U međuvremenu je još malo otoplilo. Povetarac je doneo u uzanu ulicu miris vlažnih livada i dalekog planinskog proleća. Kuda sad? mišljaše Fridolin, kao da se nije razumelo po sebi da treba najzad da ode kući i legne da spava. Ali on na to nije mogao da se reši. Posle neprijatnog sureta sa alemanima činio se sebi kao beskućnik, kao da je izbačen na ulicu... Ili posle Marijanina priznanja? Ne, još odranije – od sinoćnog razgovora sa Albertinom odmicao se sve dalje iz kruga u kojem je obično živeo u neki drugi, dalek, tuđ svet.
Krstario je noćnim ulicama, izložio čelo strujanju južnog vetra, i najzad, odlučna koraka, kao da je sada dospeo na dugo traženi cilj, uđe u nižerazrednu kafanu, starobečki lagodnu, ne naročito prostranu, umereno osvetljenu i malo posećenu u ove kasne sate.
U jednom uglu tri gospodina igrali su karte; kelner koji je dotle posmatrao igru, pomaže Fridolinu da skine krzneni kaput, primi porudžbinu od njega i položi mu na sto ilustrovane novine i večernje listove. Fridolinu se učini kao da je zbrinut i poče letimično da prelistava žurnale. Pogled mu se zadrža ovde-onde. U nekom češkom gradu bile su srušene ulične table na nemačkom jeziku. U Carigradu je održana konferencija zbog izgradnje železničke pruge u Maloj Aziji, na kojoj je učestvovao i lord Kranford. Firma Benis i Vajngruber je proglasila insolventnost. (1) (Nesposobnost za plaćanje obaveza. – Prim. prev.) Prostitutka Ana Tiger ubila je iz ljubomore vitriolom svoju prijateljicu Herminu Drobicki. Večeras se održava gozba sa haringama u Sofijinim dvoranama. Mlada devojka Marija B., sa stanom u Šenbrunškoj glavnoj ulici 28, otrovala se živinim hloridom. Sve ove činjenice, hladne i kukavne u svojoj suvoparnoj svakidašnjosti, nekako su treznile i umirivale Fridolina. Mlade devojke, Marije B., bilo mu je žao; živin hlorid, kako je to glupo. U ovom trenutku, dok on udobno sedi u kafani i Albertina spokojno spava sa rukama prekrštenim iza potiljka, a dvorski savetnik je već prevazišao sve zemaljske jade, Marija B., Šenbrunška glavna ulica 28, uvija se u bezumnim bolovima.
On pogleda iznad novina i ugleda dva oka upravljena prema njemu od stola koji se nalazio naspram njega. Je li mogućno? Nahtigal?... Ovaj ga je već bio poznao, radosno iznenađen digao obe ruke, prišao Fridolinu, krupan, prilično pun, skoro zdepast, još mlad čovek sa dugom, blago kovrdžavom, plavom, već nešto posedelom kosom i plavim brkovima koji su visili nadole kao u Poljaka. Nosio je raskopčan siv havelok, ispod njega malo umašćen frak, izgužvanu košulju sa tri lažna brilijantska dugmeta, zgužvanom kragnom i lepršavom belom svilenom kravatom. Očni kapci bili su mu crveni, kao da je probdeo mnoge noći, ali oči su sijale bistro i plavo.
- Ti si u Beču, Nahtigale? – povika Fridolin.
- Zar ne znaš? – reče Nahtigal poljskim mekim naglaskom sa umerenim jevrejskim prizvukom. – Kako to da ti ne znaš? Ja sam ipak toliko čuven. – On se nasmeja glasno i dobrodušno, i sede prema Fridolinu.
- Kako? – zapita Fridolin. – Možda si krišom postao doktor hirurgije?
Nahtigal se nasmeja još zvonkije: - Zar me nisi sada čuo? Baš sada?
- Kako čuo? Ah, da! – I tek sada Fridolinu dođe u svest da je još ranije, dok se približavao kafani, čuo kako dopiru zvuci klavirske svirke iz neke podrumske dubine. – Dakle, to si bio ti? – uzviknu on.
- Nego ko? – smejao se Nahtigal.
