Novosadska punk verzija

15.09.06

U prošlom broju Plastelina prezentovana je knjiga Novosadska Punk Verzija Save Savića i Igora Todorovića. Čak i u sitaciji da naše muzičko izdavaštvo nije ovoliko siromašno, ovakva knjiga imala bi kapitalnu vrednost. Potrudili smo se da sa autorima ove knjige prozborimo po koju "off-records" o svemu tome...

Plastelin: Kako je uopšte došlo do ideje za stvaranje jedne ovakve knjige?
Sava: Na ideju da materijal za fanzin postane knjiga došao je Igor. Moja namera je bila da napišem svedočanstvo o mom društvu iz tinejdžerskog perioda, o ekipi okupljenoj u "Crkvene pacove", tada najmlađem punk bendu, verovatno i u SFRJ. Kada je Igor pročitao materijal, ubedio me je da istrajem, proširim spise, a on se potrudio za "ostalo", to jest drugi deo knjige.
Igor: Znaš kako je... fanzin se danas slabo čita, a kada smo se već prihvatili posla, onda bi bila šteta da nismo uradili knjigu.

Knjiga je sastavljena iz dve autorske celine koje su se savršeno ukopile. Kako je došlo do saradnje između vas dvojice? Da li ste sarađivali prilikom pisanja ili je svako dao svoje, pa se sve tako lepo uklopilo?
Sava: Mi se dugo poznajemo, još od 1992. godine, kada sam kao mlad novinar u novosadskom "Dnevniku" vodio rubriku o novosadskim demo bendovima. Igor je pevao u grupi "Buka za decu", a ja sam posetio njihovu probu. Što se saradnje tiče, svako je imao potpunu autonomnost uz neznatne sugestije u oba smera. Toliko se dobro poznajemo i imamo približno iste poglede da se to verovatno osetilo i u stilu pisanja. Igor: Moram priznati da mi je mnogo značilo to što sam pročitao Savinih prvih desetak strana pre pisanja svog dela. Tako sam i sam, sličnim stilom, počeo da pišem. Rekao bih i to da je Sava imao znatno teži posao od mene. Većina aktera njegovog dela knjige je odavno u zrelim godinama i već dvadesetak godina nisu aktivni na sceni. Bilo je izuzetno teško doći do svih tih ljudi, a posebno prikupiti fotografije iz tog perioda. Ja sam od 1987. godine, kada sam prvi put posetio jedan punk koncert, sve zapisivao u sveske, a i većina pankera koje pominjem i o kojima pišem su mi drugari. Naravno, neke viđam ređe, neke svakodnevno, ali sam bez muke stupio u kontakt sa svima i nije mi bilo teško da prikupim materijal i podatke koji su mi nedostajali.

Imam osećaj da ste u sve ovo krenuli sa skromnom idejom. Kako se osećate sada posle svih reakcija koje ste izazvali ovom knjigom?
Sava: Moja ideja zaista nije bila pretenciozna. Želeo sam da ostavim trag na period života i godine na novosadskoj sceni koje ću pamtiti dok sam živ. Žao bi mi bilo da sve to jednoga dana padne u zaborav, a nisam video da će se neko ozbiljnije pozabaviti time. Reakcije na knjigu su zaista fenomenalne. Očekivali smo pozitivan odjek, ali da ćemo naići na baš tako dobre kritike, verovatno da se nismo nadali. Drago mi je zbog svega, a pogotovo što je knjiga naišla na dobar prijem i kod publike koja nije isključivo pankerski orijentisana.
Igor: Koliko je cela ideja bila skromna, dovoljno govori i to što je Sava počeo da piše knjigu, ne znajući da je uopšte i piše. Dao mi je desetak otkucanih strana kako bi ih ja prosledio nekom fanzinašu iz mlađe garde, koji bi to objavio u svom fanzinu. Sećam se, dok sam aktivno učestvovao u izradi fanzina ""Tri drugara"" (prva polovina devedesetih), koliko sam bio srećan kada bi uspeli da izbacimo novi broj, a šta reći sada kada je prvi tiraž knjige, bukvalno, razgrabljen za nedelju dana.

