Nojeva barka III

06.08.09 NIN

Trećim tomom „Nojeve barke” Miodrag B. Protić završava opis puta kojim je prošao u životu i u umetnosti. Već izlaskom prve knjige iz toga troknjižja videlo se da je reč o nestandardno, nadahnuto i mudro pisanim memoarima u čijem središtu se glas koji ih piše ne uzima kao apsolutna mera svih stvari ovoga sveta, već kao razložni svedok i tumač jednog vremena koje se manje-više završilo, ostavljajući nam, avaj, u nasleđe gomilu preteških, upravo sudbinskih pitanja pred kojima bi i proročica iz Delfa mogla samo da ćuti. Sada se, iscela gledano, pokazuje da „Nojeva barka” i po žanrovskim svojstvima i, posebno, po vrednosti, prevazilazi uobičajeno shvatanje autobiografije. Ona ne „beži” u fikcionalizaciju, ne približava se „romanu jednog života”, što je inače čest i lep slučaj u sličnim poslovima, naročito kada ga se poduhvate pisci fikcija, već se, svakom stranicom više, pretvara u esejističku, filozofsku ekspertizu doba u kojem je Protić ispunio svoju sudbinu. Posebno važnim se, u svemu tome, čini način na koji je ta ekspertiza sprovedena, odnosno na koji je iznađena ravnoteža između empirijskog i spekulativnog plana pripovedanja. Bez te ravnoteže, pravo govoreći, nema zanimljivih i vrednih memoara. Neki su zamorno faktografski ili suvo fotografski, u nekima se, pak, previše poučava, i naknadnom pameću iznalaze nemogući, mahom za pisca opravdavajući odgovori. Miodrag B. Protić od samog početka zna da se o životu mora svedočiti tako što se o njemu mora misliti, i to načelo čini konstruktivnu nit „Nojeve barke”, bez obzira na razumljive, neizbežne, pa, dakle, i očekivane promene njenih triju delova.
Za prvi tom bi se moglo reći da predstavlja autorov „ulazak u svet”, obaziranje u njemu, preispitivanje ličnih determinanti i opštih istorijskih i kulturnih okolnosti u kojima se obrazuje njegova stvaralačka svest i začinje jedna bogata i slojevita umetnička i intelektualna karijera. Drugi tom je posvećen „razumevanju sveta”, s posebnim osvrtom na fenomen modernog slikarstva, na socijalni i ideološki kontekst u kojem ono postoji i naspram kojeg se određuje, a takođe i na realizaciju i objašnjenje ključnih postulata i formativnih faza autorove slikarske poetike. Možda je prerano da se kaže, ali zašto da ne: Miodrag B. Protić osmislotvorio je i ubedljivo argumentovao svoju slikarsku praksu nijednog trenutka ne ispuštajući iz vida sve ono što je tu praksu uslovilo i omogućilo; individualni podsticaji u svakoj umetnosti, svejedno da li govorimo o slikarstvu ili o poeziji, nužno moraju naći svoj referentni ili akustički prostor u opštim dijahronijskim i sinhronijskim relacijama nastajanja bilo koje vrste artefakta. Ako Eliot kaže da jedna pesma po sebi ne znači bogzna šta, Klodel da niko ne peva sam, a Jovan Hristić da čovek nije usamljen ni u svojim najintimnijim mislima, Miodrag B. Protić stalno se poziva na saznanje da je „naša ljudskost”, pa sledstveno tome i umetnost koja bi trebalo da bude kvintesencija ljudskog u čoveku, najbolje što svetu, u stalnom dijalogu s njim, možemo dati, „nedovršena na nivou individualnog postojanja”.