Fridolin klimnu glavom. Naravno, taj osobiti energični udar, te čudne, malo samovoljne ali blagozvučne harmonije leve ruke učinili su mu se odmah tako poznati. – Dakle, ti si se potpuno posvetio tome? – zaključi on i seti se da je Nahtigal konačno napustio studije medicine već posle drugog prethodnog ispita iz zoologije, koji je čak uspeo da položi, iako sa sedmogodišnjim zakašnjenjem. Ali još dugo je on švrljao po bolnici, sali za sekciranje, laboratorijama i slušaonicama, gde je sa svojom plavom umetničkom glavom, svagda zgužvanom kragnom, lepršavom kravatom, koja je nekad bila bela, predstavljao upadljivu figuru, popularnu zbog svoje vedrine i upravo omiljenu ne samo među kolegama nego i među pojedinim profesorima. Sin Jevrejina krčmara iz poljske zabiti, on je svojevremeno došao iz otadžbine u Beč da studira medicinu. Neznatna roditeljska potpora bila je od početka jedva vredna pomena i, povrh toga, uskoro je sasvim obustavljena, što njemu nije smetalo da se i dalje pojavljuje u Ridhofu za stalnim stolom medicinara, kome je pripadao i Fridolin. Plaćanje njegovih računa od izvesnog trenutka preuzimao je svaki put drugi imućniji kolega. I komade odeće dobijao je ponekad na dar, što je on uvek primao rado i bez lažnog ponosa. Već u svom rodnom gradiću naučio je prve osnove sviranja na klaviru kod jednog tamošnjeg propalog pijaniste, a u Beču kao studiosus medicinae (1) (Student medicine (lat.). – Prim. prev.) posećivao je istovremeno konzervatorijum, gde je navodno važio kao talent koji mnogo obećava. Ali ni tu nije bio dovoljno ozbiljan ni marljiv da bi se dalje pravilno usavršio; i uskoro se potpuno zadovoljio muzičkim uspesima u krugu svojih poznanika, upravo uživanjem koje im je pričinjavao svojom svirkom na klaviru. Neko vreme radio je kao pijanist u školi igranja u predgrađu. Kolege sa univerziteta i drugovi koji su sa njim jeli za stolom pokušali su da ga u tom svojstvu uvedu u bolje kuće, ali on je u takvim prilikama uvek svirao samo ono što se njemu sviđalo i koliko mu se sviđalo, upuštao se sa mladim damama u razgovore koji sa njegove strane nisu uvek bili bezazleni, i pio je više nego što je mogao da podnese. Jednom je svirao za igru u kući nekog direktora banke. Pošto je još pre ponoći galantnim primedbama punim nagoveštaja zbunio mladu devojku koja je igrala u njegovoj blizini i izazvao negodovanje njenog oca, pade mu na um da odsvira raskalašan kankan i uza nj svojim krepkim basom otpeva dvosmislen kuplet. Direktor banke ga je oštro prekorio. Nahtigal, kao u oduševljenju, ustade, zagrli direktora, ovaj, premda i sam Jevrejin, razjaren, frknu pijanisti u lice psovku uobičajenu u zemlji, koju Nahtigal smesta uzvrati uz snažan šamar – čime je njegova karijera u boljim kućama grada konačno bila propala. U intimnijim krugovima umeo je on uopšte uljudnije da se ponaša, iako su i u takvim prilikama u poodmaklim časovima ponekad bili prinuđeni da ga silom izbace iz lokala. Ali su sledećeg jutra takve nezgode opraštali i zaboravljali svi učesnici. Jednog dana, sve njegove kolege su već odavno završile studije, on je iznenada iščeznuo iz grada, ne oprostivši se. Još nekoliko meseci stizale su od njega karte s pozdravima iz raznih ruskih i poljskih gradova; i jednom, bez daljeg objašnjenja, Fridolina, kome je Nahtigal vazda bio osobito drag, podsetio je na Nahtigalovo postojanje ne samo pozdrav nego i molba da mu pozajmi umeren novčani iznos. Fridolin je smesta poslao iznos, ne primivši nikad izraz zahvalnosti ili bar znak života od Nahtigala.
Ali u ovom trenutku, u tri četvrti časa posle ponoći, posle osam godina, Nahtigal je nastojao da neodložno naknadi ovaj propust i izvadi tačno onoliko novčanica koliko je trebalo iz prilično otrcane lisnice, koja je, uostalom, bila pristojno napunjena, tako da Fridolin mirne duše pristade da primi novac natrag...