Knjigu ste promovisali u Beogradu i Novom Sadu. Da li ima nagoveštaja da bi se nekakva slična promocija mogla desiti u još nekim mestima ovoga što nam je preostalo od zemlje, ili možda u nekom bližem inostranstvu?
Sava: Još kada smo materijal ponudili izdavaču (SKC Novi Sad), javila se takva ideja. Već tada, a reč je o martu mesecu, pričali smo kako bi dobro bilo da se knjiga promoviše ne samo u NS i BG već i u Rijeci, Puli, Ljubljani, Sarajevu. Voleo bih da se to dogodi, a ja se nadam da ćemo bar neki od ovih gradova posetiti tokom jeseni, a isto tako želim da nešto slično održimo i u Subotici, Pančevu, Kragujevcu...
Igor: Promocija u Novom Sadu je bila odlična, kao i koncert koji je održan nedelju dana kasnije i na kojem se okupilo hiljadu ljudi, što je za naše prilike impozantan broj. Moram priznati da sam više očekivao od beogradske promocije. Ne znam tačno da kažem šta nije valjalo, ali mislim da je promocija odrađena, onako ofrlje, čisto da se kaže da smo bili i u Beogradu, a ubeđen sam da je to moglo i moralo da se organizuje bolje i na mnogo višem nivou. Možda nije trebalo žuriti sa tom svirkom u Beogradu, koja je održana u sred leta i sezone godišnjih odmora, svega nekoliko dana pre Exita... možda bi bilo bolje da smo sačekali jesen, ali dobro... Ja bih voleo da se odradi još nekoliko gradova u Srbiji (Niš, Subotica...), a ne bi bilo loše ni da se realizuje ideja mini-turneje po bivšim SFRJ gradovima, ali to je već mnogo ozbiljniji poduhvat. Ipak, to je sve u nadležnosti izdavača. Jedna druga stvar me boli, a to je Exit, jedan od najvećih festivala u Evropi, koji svi željno iščekujemo svake godine. Ne mogu da verujem da za četiri godine, koliko se Festival održava na tvrđavi, ni jedan strani punk bend (nemoj da mi neko priča kako je punk pokriven dovođenjem Billyja Idola, Iggyja Popa...) nije dobio priliku da na njemu svira. Kako nikom iz Exit ekipe nije palo na pamet, da se ove godine svuda u svetu obeležava nulta godina punka, pa da se i u Novom Sadu na bilo koji način isto to obeleži i na festivalu. Naša knjiga je bila sjajna prilika da se sve to objedini... Ne mirim se sa činjenicom da se dovode silni didžejevi, metalci i ostale domaće zvezde i po peti put, a da nema ni P od punka!

Uz dva izdanja ove knjige objavili ste ukupno tri CD-a sa raznim snimcima koji potkrepljuju tekstove iz knjige. Da li možda razmišljate da u nekom sledećem izdanju kao prilog bude DVD koji bi objedinio sva tri diska, možda dodao po koji snimak, i sabrao neke video zapise iz tog doba? Da li uopšte postoji ikakva video kolekcija zapisa iz tog doba?
Sava: Do prve polovine 80-ih malo je video materijala. Kasnije je toga bilo sve više. Koncertnu promociju na novosadskom Gradilištu kamerom je zabeležio Komadant Adam, a snimana je svirka i u Beogradu. Dakle, osnova za takvu ideju postoji.
Igor: Iz tog najranijeg punk perioda i fotografije su prava retkost, a da ne govorimo o video zapisima. Danas je sve toliko uznapredovalo da bendovi snimaju i probe a ne svirke. Ne znam koliko je realno očekivati i treće izdanje, ali mislim da DVD ne bi bio potpun bez starih snimaka.