I stoga cela „Nojeva barka”, o čemu naročito i naglašeno svedoči njen treći deo („rekapitulacija sveta”), nije tek još jedna uobičajena lična, autobiografska ispovest, već uvid u totalitet vremena („pogled s početka novog veka”, kaže podnaslov), u ono što je postojalo i što će se, možda, vratiti, potom u ono što jeste, i, najzad, u ono što će, opet možda, uslediti. Miodrag B. Protić razumeva svoju umetnost onako kao što su je razumevali svi najznačajniji moderni (a to ovde znači: samosvesni) umetnici evropskog (južnoslovenskog, srpskog) kulturnog prostora 20. veka. Izlazi ovako: umetnički čin je čin kreativne realizacije jednog individualnog talenta. Svaki od tih činova podrazumeva rekreaciju ili ponavljanje svih kulturnih činova date vrste koji mu u vremenu prethode, kao i najavu svih onih koji će doći. Prevedeno na drugi jezik: važna je sudbina, važni su i komentari, jedno bez drugog ne ide.
Pri kraju treće knjige, tamo gde posle proživljenih teških iskustava govor o smrti postaje neizbežan, Miodrag B. Protić će se prisetiti stihova jedne svoje mladalačke pesme i naizgled uzgredno objasniti zašto nije postao pesnik već slikar. Poezija, veli on, gotovo uvek podrazumeva ispovedanje, a slika ćutanje. Ubedljiv razlog. Ali, u krajnju ruku, reč je samo o načinu dosezanja i sugerisanja metafizičkih kvaliteta umetničkog dela: poezija je i „slikanje rečima”, slikarstvo je „neverbalna poezija”, poezija je najdublja kada se primakne ćutanju, slika je najsugestivnija kada počne da govori, kada ono što je van jezika pređe u racionalizovani oset. Tako i „Nojeva barka”, pisana sa inicijalnom Protićevom namerom da sopstveni život pretoči u skladnu, ispunjenu, čak krcatu priču, dobija postepeno, i nipošto nehotično, nego intencionalno, u stalnom naponu mišljenja, jednu dimenziju više, izbija na širi horizont, otkuda se zaista otvara obuhvatan pogled na doba u kojem je Protić živeo i radio, i u kojem se svet vrtoglavo menjao, mnogo češće nagore nego nabolje. Šta je umetnost u tom svetu bila, i šta bi eventualno trebalo da bude, o tome, ponajvećma, govori „Nojeva barka” Miodraga B. Protića: svoj pojedinačni slučaj, svoj „prolazak svetom”, i svoju neponovljivu umetnost, kao i svoju intelektualnu akciju (dodao bih: i misiju), Protić mahom i posmatra u svetlu najtežih, univerzalnih pitanja, onih koja se postavljaju Sfingi. A odgovor koji sam daje uvek se, i neporecivo, kreće u pravcu apostrofiranja prosvetiteteljskih i opšte humanističkih funkcija i vrednosti svekolike umetnosti, napose slikarstva. Mada je objektivnih razloga za postojanje umetnosti u današnjem svetu sve manje, jer se umetnost ponajvećma ne stvara, nego se proizvodi i umnožava u onoliko kopija koliko tržište zahteva, njena suština, smatra Miodrag B. Protić, dosledan uverenju da bi bez umetnosti svet izgubio svaki smisao, nijednog trenutka ne može biti osporena: postojanje simboličkih struktura sveta umetnosti, neoplatonistički rečeno, potvrđuje osnovni smisao sveta koji nam je dat.
Danas se uglavnom govori o kapitalnim investicijama. A kada neko, s razlogom ili bez razloga, govori o kapitalnim izdanjima, uglavnom misli na enciklopedije ili uzorno priređena dela klasične starine. Bez imalo zazora, i bez ikakvih drugih, kolateralnih pobuda, osim čisto vrednosnih, taj se atribut, sada, sam od sebe, nameće povodom „Nojeve barke” Miodraga B. Protića. Reč je o kapitalnoj knjizi. Ona je nova mera srpske memoaristike.
I ne samo nje.

Mihajlo Pantić