O demokratiji koja će doći

01.12.06 NIN

Nedavno sam u jednom eseju napisao da u Srbiji danas nema mnogo živih filozofa, da se mogu možda izbrojati na prste jedne ruke. Naravno da pri tom nisam mislio na nekakvo navodno, iz ne znam kojih razloga, nestajanje filozofa u Srbiji, njihovo fizičko nestajanje, nego na njihovu produkciju koja je poslednjih decenija u očiglednoj stagnaciji i opadanju.

Belančić je, bez sumnje, među našim malobrojnim produktivnim filozofima. “O demokratiji koja će doći” je njegova jedanaesta knjiga. Sintagma “demokratija koja će doći” preuzeta je iz Deridinog opusa. To je od značaja iz dva razloga. Najpre zato što iz knjige u knjigu ovaj autor dosledno sledi strategiju dekonstrukcije, istražujući njen aktuelni filozofski potencijal. To nije od značaja, što ubedljivo pokazuju i ogledi sakupljeni pod ovim naslovom, u nekakvom školskom, ili akademskom smislu, nego zato što je u pitanju jedno izrazito savremeno i plodno razumevanje filozofije, liberalizma, slobode, demokratije, ili pravde, iz ovog specifičnog, ili naročitog ugla desupstancijalizacije, odgođenosti i same dekonstrukcije. Jer, kako piše u ogledu “Kant i aporije liberalizma”: “U stvari, sloboda nije nikada to i tu. Zato se ne da jednom zasvagda (pravno i moralno) definisati. Ona je, kao i pravda, nešto što će tek doći, nešto čega još nema (dovoljno). U dosluhu s tom odgođenošću, slobodu u političkoj ravni ne vodi nekakva (u osnovi ideološka i manipulativna) ideja čistote čistog, pravovernog liberalizma (što je na izvestan način bila i osnovna aporija Kantovog liberalizma N.D.), nego, mnogo pre, ideja demokratije, buduće demokratije, one koja će takođe doći...” To je karakterističan dekonstruktivni nalog, ili ugao ovih analiza, ili kritike ortodoksnog, savremenog neoliberalizma, koga karakteriše manjak demokratije i višak nasilja, ugao koji do punog izražaja dolazi u zaključnom delu ove knjige i naročito u ogledima: “Demokratija i dekonstrukcija” i “Zlo i dar”. Jer, pogledajmo, filozofija nije nikada to i tu. I zato se ne može definisati. Ona nije Hegelov subjekt koji je došao do supstancije, nego prazno mesto identiteta, ili ono što će iz ove odgođenosti tek doći kao “dar života”, kako to stoji u zaključnim akordima ove značajne i lepe knjige: “Vrednosti po sebi ili za sebe mogu biti samo dar života, njegove neiscrpne dubine, ali i površnosti, igra njegovih različitih likova i naličja, koja se ničim neće zaustaviti...”

Nenad Daković