Čitajući knjigu nisam mogao da se otmem utisku da bi neki pametni producent mogao na osnovu ovoga što ste nam pružili snimi jako dobar film. Mislite li u tom smeru?
Sava: U toku stvaranja "Novosadske punk verzije" razgovarao sam sa režiserom Aleksandrom Davićem (pominje se u knjizi u priči o modovima) i predložio mu da bi ili on, ili neko od njegovih studenata (asistent je na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu) mogao da se pozabavi ovim materijalom. Možda grešim, ali mislim da me nije shvatio dovoljno ozbiljno, kao još nekolicina Novosađana prilično bitnih za, možda ne toliko punk, koliko New Wave scenu u našem gradu. Ta ideja i dalje postoji i voleo bih da se realizuje. Mislim da bi dokumentarac ostavio upečatljivi trag od igranog filma, ako si na to mislio.
Igor: Slažem se sa Savom, da bi dokumentarac bio prava stvar, samo što bi u tom slučaju trebalo angažovati dosta ljudi i možda objaviti oglas u lokalnim novinama: ""tražimo snimke i ostali materijal novosadskih punk bendova"", ili nešto u tom fazonu. Možda deluje smešno, ali sam ubeđen da po novosadskim tavanima i podrumima ima dosta skrivenog materijala koji bi mogao da se iskoristi za film ili neku drugu knjigu slične tematike.

Paralelno sa početkom NS Punk scene, u istom gradu deluje nekoliko jako bitnih New Wave bendova: "Luna", "Grad", "Boye", "Obojeni program"... Da li je bilo, i kakvih, kontakata, tj. saradnje, između ovih koliko različitih toliko i stilski bliskih muzičara i kreativaca?
Sava: Odrednica "paralelno", ne stoji, jer ne odgovara istini. Do 1980/81. godine kada je krenuo talas navedenih bendova, punk scenu u Novom Sadu predstavljali su "Pekinška patka", "Direktor", "Gomila G", "Crkveni pacovi", "Tri crna lista" i "Rafal". Tek onda nastaju "Program" (kasnije "Obojeni program") i "Grad", bendovi nastali iz grupe "Novi talas". Isto tako "Luna" je nastala iz "La Strade". Kada je pomenuti kvartet osvojio ne samo NS scenu, paraleno su delovali "Kontraritam" (ska), "Neon vojnik" (post punk), "Rafal" (punk), "Vrisak generacije" (hardcore-punk), "Van kontrole" (Oi - punk), a potom i "Dva minuta mržnje" (Oi - punk), "Eksploziv" (Oi-punk), "Revolt" (Punk)... Saradnja, u punom smislu te reči, praktično nije postojala, osim nekoliko svirki gde su nastupali bendovi različitih pravaca. Meni je lično bilo žao zbog toga, ali je jedan deo te - tada nove novosadske avangarde s podsmehom gledao na punk scenu kojoj je i sama do skora pripadala.
Igor: Sava je sve rekao, nemam šta da dodam.

Nekada su se osnovne informacije o sceni saznavale putem fanzina koji su dugo sa žarom iščitavani iako su donosili najčešće dobrano bajate vesti. Da li je današnja opšta dostupnost informacija putem Neta uticala da današnji klinci pomalo površno posmatraju muziku i da više nema tolike strasti kao u doba kada smo se delili na pankere, šminkere i hipike?
Sava: Na osnovu onoga što se dešava na NS sceni, ne mogu da se složim da klinci gledaju površno na muziku. Mislim da je sviraju srcem i to mi se sviđa. Zadovoljan sam NS scenom. Druga je stvar što draži fanzina nikada ne mogu osetiti, jer se ipak radi o "Internet generaciji". Takođe, koliko god više ne postoje striktne podele u pristalicama muzičkih pravaca, to je u neku ruku i dobro, jer mi podele u bilo kom smislu ne odgovaraju, a svedoci smo dokle su nas podele dovele. Volim kada vidim razne face, koje u moje vreme ne bi mogle da budu zajedno na istoj svirci, da se sjajno vesele na istom koncertu.
Igor: Mislim da je današnja punk generacija prilično razmažena. Retko ko kupuje ploče i diskove omiljenih bendova, već se sve svodi na utrkivanje ko će skinuti album poznatog benda sa Neta pre datuma njegovog objavljivanja. Ne slažem se ni sa tim da klinci nemaju para za originale. Ja sam svu ušteđevinu slao u pismu i naručivao prvo vinile, a potom i diskove, "od preko". I danas redovno kupujem originale svih albuma i bendova koji mi nešto znače. Internet je definitvno uništio fanzinaštvo. Nikom više nije zanimljivo da čita nekakav bajat intervju kada su te vesti dostupne bukvalno svima. Ali, OK, takvo je vreme danas. Mi smo nekada bili sretni kada bi uspeli da skrpimo opremu i zakažemo probu, a sada ti maltene ni instrumenti nisu potrebni da bi imao bend... Dovoljno je da se svaki član benda odrekne po jednog piva tokom večernjeg izlaska pa da se iznajmi komplet opremljena prostorija za probe...

