenta, što zbog svoje prošlosti. Bolitarov lik opravdava navedena poređenja Kobena sa drugim piscima: snalažljivost u zapletima i britak humor doneli su autoru nagrade za tri od sedam ovih romana (Edgar za "Fade Away", Shamus za "Drop Shot" i nagrada Anthony za roman "Deal Breaker"). Sportsku potku u većini onoga što piše Koben objašnjava činjenicom da je "Maratonac" Vilijema Goldmana njegov omiljeni triler (po kom je snimljen i poznat film sa Dastinom Hofmanom i Lorensom Olivijeom u glavnim ulogama). Iako je reputaciju stekao romanima o Majronu Bolitaru, Harlan Koben se nije zadržao samo na jednom liku. 2000. je objavio roman "Nikom ni reči", jedan od svojih najuspešnijih trilera, koji mu je doneo i nominaciju za nagradu Edgar, da bi se godinu dana kasnije pojavio "Nestao zauvek", roman za koji Koben kaže: "Želim da vam se svaka knjiga, a posebno ova, prišunja iza leđa, i na kraju vas udari po potiljku kad se tome ne nadate".Harlan Koben živi sa ženom i četvoro dece u Ridžvudu, Nju Džersi. Kao najveću literarnu inspiraciju ističe svoju majku. Potencijalnim piscima poručuje sledeće: "Pišite. Ne uzimajte časove pisanja. Ne slušajte me. Samo pišite. I brišite, puno brišite. Verovatno ne brišete dovoljno. Onda pišite ponovo. Onda opet. I opet."
Trebalo je da se čuje zlokobni šapat vetra. Ili da nam jeza prodre u kosti. Tako nešto. Neka pesma kao iz bajke koju smo mogli da čujemo samo Elizabet i ja. Neka napetost u vazduhu. Neki predosećaj kao iz udžbenika. U životu ima nezgoda koje gotovo da očekujemo da nam se dese – kao na primer ono što je zadesilo moje roditelje – a tu su i drugi mračni trenuci, trenuci iznenadnog nasilja, koji sve promene. Pre nesreće koja mi se desila živeo sam drugačije. A evo kako živim sad. Bolno je koliko malo zajedničkog imaju ta dva života.
Dok smo se vozili na proslavu naše godišnjice Elizabet je ćutala, što nije bilo nimalo neobično. Još dok je bila devojčica dešavalo se da je iznenada uhvati neka seta. Samo bi se povukla u sebe i otplovila za svojim mislima, ili bi je obuzeo veliki strah, nikada nisam znao tačno šta. Pretpostavljam da je to bio deo te misterije ali sam tada po prvi put osetio koliko smo daleki. Šta smo sve zajedno preživeli. Pitao sam se da li možemo da preživimo istinu. Ili još bolje, skrivene laži.
Rashladni uređaj u kolima zujao je podešen na maksimum. Dan je bio vreo i lepljiv. Pravi avgust. Prešli smo klanac reke Delaver preko mosta Milford, a ljubazni službenik na naplatnoj rampi poželeo nam je dobrodošlicu u Pensilvaniju. Petnaestak kilometara dalje ugledao sam znak uklesan u kamenu na kome je pisalo JEZERO ŠARMEJN – PRIVATAN POSED. Skrenuo sam na seoski drum.
Točkovi su zaparali po zemlji izbacujući uvis prašinu kao pustinjski stampedo. Elizabet je isključila radio. Krajičkom oka sam mogao da vidim da se zagledala u moj profil. Pitao sam se šta vidi, a srce mi je zaigralo. S naše desne strane dva jelena su grickala neko lišće. Zastali su, pogledali nas, videli da im nećemo ništa i produžili da grickaju. Nastavio sam da vozim, a pred nama se pojavilo jezero. Sunce se polako gasilo bojeći nebo purpurnim i narandžastim krugovima. Izgledalo je kao da gore vrhovi drveća.
“Ne mogu da verujem da još uvek ovo radimo”, rekao sam.
“Ti si taj koji je počeo.”
“Aha, samo tada sam imao dvanaest godina.”
Elizabet je uspela da se nasmeši. Nije se često smešila, ali svaki put kada bi to učinila, tras, mene je to pogađalo pravo u srce.
“Romantično je”, bila je uporna.
“Blesavo je.”
“Ja volim kad je romantično.”
“Ja volim kad je blesavo.”
“Ti me kresneš kad god ovo radimo.”
“Zovi me gospodin Romantični”, rekao sam.
Nasmejala se i uhvatila me za ruku.
“Hajde, gospodine Romantični, smrkava se.”
Jezero Šarmejn. To ime mu je dao moj deda, što je beskrajno izluđivalo moju baku. Htela je da se jezero nazove po njoj. Ona se zvala Berta. Jezero Berta. Deda nije hteo ni da čuje. Dva poena za dedu.
Pre nekih pedeset godina jezero Šarmejn je bilo letnje odmaralište za decu bogataša. Onda je vlasnik otegao papke i deda je za male pare kupio celo jezero sa okolnom zemljom. Popravio je kuću upravnika letovališta i porušio većinu objekata uz samu obalu. Ali dublje u šumi, gde već dugo niko nije zalazio, ostavio je dečje bungalove da trunu. Moja sestra Linda i ja smo se tu smucali, tražili ostatke zakopanog blaga po ruševinama, igrali se žmurke, čikali jedno drugo da pronađe Babarogu, za koju smo bili sigurni da nas posmatra i vreba. Elizabet je retko išla s nama. Volela je da zna tačno gde se šta nalazi. Skrivanje ju je plašilo.
Čuo sam duhove dok smo izlazili iz kola. Ovde ih ima mnogo, roje se i bore da bi mi privukli pažnju. Pobedio je duh mog oca. Nad jezerom je lebdela mrtva tišina, ali se kunem da sam još mogao da čujem tatin urlik zadovoljstva dok se zaleće i baca s doka, kolenima čvrsto pritisnutim na grudi i s nekim ludačkim osmehom, kao i pljusak koji će uslediti kao pravi pravcati talas plime u očima njegovog sina jedinca. Tata je voleo da padne baš pored splava na kojem se sunčala moja majka. Ona bi ga izgrdila, ali nije mogla da se ne nasmeje.
Trepnuo sam i slike su nestale. Ali sam zapamtio kako su smeh, vriska i pljuskanje treperili i odjekivali u tišini jezera i pitao sam se da li takvo treperenje i odjeci ikada prestaju, da li negde u šumi radosni uzvici mog oca i dalje tiho odzvanjaju među drvećem. Znam da je to blesava pomisao, ali tako je to.
Vidite, uspomene nanose bol. A najviše one lepe.