Znam da današnjim klincima deluje neverovatno da su se pre dvadesetak i više godina ploče naručivale iz inostranstva i to tako što se dinari stave u koverat, pa dobri ljudi pošalju ploče. Da li ste ikada pomislili da će ubrzo na ovim prostorima krenuti sva dešavanja koja su nam obeležila proteklih petnaestak godina? Po punk tekstovima tog doba, čini se da su mnogi videli unapred, ali... Da li ste ikada mislili na to i polemisali o tome?
Sava: Odrastao sam u bezbrižnom vremenu, bar sam ga tako ja doživeo. Mojoj generaciji kao da je nedostajalo da se nešto desi. Živeli smo u "dosadnoj zemlji", za nas mlade možda čak onakvoj kakvu je Koštunica poželeo. Tekstovi "Neon vojnika" i "Rafala" na najbolji način predvideli su sve ono što nam se kasnije dogodilo. Iskreno, nikada nisam pomislio da može da nam se dogodi takvo sranje, kao što su serija ratova, cepanje zemlje na krvav način, bombardovanje, inflacija, beda, redovi... No, mislim da su stvari ipak krenule polako na bolje. To su koraci mrava, brzina puža, ali se ipak ide napred. Da li ćemo stići do nekadašnjih bezbrižnih vremena, ne znam, ali bih voleo.
Igor: Definitivno se nešto pomera na bolje. Dokaz tome su sve brojnija gostovanja stranih bendova kod nas. Sećam se da sam se radovao kao malo dete dolasku "Punishment Parka" u Novi Sad, 1992. godine. Bio sam sretan kao da je "Clash" svirao, a ne nekakav anonimni norveški bend. Ipak, ja sam i dalje ogorčen što u Novom Sadu ne postoji ni najmanje interesovanje bilo kojih medija za punk muziku, a da ne govorim o tome što već godinama u gradu ne postoji klub za izlaske i svirke, nema izdavačke kuće...

Mnogi ljudi koji su nekada činili NS punk scenu danas rade neke sasvim kolokvijalne poslove koji nemaju veze sa muzikom. Ko su najpoznatiji izdanci NS scene, a da danas nemaju veze sa muzičkom scenom?
Sava: Kategorizacije bilo koje vrste su nezahvalne, ali evo, na primer: Pampus ("Crkveni pacovi", "Neon vojnik", "Krik maske") uređuje magazin "Moj pas". Škrba (pevač "Rafala" i "Dva minuta mržnje") je kuvar u restoranu "Fiš & zeleniš", koliko sam čuo kao kuvar radi i Bora Oslovčan ("Gomila G", "Pekinška patka", "Kontraritam"...), Sajla ("Rafal", "Dva minuta mržnje", "Gradski mačori") je rukovodilac Centra za rehabilitaciju zavisnika "Raksršće", Mita ("Kontraritam") rukovodi jednim sektorom u "Elektrovojvodini", a Brča ("Direktor", "Pekinška patka") u "NIS"-u, Čonta ("Pekinška patka") i Dvanajsti ("Rafal", "Ponoćni kauboj") su u Kanadi, Vanja ("Vrisak generacije") je zubni tehničar u Londonu, Stevica ("Crkveni pacovi", "Neon vojnik", "Van Kontrole", "Dva minuta mržnje", "Gradski mačori") je trenutno nezaposlen, Geak ("Crkveni pacovi", "Armija spasa", "Neon vojnik", "Rafal") vozi cisternu u Naftagasu, Ljilja ("Armija spasa", "Boje") radi u Pobedi, Bukan ("Rafal", "Vrisak generacije") radi u DTD-u, Žolt ("Gomila G", "Kontraritam", "Gradski mačori") živi i radi u Nemačkoj, Geber ("DR Živago dark stars") je košarkaški trener (šampion) u Mađarskoj...
Igor: Mogao bih i ja da dodam nekoliko imena: Kum Željko je narodni poslanik u drugom mandatu, Borko Stefanović (basista GBB) je diplomata u našoj ambasadi u Vašingtonu, Davor ("General", "Moraš živeti drugačije") živi i radi u Švajcarskoj, a Keca (bubnjar mnogih bednova: "Chronic Infection", "Provokacija", "Blitzkrieg"...) u Sloveniji, Milun (KNO, "Mitesers") je kuvar u hotelu Vojvodina...

Kažu da ko je jednom iskreno postao panker, to ostaje u glavi ma kojim se poslom bavio kasnije. Kako vi vidite tu tezu?
Sava: U mom slučaju ona je 100 odsto tačna, a mislim da je tako i u većini drugih primera. No, poznajem i suprotne primere, koji su, ipak, u manjini.
Igor: Poptuno se slažen sa tim. Lepo je u novosadskom "Dnevniku" napisao I. Mihaljević, u svom izveštaju sa svirke koja je održana u Novom Sadu povodom izlaska knjige: ""Čovek uvek može izaći iz panka, ali pank iz čoveka - nikada!""

Knjiga kreće sa pričom o "Crkvenim pacovima". Sudeći po promocijama knjige, i ljudima koji su se na njima pojavili, mnoge kućne emigrante ste ponovo izveli na videlo. Da li to znači da se ovde kreativni život odvija u "pacovskim kanalima", odnosno, da li postoji paralelna Srbija. Jedna javna i druga, ona (za)pravo kreativna, koja diše na svoj način?
Sava: Slično pitanje provlači se decenijama, generacijama. Uvek se tako čini, a zapravo uvek postoji jače ili slabije izražena "alternativa postojećeg", kako je to Kebra u svojoj pesmi rekao. Ne, nema pacovskih kanala, već samo jačih ili slabijih generacija. Ja sam zadovoljan kako danas izgleda novosadska scena, mada se uvek čini da moće i bolje. Nema mesta pesimizmu.
Igor: Delimično si u pravu, kažem delimično jer upravo izlazak ove knjige i rasprodat prvi tiraž to opovrgavaju. Kreativnost i inventivnost nikada nisu nedostajale Srbiji, ali nerado priznajem da je upravo nedostatak smelosti, stvorio sliku skrajnutosti mnogih kvalitetnih, ""drugačijih"" generacija.

Da li ste svesni veličine i značaja ovoga što ste uradili?
Sava: O veličini i značaju sudiće čitaoci i vreme. Znam samo da mi je veoma drago što je knjiga relativno brzo ugledala svetlost dana, što smo imali veliku podršku javnosti i okoline i što je naišla, uprkos pojedinim skepticima, na izvanredan prijem. Zaista sam zadovoljan po tom pitanju. Obojica smo rekli: "Bićemo srećni ako NS punk verzija posluži nekome kao dobra građa za još sveobuhvatnije delo". Voleo bih da to i doživim.
Igor: Nismo mi uradili ništa revolucionarno... napisali knjižicu od 200 strana, možeš misliti. Voleo bih da ""Novosadska punk verzija"", ne bude jedina knjiga te tematike, već da pokrene i nekog iz Beograda, pa i drugih gradova da uradi sličnu stvar. Ako smo mi spakovali NS scenu na 200 strana, onda bi Beograd morao da ide na bar duplo više... Drago mi je što su reakcije i javnosti i samih aktera knjige, i više nego pozitivne, a najviše me je obradovalo to što se starija ekipa masovno pojavila na promociji, i što su svi sa oduševljenjem propratili sva dešavanja u vezi izlaženja knjige. Sve je nekako izgledalo kao na dvadesetogodišnjici mature. Neću preterati ako kažem da je novosadska promocija knjige koja je održana 18. maja, jedan od najjačih kulturnih događaja u gradu ove godine.

Šta planiraju Sava i Zgro sutra...?
Sava: Ja ću ponovo na posao...
Igor: Mnogo mi se ideja mota po glavi, a najviše mi bodu oči brojne dobre fotke koje nisu uspele da uđu u knjigu... Ko zna možda ćemo pokušati da nekom novom publikacijom obeležimo 2008. godinu, tj. 30 godina punka u Novom Sadu...

Autori: Branislav Nikolić & Mileta Okiljević